Da li nevladine organizacije ili Crnogorci mogu da spreče prijem Jugoslavije odložen za septembar ili novembar

      Priča o novim uslovima za prijem SRJ u Savet Evrope uvođenjem u listu za razgovor o statusu Kosova i pretnje ministra spoljnih poslova Jugoslavije Gorana Svilanovića da će se povući ako do toga dođe, samo nedelju dana kasnije od njenog lansiranja, može delovati kao bura u čaši vode. Namera da Kosovo dobije status posmatrača od strane predsednika Parlamentarne skupštine Petera Šidera je kategorički demantovana, a sam “okidač” čitave priče, izvestilac Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Helmut Lipelt, stvar je minimizirao i sveo na neku vrstu nesporazuma.
       Ipak, kako je šef UNMIK-a Mihael Štajner izjavio ovom novinaru u petak, on nije decidirano protiv posmatračkog statusa Kosova u ovoj međuvladinoj organizaciji. “Ja sam protiv politizacije i svakog poteza koji bi značio prejudiciranje budućeg statusa. Međutim, uključenost u organizacije koje se bave praktičnim problemima, infrastrukturalnim povezivanjem kao Pakt stabilnosti ili ljudskim pravima kao Savet Evrope, mogu biti korisni. Treba videti ko su ostali posmatrači”, rekao je Štajner za NIN.
      
       Finansije
       Kako posmatrački status imaju SAD, Kanada, Vatikan i Meksiko, na primer, odnosno isključivo države, uključivanje Kosova u tom svojstvu zaista bi predstavljalo ozbiljan otklon od Rezolucije 1244. To nije verovatno, što još ne znači da su sve prepreke otklonjene. U Jugoslaviji i van nje postoje grupacije koje žele da ovo članstvo iskoriste za razne ciljeve, što opet ne mora da znači da su svi oni a priori mračni i za ovu zemlju štetni. “U Savetu dolazi do ukrštanja raznih lobija koji su protiv ulaska Jugoslavije po inerciji - želeći da naša zemlja ostane predmet kritike i posmatranja. Mnogi od onih koji su svojevremeno finansirani da bi razotkrili Miloševićev režim i kompromitovali ga, izgubili su raison d’etre. Oni nastoje da prikažu da sve nije gotovo, da zemlju treba dalje deliti, denacifikovati a vladu držati pod pritiskom”, kaže za NIN Dragoljub Mićunović, navodeći “Međunarodnu kriznu grupu i neke naše njima bliske nevladine organizacije, i separatističke snage kojima ne odgovara postignuti sporazum o Jugoslaviji”.
       Direktor pomenute Međunarodne krizne grupe (ICG) u Srbiji Džejms Lajon za NIN kaže da “Savet Evrope, za razliku, na primer, od pokreta nesvrstanih, gde je bilo dovoljno večerati sa Titom, Nehruom ili Naserom i postati član, podrazumeva izuzetno razvijen politički sistem. Da biste ušli u nečiju kuću, morate poštovati kućni red, a on podrazumeva maksimalne garancije za ljudska prava i slobode, transparentnost u političkom životu, odgovornost političara prema građanima. Od toga neko ovde pokušava da pravi politički cirkus tvrdeći da Zapad ponovo nešto uslovljava. Javnost nije obaveštena da je procedura takva da se prilikom prijema vlada obavezuje na niz stvari, uključujući saradnju sa Haškim tribunalom i UNMIK-om, za šta mislim da je teško verovati da će predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica i njegov DSS dati pristanak”, skeptičan je kao i obično prema demokratskim dostignućima Beograda gospodin Lajon.
      
       Uticaji
       On tvrdi da je najveća prepreka ne u Strazburu nego u Beogradu, gde nema političke volje da se krene ka Evropi. Ipak smatra da je njegova organizacija, “iako mala, mnogo efikasnija u lobiranju od celokupne jugoslovenske diplomatije, a to prvenstveno zato što ovdašnji političari nemaju jasnu koncepciju šta žele i kako to da ostvare”. U tom smislu nije iznenađenje da se mnoge formulacije u nacrtu zaključaka Političkog komiteta Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o Jugoslaviji poklapaju sa oštrim kritikama na račun nedovoljnih reformi iznetih u izveštajima ICG poslednjih meseci. Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koja se smatra najizrazitijim domaćim kritičarem reformi na nevladinoj sceni, ne izjašnjava se o sopstvenom uticaju, ali smatra da su “dosadašnje reforme više mehaničko usvajanje nekih zakona i principa, simuliranje suštine, posebno kada je reč o saradnji sa Hagom, pristupa arhivima, reformama vojske”, te da “posmatrači uviđaju jalovost DOS-a i ograničenost naše tranzicije”.
       Gospođa Biserko kaže da nema razloga za ljutnju na nevladine organizacije čija je uloga da u svakoj situaciji prate stvarnu primenu zakona u praksi, te da one insistiraju samo na “minimumu koji je u tom smislu potreban zbog samog naroda i ove zemlje, a ne spoljnih faktora”. Ovo tim pre što “nema oponenata za ulazak u Savet Evrope, već samo dve škole mišljenja oko toga šta treba učiniti odmah, a šta po prijemu u članstvo kada se proces nastavlja”.
       Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, koji je, na primer, insistirao da se u zadatke vlasti ugradi obaveza poštovanja prigovora savesti kada je reč o služenju vojnog roka, takođe kaže da se ne radi o opstrukciji. “Moja logika je da treba iskoristiti situaciju da se što hitnije što više stvari ispravi kako bismo imali sređeniju državu. Nema razloga za stvaranje idealizovane slike o samima sebi zarad izbora, političkih poena pojedinaca, kada se mora delovati prosvetiteljski, u smislu dugoročnijih ciljeva. Ne treba zlonamerno tumačiti permanentnu kontrolu koja je neophodna kako bi ovde demokratija stala na noge.”
      
       Pojednostavljivanje
       Izvor blizak našoj diplomatiji smatra, međutim, da nevladine organizacije nisu problem, već lobiranje pojedinih crnogorskih diplomata koji su insistirali da se stvar ne požuruje. Proceduralno, obaveze prilikom prijema u članstvo preuzimaju pored predsednika Koštunice, predsednici dva veća Savezne skupštine koju vladajući Crnogorci ne priznaju. Poznavaoci prilika u Strazburu upravo to smatraju najslabijom tačkom čitavog projekta brzog ulaska u Savet, koja je pominjana i na sednicama Političkog komiteta.
       Uzdržan glas Holandije kada je reč o brzom prijemu Jugoslavije neki, između ostalog, dovode u vezu sa slučajem Srebrenica. Dok je tamo zbog toga pala vlada, ovde se nije pokazala namera da se utvrdi ko je zapravo izvršavao zločine. Kako kaže gospođa Tejlor, “ovde se vrlo brzo zaboravilo da je ova zemlja bila u sukobu sa svojim susedima. Nažalost, u Evropi to nije slučaj i te stvari se pamte.”
       Domaća javnost sklona je velikim pojednostavljivanjima, ne uzimajući u obzir da se, na primer, zvanična spoljna politika ovde vodi preko niza kanala često međusobno nekoordiniranih (preko Ministarstva spoljnih poslova, Kabineta predsednika Koštunice, premijera Srbije Zorana Đinđića, Nebojše Čovića, parlamentarnih delagacija koje predvodi Dragoljub Mićunović...), što stvara velike probleme u međuvladinim organizacijama poput Saveta Evrope sa 44 zemlje-članice i nizom drugih tela.
       U jednom od njih, Kongresu regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope, još od 1995. godine aktivni su predstavnici Sandžaka. Bajro Omerović, potpredsednik koalicije Lista za Sandžak, u razgovoru za NIN naglašava da su u ovom slučaju napravljena dva presedana jer je gostima iz Novog Pazara dozvoljavano ne samo da posmatraju rad, već često i da govore i obilaze druge regione, a povrh toga Sandžak je predstavljen u ovoj asocijaciji, iako zvanično, administrativno nije regija! “Po prijemu SRJ u Savet, zahtevano je da u ovom kongresu obavezno budu predstavnici Crne Gore, Vojvodine i Sandžaka. Gradonačelnica Novog Pazara Vasvija Gusinac sada je u zvaničnoj delegaciji, i mi stalno skrećemo pažnju da ne postoje mehanizmi za primenu usvojenog Zakona o lokalnoj samoupravi, da je nezabeležen slučaj da opštine nemaju apsolutno nikakvu imovinu, i da zapravo nema ekonomske I političke decentralizacije. Kontaktiramo sa izvestiocima Saveta, naše sugestije šaljemo Sekretarijatu i Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope”, kaže Omerović. U nezvaničnoj verziji zaključaka Političkog komiteta do koje smo došli, tako se nalazi i obaveza da se “poboljšaju ustavne i zakonske odredbe koje se tiču decentralizacije i organizacije lokalne uprave i autonomnih regiona”.
      
       Kriterijumi
       Ono što najviše bode oči, kao i kad je reč o Partnerstvu za mir, jeste činjenica da “atest demokratije” imaju mnoge zemlje u kojima ljudska prava i institucije zasigurno nisu poštovani više nego u SRJ. Među sadašnjim članicama Saveta mnogo je, blago rečeno, nesavršenih demokratija. Gospođa Verena Tejlor, specijalni izaslanik u Jugoslaviji, daje jednostavno objašnjenje koje nama zvuči nepravedno: “Standardi se menjaju. Kandidati koji sada ulaze u Savet imaju obaveze prema svim dosad potpisanim konvencijama. Tačno je, na primer, da u Turskoj još postoji smrtna kazna, ali kada je ova zemlja ulazila 1949. godine, ukidanje smrtne kazne nije bilo uslov.” Kada je reč o neispunjavanju preuzetih obaveza članova, kao u slučaju neusvajanja zakona o manjinama u Hrvatskoj, ona objašnjava da je “Parlamentarna skupština veoma neblagonaklona. Zahteva se objašnjenje, pa ako odlaganje zakona nije opravdano, može se suspendovati pravo glasa. Može se i isključiti, ali to se još nikada nije desilo.” Gospođa Tejlor kaže da nema nikakvih posebnih problema kada je reč o Jugoslaviji. Jednostavno, Pravni komitet još nije dobio izveštaj izvestoca Lipleta, a potrebno je da ima najmanje dve nedelje za njegovo razmatranje, tako da nije bilo moguće sve organizovati za junsku Parlamentarnu skupštinu i Ministarski savet koji sledi. Saznajemo da će krajem avgusta biti razmatan i ekspertski pravni izveštaj na 200 strana koji radi tročlani domaći tim predvođen profesorkom Vesnom Rakić-Vodinelić, u saradnji sa tri inostrana eksperta. Sledeća parlamentarna skupština je u septembru i Jugoslavija bi se mogla naći na dnevnom radu 24. septembra, da bi konačan prijem od strane Ministarskog saveta bio izvršen ako ne tokom tog zasedanja, najkasnije u novembru. Ako se ne desi nešto nepredviđeno.
       Pitanje, dakle, može da glasi: zašto bi neko lobirao da SRJ postane član Saveta Evrope pre nego što se ispuni uobičajena procedura? Objašnjenja da više mi trebamo Evropi nego ona nama, ne zvuče baš ubedljivo.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Institucija Savet Evrope je osnovan 1949. godine sa ciljem da štiti ljudska prava, višestranačku demokratiju i vladavinu prava, ohrabruje razvoj kulturnih identiteta i traži rešenje za probleme sa kojima se evropsko društvo suočava poput diskriminacije manjina, ksenofobije, netolerancije; i pruža pomoć konsolidovanju demokratske stabilnosti u Evropi podržavajući političke, zakonodavne i ustavne reforme. Kako za NIN naglašava gospođa Verena Tejlor, specijalni izaslanik u Jugoslaviji, radi se o zajedničkim vrednostima i dokazanoj želji za funkcionisanjem demokratije. Podrazumeva ostvarenje određenih standarda kako u pogledu međudržavne saradnje, tako i u unutrašnjoj politici, i konkretno prihvatanje 175 konvencija.        Ulazak Jugoslavije u Savet Evrope nalazi se među vrlo retkim ciljevima zajedničkim svim partnerima u koaliciji koja je razvlastila Slobodana Miloševića - nalazi se u svim spoljnopolitičkim projekcijama od 5. oktobra 2000. naovamo, kako ministra Gorana Svilanovića, tako i predsednika SRJ Vojislava Koštunice i predsednika Veća građana Savezne skupštine Dragoljuba Mićunovića, a tekuća godina je odavno viđena kao vreme očekivanog prijema. Savet Evrope se shvata kao neka vrsta potvrde postojanja demokratskog sistema u zemlji i predvorje, doduše daleko, daljih integracija u Evropsku uniju. Najvažnija posledica za obične građane je mogućnost da zaštitu svojih prava, po iscrpljivanju svih pravnih sredstava u zemlji, potraže na Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu.