Sigurno je da je, u znatnoj meri, tužilaštvo u Bariju pokretanje istrage baziralo i na iskazima dvojice mafijaških bosova Đerarda Kuoma i Frančeska Prudentinija, kao i korntroverznog Srećka Kestnera. Teško je reći da li zaista postoje konkretni dokazi i da li imaju težinu direktne optužbe. U to, na neki način, sumnja i tužilac suda u Đenovi Nikolo Pjačente, koji je godinama, sve do 1999. radio u tužilaštvu u Brindiziju, da bi te iste godine bio premešten u Hag, prvo pri Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslavije, a zatim u Biro za za borbu protiv kriminala. “Nadam se da su dokazi kojima raspolaže tužilaštvo u Bariju svežijeg datuma. Naime, dok sam bio u Brindiziju ime Đukanovića spominjalo se u istrazi, ali samo marginalno. Bili smo prikupili izjave nekih kriminalaca koji su govorili o ličnoj saradnji određenog broja mafijaša sa Đukanovićem. Izjave koje nisu imale tu težinu da bi se ad hoc pokrenula istraga”, reči su tužioca Nikola Pjačentija

      (Specijalno za NIN iz Rima)
      
       Događaj postaje hroničan i ponavlja se, gotovo do detalja, uz sinhronizovanu enormnu medijsku kampanju. Logično, s obzirom na to da je glavni akter predsednik jedne države, Crne Gore Milo Đukanović, koji se sada direktno povezuje sa kriminalom, međunarodnim švercom cigareta. Priča u medijima, javno traje 2-3 dana i kako je počela iznenada, mada ne i neočekivano, tako iznenada i iščezava sa naslovnih strana.
       Ovaj put 29. maja slučaj je možda imao nešto teže dimenzije, jer kako su izvestile italijanske novinske agencije, “ime crnogorskog predsednika Mila Đukanovića nalazi se u registru istrage Direkcije za borbu protiv mafije u Bariju, koju vodi tužilac Đuzepe Šelzi. “Kako se saznaje”, stoji dalje u vesti, “Đukanović se optužuje za udruživanje u cilju vršenja krivičnog dela međunarodnog šverca cigareta od 1996. do 2000. godine”.
      
       Imunitet
       To je bio samo početak. Odmah je usledio nastavak vesti, koji je dao izuzetnu težinu i ozbiljnost celom slučaju, a reč je o nepostojanju imuniteta predsednika Đukanovića i mogućem hapšenju, što je stvorilo mogućnost za najrazličitija tumačenja, uključujući i spekulacije. Naime, opet prema pisanju agencija ANSA i AGI, kaže se “da je tužilac Đuzepe Šelzi tražio od italijanskog Ministarstva inostranih poslova mišljenje o tome da li predsednik Crne Gore uživa imunitet predviđen za šefove država po međunarodnim konvencijama. Odgovor Farnezine, italijanskog Ministarstva spoljnih poslova, bio je negativan uz specifikaciju da Crna Gora nije međunarodno priznata država i da nema diplomatske predstavnike akreditovane u inostranstvu”, kaže se u agencijskoj informaciji. Kako će se kasnije videti, isto ministarstvo demantovaće objavljenu vest, distancirajući se od pravosuđa, što se takođe ponavlja u celoj priči.
       Međutim, navedeni detalji, tačni ili ne, bili su dovoljno pikantni da trenutno pokrenu lavinu medijskih izveštaja, priloga, komentara uz detaljno prisećanje na prethodne slične afere, koje su vezivane za ime predsednika Đukanovića.
       U samo nekoliko sati celokupni, bogati, politički i ne samo politički život crnogorskog predsednika bio je rasprostrt pred italijanske građane. “Kameleonski profil” Đukanovića sadržao je i najmanje detalje o njegovom razvojnom političkom komunističko-liberalnom radijusu, počev od omladinskog komuniste, Miloševićevog vernog saborca, do ljutog neprijatelja najpoznatijeg haškog pritvorenika, američkog oslonca u borbi protiv, opet Miloševića, pa sve do odlučnog borca za nezavisnost Crne Gore, ali, ipak nedovoljno jakog za pritisak Evropske unije oličene u Havijeru Solani, a u korist čudne tvorevine Srbija-Crna Gora. Đukanović je sve to odradio u valcerskoj igri crnogorskih premijersko-predsedničkih fotelja, sa samo 40 godina, konstatuju italijanska sredstva informisanja.
      
       Bosovi i plavuše
       Ipak, najveći deo medijskog prostora u slučaju predsednika Đukanovića posvećuje se, razumljivo, višegodišnjoj povezanosti crnogorskih vlasti sa međunarodnim švercom cigareta.
       Koreni te čudne političko-ilegalne simbioze datiraju iz 1992. godine, ne slučajno; naprotiv, poklapaju se sa uvođenjem sankcija međunarodne zajednice prema SRJ, i ako se izuzme sporadično marginalno pominjanje imena predsednika Đukanovića, prva javna teška optužba obelodanjena je u septembru 1999. godine.
       Tada je italijanska štampa bila preplavljena sugestivno-malicioznim tekstovima o “prljavim poslovnim vezama između najviših predstavnika crnogorskih vlasti, uključujući i predsednika Đukanovića, i ovdašnjih mafijaških bosova, a povodom veoma unosnog ‘biznisa’ šverca cigareta, koji, kako je precizirano, krijumčarima godišnje donosi oko 700 miliona evra, Crnoj Gori preko 50 miliona evra, dok italijanska država zbog tog ilegalnog posla gubi dve milijarde evra godišnje”.
       Štampom, tada, kao i ovih dana, dominirali su sugestivni naslovi “Država za krijumčarenje”, “Crna Gora, bosovi i plavuše”, “Na Malboro terminalu”, “Đukanović saučesnik”. U tom trogodišnjem periodu crnogorski predsednik je od saučesnika izrastao u bosa, kako ističu italijanski mediji, pozivajući se na istragu tužilaštva u Bariju. A treba reći, tužilaštvo u Bariju, podređeno je centralnom tužilaštvu u Rimu, koje je nezavisno, ali ne baš i imuno na određene uticaje.
       Ono što se nameće kao osnova celog slučaja, jeste odgovor na pitanje koji su to dokazi kojima raspolaže italijansko pravosuđe da bi prvo samo ovlaš spominjalo, a zatim pokrenulo istragu protiv predsednika jedne države. Posredstvom italijanskih medija to je zatražio ovih dana i predsednik Đukanović, odbacujući optužbe i opisujući ceo slučaj “pokušajem destabilizacije Crne Gore”.
      
       Optužbe
       Pre tri godine, kada se ime predsednika Đukanovića pominjalo samo sporadično, tadašnji tekstovi u italijanskoj štampi bili su popraćeni preciznim detaljima i fotografijama, specijalnih, brzih, velikih glisera, osnovnih sredstava za ilegalan transport cigareta preko Otranta, a koje su jasno ukazivale na to da su italijanske vlasti, već duže vreme, veoma dobro upoznate sa švercom cigareta između Crne Gore i italijanske pokrajine Pulje.
       Tada je najdirektniji bio nedeljnik “Espreso”, koji je svoj analitički tekst, kako je istaknuto, o “saučesništvu predsednika Đukanovića sa švercerima cigareta bazirao na 4 000 strana bogato dokumentovanom dosijeu istrage tužilaštva u Napulju, koje je obrađivalo period ‘92-99. godine. U toj istrazi je otkriveno “da se za veze na relaciji crnogorska vlada- italijanski mafijaški bosovi zna još od ‘92. godine. Precizirano je da je kamen-temeljac te saradnje postavio nekadašnji predstavnik Privredne komore Crne Gore u Rimu, a te ‘99. ministar inostranih poslova Branko Perović i da mu je dato mesto šefa crnogorske diplomatije kako bi se diplomatskim imunitetom zaštitio od istrage tužilaštva u Napulju, na čija je neugodna pitanja, prvi i do sada poslednji put odgovarao 20. aprila ‘96. godine. “U tekstu su, zatim, bili navedeni i brojevi telefona i faksova Đukanovića kada je bio premijer, a na kojima je dobijao poruke od napuljskih ‘poslovnih partnera’ kada bi dogovor o cigaret-biznisu zaškripao na relaciji crnogorsko-italijanskih pregovarača. Posle upoznavanja Đukanovića sa problemom, sve bi bilo rešeno u narednih nekoliko sati”, tvrdili su napuljski bosovi, a preneo je “Espreso”.
      
       Dokazi
       Isti nedeljnik naveo je da “predstavnici crnogorske političke scene zapravo i ne negiraju vezu sa švercerima cigareta, pravdajući to ekonomskim pritiskom Beograda na Podgoricu i tvrdeći da je, u stvari, reč o legalnom transportu koji se obavlja po važećim crnogorskim zakonima”. Isto obrazloženje važi i danas i ponovio ga je šef crnogorskog predstavništva u Rimu Ljubiša Perović.
       Naravno, sve navedeno ne deluje baš ubedljivo, kao pravi dokaz za pokretanje istrage protiv prvog čoveka jedne republike.
       Sigurno je da je, u znatnoj meri, tužilaštvo u Bariju pokretanje istrage baziralo i na iskazima dvojice mafijaških bosova Đerarda Kuoma i Frančeska Prudentinija, kao i korntroverznog Srećka Kestnera. Teško je reći da li zaista postoje konkretni dokazi i da li imaju težinu direktne optužbe. U to, na neki način, sumnja i tužilac suda u Đenovi Nikolo Pjačente, koji je godinama, sve do 1999. radio u tužilaštvu u Brindiziju, da bi te iste godine bio premešten u Hag, prvo pri Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslavije, a zatim u Biro za za borbu protiv kriminala. “Nadam se da su dokazi kojima raspolaže tužilaštvo u Bariju svežijeg datuma. Naime, dok sam bio u Brindiziju, ime Đukanovića spominjalo se u istrazi, ali samo marginalno. Bili smo prikupili izjave nekih kriminalaca koji su govorili o ličnoj saradnji određenog broja mafijaša sa Đukanovićem. Izjave koje nisu imale tu težinu da bi se ad hoc pokrenula istraga”, reči su tužioca Nikola Pjačentija.
      
       Milo i Medlin
       Zašto se s vremena na vreme pojavi plima italijanskih tekstova o povezanosti crnogorskog predsednika Đukanovića sa međunarodnim švercom cigareta? Naravno, angažovanje ovdašnje štampe u vezi s tim dolazi kao posledica izjava političara ili zbog pokretanja neke istrage.
       Kada je reč o ‘99. godini, jedan od odgovora mogao bi biti i zapažanje nedeljnika “Avenimenti”, čiji je urednik Anibale Paloša zastupao stav “da su svi i ranije znali za šverc cigareta i umešanost crnogorskog predsednika, o čemu je italijanske vlasti eksplicitno izvestila ovdašnja tajna služba, ali da su ćutali jer je u tom periodu Đukanović bio važna ličnost za Medlin Olbrajt u ratu protiv Miloševića. Svi američki specijalni izaslanici na balkanskoj šahovskoj tabli davali su podršku Crnoj Gori, ‘Zemlji Filip Morisa i Malbora’, garantujući zaštitu Đukanoviću. O ratu na Kosmetu danas se više ne govori, pa italijanska štampa i elektronski mediji imaju dozvolu da kažu da je Crna Gora raj za šverc cigareta”, napisao je septembra ‘99. Anibale Paloš u nedeljniku “Avenimenti”.
       U međuvremenu, italijanski ministar finansija Otavijano del Turko direktno je prozvao crnogorskog predsednika za povezanost sa švercom cigareta. Prvi put je jedan italijanski političar priznao da je Crna Gora samo deo dugog lanca međunarodnog šverca cigareta čija je početna karika u SAD, odnosno velikim kompanijama proizvođačima cigareta. Tada je ministar Otavijano najavio pokretanje istrage Evropske unije protiv američkih proizvođača cigareta, koji doturaju svoju robu do Roterdama, gde se ona prepakuje i avionima šalje do Crne Gore, a odatle brzim čamcima do italijanske obale, odakle se upućuje na crna tržišta zemalja Evropske unije. Zbog šverca i ilegalnog unošenja cigareta u zemlju samo italijanska država godišnje gubi dve milijarde evra.
       S obzirom na izuzetno unosan biznis, kriminalci iz Pulje bili su više nego dobro organizovani i opremljeni uključujući i specijalna oklopna kola, koja su u uličnim borbama sa policijom i karabinjerima bila fatalna. Na sve to italijanska država je morala da reaguje anatemišući Crnu Goru, ali dominantno kao upozorenje drugima i zapravo većim igračima u međunarodnom švercu cigareta.
       Podatak da pokretanje istrage Evropske unije protiv američkih kompanija za sada nije dalo rezultate, jer je američki sud odbio zahtev uz obrazloženje da prema tamošnjim zakonima strana država ne može pokrenuti postupak protiv američkih kompanija, ne treba olako eliminisati, jer bi u toj sudskoj borbi uloga Crne Gore i predsednika Đukanovića mogla biti veoma značajna, kao evropsko upozorenje prekookeanskom savezniku. Naravno, slučaj Đukanović i Montenegro connection u celoj priči, imao bi značaj “kolateralne štete”. Takođe ne treba eliminisati ni uvek postojeću političku primesu, konkretno realizaciju potpisanog dogovora o stvaranju države Srbija-Crna Gora, koja je u završnoj fazi, a do koje je veoma stalo upravo Evropskoj uniji.
      
       MIRELA RAŽNATOVIĆ
      
      

Milo i Silvio Za pokretanje istrage tužilaštva u Bariju predsednik Đukanović je saznao u Londonu. Zvanično nije obavešten o slučaju koji ga se i te kako tiče. Mnogi su se pitali da li je to moguće. U Italiji jeste. Identično iskustvo doživeo je premijer Berluskoni 1994. godine. Naime, te godine u novembru, za vreme svog prvog premijerskog mandata, dok je prisustvovao konferenciji Ujedinjenih nacija o kriminalu u Napulju, Berluskoni je saznao, opet preko medija, da je milansko tužilaštvo protiv njega pokrenulo istragu zbog korupcije, odnosno mita koji je njegov finansijski holding “Fininvest” isplatio, kako bi izbegao porez. Berluskoni se tada branio da je reč o “političkom procesu”, ali je posle 31 meseca istrage osuđen na dve godine i devet meseci zatvora. Ali, imajući u vidu nepreglednu mrežu mogućnosti da se kazna odloži, Silvio Berluskoni, gotovo je sigurno, nikada neće otići u zatvor. Štaviše, on je pre godinu dana ponovo izabran za premijera Italije.