Ako privatizacija u Srbiji bude sprovedena na pametan način onda se neće dogoditi da strani proizvođači jednostavno pozatvaraju domaću proizvodnju i uvedu svoje proizvode, što je bio slučaj u mnogim istočnoevropskim zemljama u tranziciji, a pre svega u Mađarskoj

      Svetska banka ozbiljno razmatra da odobri kredit od nepuna tri miliona dolara srpskoj firmi “SM Trejd” za razvoj sopstvene robne marke džinsa “oktan”, izgradnju najsavremenijih pogona u Novom Pazaru i osvajanje tržišta Austrije, Nemačke, Holandije, Španije i Engleske - glasi vest objavljena prošlog petka u dnu strane jednih novina. Možda je tu vest trebalo staviti na naslovne strane dnevne štampe i u udarne termine “Dnevnika” državne televizije, jer je jedna firma u Srbiji dobila kredit da proizvodi nešto što će imati jasnu oznaku “Made in Serbia” i što nije “samo nešto” nego džins, koji su Novopazarci i do sada virtuozno šili, ali pod tuđom robnom markom. Pride, džins svakako nije neki tipično srpski proizvod kao što su šljivovica ili šunka po kojima smo pre desetak godina bili raspoznatljivi, već nešto što se globalno i proizvodi i nosi.
       Deset godina iz Srbije se izvozilo sa lažnim nalepnicama izmišljenih makedonskih, grčkih ili nekih trećih proizvođača. Ili se izvozilo neimenovano, u rinfuzi, pre nego što dobije neku zvučnu japansku ili nemačku etiketu. Ili je Srbija, na kartama svih džins proizvođača označavana kao jedna od glavnih zemalja koje proizvode falsifikovane proizvode.
       A jedna po jedna vest - menjaju sve. “SM Trejd” nije usamljen primer. Prvi takav kredit dobila je firma “Fresh and Co” za proširenje proizvodnje sokova “next the fruit” čije ime ne zvuči srpski, ali jeste srpski proizvod. Tako je deset godina pošto je jedna drugačija srpska politika proterala slovenački “Fruktal” jer je navodno iskorišćavao Srbe jeftino kupujući njihovo voće i skupo naplaćujući prepakivanje u tetrapak, “Fresh and Co” pokazao da je za pobeđivanje konkurencije najvažnija pamet, a ne arogancija.
       Kad, na primer, uđu u češku samoposlugu srpski građani moći će sa ponosom da kažu “ovo je naše”.
       Ali za “naše” i “njihovo” lako možemo da pronađemo i sasvim obratan primer, koji našu orijentaciju u prostoru dovodi u pitanje. “Nikšićko pivo” koje je jedna od najpoznatijih robnih marki (možemo li reći iz Crne Gore, dela naše zemlje) proizvodi se, u ovom trenutku, na mnogim mestima koja se ne zovu Nikšić i uopšte nisu na teritoriji ove zemlje kako god se ona zvala.
       Belgijski “Interbrenj” kupio je pre nekoliko godina većinski paket akcija u toj pivari. Kad su radnici Nikšićke pivare nedavno odlučili da štrajkuju, uprava fabrike rešila je da obustavi proizvodnju u Crnoj Gori i to isto pivo proizvodi u svojim drugim pogonima širom Evrope i doprema u Crnu Goru. Tako smo besplatno dobili lekciju da jedna robna marka za koju smo smatrali da je naša, uopšte nije naša jer pripada većinskom stranom partneru.
       Slučaj je tim pre zanimljiv, jer je belgijska firma nedavno otkupila gotovo deset odsto akcija Apatinske pivare koja proizvodi u zemlji možda najcenjeniju marku piva. Ako bi “Interbrenj” uspeo da otkupi vlasnički paket od deset odsto akcija, što se čini veoma mogućim, mogao bi da sazove Skupštinu deoničara pivare, i možda ih nagovori da od njih otkupi većinski paket akcija. Ista priča važi i ako se ime Interbrenj zameni imenom neke druge svetske pivare.
       Samo po sebi to ne znači ništa loše, jer strateški partner koji čuva domaću marku proizvoda (i nema sukobe sa radnicima) može samo da doprinese da ta marka bude poznata i van ograničenog tržišta od osam i po miliona stanovnika.
       Oba primera međutim sugerišu da treba da promenimo predstave o sebi, onome što je naše i tome šta znači da nam nešto pripada.
       Ukoliko reforme u Srbiji budu napredovale, sve više srpskih proizvođača trebalo bi da postanu sposobni da pod svojim imenom izvoze robu, jer je ona bezimena daleko jeftinija, ne garantuje nikakvu poziciju na tržištu i ne dovodi zainteresovane strane partnere.
       Ako privatizacija u Srbiji bude sprovedena na pametan način onda se neće dogoditi da strani proizvođači jednostavno pozatvaraju domaću proizvodnju i uvedu svoje proizvode, što je bio slučaj u mnogim istočnoevropskim zemljama u tranziciji, a pre svega u Mađarskoj.
       U prvobitnim pregovorima između “Knjaza Miloša” i “Koka-Kole” nezvanično se govorilo da je domaća firma odbila ponudu stranog partnera, jer je on hteo da ugasi tu robnu marku i pretvori najpoznatijeg srpskog proizvođača mineralne vode u svoju punionicu.
       U međuvremenu “Knjaz Miloš” je odlučio da odbije i ponudu do sada nepoznatog investicionog fonda “Salford” koji drži oko četiri odsto radničkih deonica Apatinske pivare, a imao je nameru da postane većinski vlasnik u nekoliko vodećih srpskih proizvođača hrane. Zašto uopšte dajemo pravo nekom da ono što je naše uzme za sebe? Zato što nisu sve srpske firme dovoljno jake i finansijski sposobne da kao “SM Trejd” ili “Fresh & Co” opstanu na tržištu bez partnera i zato što više nema te sile koja može da zaustavi da neki radnik slobodno proda akcije na Beogradskoj berzi i da ih neko drugi, ma koliko da nam se sviđa ili ne sviđa te akcije kupi, sve dok to čini poštujući važeće propise.”Naše” i “njihovo” na način na koji smo do sada mislili o tome jednostavno više ne mogu da opstanu i na to ćemo morati da se naviknemo.