(“Sudbina podunavskih Švaba u Vojvodini”, NIN br. 2677 i “Da logorisanja nikad više ne bude”, NIN br. 2683)

      Mi, Srbi, lako zapadamo u trans samooptuživanja i pokajanja. Nije nam, izgleda, dosta što nas, tamo negde, u belom svetu kleveću i optužuju, nego se i sami udaramo po glavi, jer smo se, zaboga, ogrešili prema - te vojvođanskim, te podunavskim Švabama. Pošto sam i sama Vojvođanka, rekla bih nešto i o “mojim” Švabama koje bih morala nazvati potiskim jer je moje selo Elemir pored Tise, na banatskoj strani.
       Jedan se deo sela zvao Nemački Elemir, a drugi, daleko veći deo, Srpski Elemir. I jedni i drugi imali su svoju opštinu i svoju školu na svom jeziku. Kad su 1945. sve Švabe bežale za hitlerovskom vojskom - i elemirski su pobegli. No, naišla je druga grupa, iz nekog sela južnog Banata, koja je zaustavljena u Srpskom Elemiru i smeštena u jednu učionicu osnovne škole. Bila sam skojevka i određena da o njima brinem. Mahom su to bile žene i deca, muškarci su sa puškom o ramenu utekli pre svih svojih za pušku nesposobnih. Pamtim da je jedna devojka imala temperaturu, pa sam trčeći išla da joj nabavim aspirin. Jedno dete je plakalo, zajedno sa majkom, tražilo je MILK. Odjurila sam do prve srpske kuće i donela mleko. Ženama smo donosili druge potrepštine.
       U našem selu ostala je ta grupa Švaba samo nekoliko dana, pa su kamionom krenuli ka severu. Izgubili su se putem koji su sami odabrali i srećan im put. Nismo za njima, logično, žalili, pa me čudi otkud ta, pomalo preobučena žalost sada, jer svi koji su se za hitlerovskom vojskom povukli, bili su hitlerovci po političkom i nacionalnom opredeljenju, ne samo od trenutka bežanja iz Jugoslavije, nego i godinama pre čak i 1941. Pamtim kako je na svečanosti povodom nekog državnog praznika, na prostoru kod Kaštelja, pod vedrim nebom, bila okupljena masa sveta, i Srba i Švaba iz zajedničkog sela, i kako je muzika svirala himnu, a muškarci su skidali šešire ili kape, jer se pred himnom stoji mirno i gologlav. Međutim, jedan mladićak, Švaba, vezao je na svakom uglu svoje maramice čvor i to kao kapu stavio na glavu. Hitlerjugend je, očigledno, pokazao koliko je Švabama stalo i do države, i do himne i nas, Srba. Pitam se otkud se izvlači sad taj pepeo, šta je to spaljeno ako ne “tante za tante”, kojim se pokajnički neki posipaju po svojoj ili tuđoj glavi?!
       Na kraju bih dodala i ovo: Grozdana Olujić, književnica i sama Vojvođanka, na proslavi godišnjice svoje mature rekla je i/jedno izvanredno svedočanstvo o Vojvodini. U Starom Bečeju, gde je ona učila gimnaziju u to vreme, živelo je u najboljoj slozi 19 nacija!!! Pa, ako je nekom ova činjenica šokantna, neka odloži pero jer je očigledno da takvu činjenicu nema u svom životnom iskustvu. A pepeo je davno raznela vojvođanska košava da zaspe trag onih koji su smerali - “ili mi, ili oni”!
      
       DRAGICA CAREVIĆ,
       Herceg-Novi