(“Uspon i pad Ratomira Tanića”, NIN br. 2682)

      Novinar NIN-a Ljiljana Smajlović ukazala je veoma dobro na dva značajna uzročno-posledična pitanja proizašla haškim procesom. Dve krupne teme, odgovaralo to nekome ili ne, nametnute su ipso facto, državi SRJ i njenim građanima danas, ili, zavisno od rezultata trogodišnje probe, možda sutra samo narodu Srbije.
       Prva teza Lj. Smajlović zaslužuje pažnju. Bude li Milošević, kaže Lj. S. osuđen za delo genocida, s obzirom na teško izvodljivu dokaznu tezu o “one-man genocide”, “u istorijske udžbenike širom sveta ući će da su Srbi krajem 20. veka izvršili genocid”, i da o tome “postoji pravosnažna haška presuda”. Druga teza izvodi se i proizlazi iz prve, čineći sa njom organsku celinu, značajna je zbog ukazivanja na odnos između individualne i kolektivne krivice. Lj. Smajlović kaže da je “Hag Srbima doskora preporučivan kao mesto gde će se sa njih skidati kolektivna krivica”, da bi se naknadno “ispostavilo da situacija nije tako jednostavna” kao što je na početku suđenja izgledala.
       Suština je u sadržaju optužnice protiv S. Miloševića i njene kvalifikacije za dela genocida, što vodi utiranju puta od strane Tribunala u Hagu za suđenje državi, ali ne pred ovim, ad hoc sudom, već pred drugim, takođe haškim sudom.
       Ad hok Tribunal samo je predvorje drugog suda, MSP. Spoznaće oni koji ne sagledavaju da suđenje pred prvim sudom - Tribunalom - ne može biti, ali ni ostati u okvirima suđenja pojedincu. Del Ponteova, kako stvari za sada stoje, nema nameru da prekvalifikuje optužnicu (“genocid”). Podsetio bih čitaoce NIN-a da su Hrvatska i BiH, uputile i to na adresu MSP tužbe protiv SRJ za ratne zločine. “Odloženo plaćanje dugova” građana SRJ, građanima drugih država za sada je u fazi “počeka” dok se ne zalupe vrata ad hok Tribunalu i okonča suđenje Miloševiću.
       Koliko je problem delikatne prirode, pokazuju i dijametralno različita mišljenja eksperata za međunarodno pravo. Dok dr M. Šahović smatra “pravno neprihvatljivim” i “politički providnim” dovođenje u vezu dva suđenja, dotle dr M. Paunović kaže da tužba protiv S. Miloševića za genocid “može da postane određeni osnov za spor pred MSP” . Blisko ovom drugom razmišljanju je određenje dr B. Krivokapića koji izražava bojazan da bi presuda S. Miloševiću “uticala na postupak” pred drugim sudom, MSP, “ako se utvrdi postojanje krivičnog dela genocida”.
       SRJ ne sme dopustiti sebi da bude usputni posmatrač u Hagu. To je za nju vitalni interes, a ne kao što misle pojedini da je prebacivanjem Njega u tuđe dvorište On automatski postao “slučaj komšije”. Još gore. SRJ ne sme dopustiti da kod njenih građana nastane privid da oni postaju zadovoljni što ih “brani” onaj - pod kojim su jedva ostali u životu, zamalo da ne prežive - koji je više, zašto ne reći Srba, nego sve tuđe vojske, nagnao u izbeglištvo. SRJ ne sme da bude (ostane!) indiferentna kao da se radi o “tuđoj koži”. Zato je u pravu Lj. Smajlović kada piše da se tu “pomalo” radi o “koži cele ove zemlje”.
       Samo delimično, ali veoma površno i bajkovito je u pravu naš zlatousti premijer Zoran Đinđić kada je u intervjuu “Špiglu” rekao da je suđenje u Hagu “skup cirkus”. On može da postane znatno skuplji, ali za državu SRJ, koju čine osim flore i faune i njeni građani. Po Hobsovoj definiciji, građani su stvorili državu da bi ih ona štitila. A ne obrnuto.
       SRJ i njenim građanima neophodna je istina da bi priznali i okajali grehove koje su počinili, da bi jednako postupili i drugi učesnici sukoba koji nikome nije mogao doneti dobro, i da bi opstali i bili priznati među drugim narodima. Svaka kazna za počinjeno nedelo lakša je od neosnovane optužbe i klevete.
       Na tasu ad hok Tribunala u Hagu meri se stepen individualne i kolektivne krivice, bez obzira što tužilac, stvarni ili fiktivni, tvrdi da se u Hagu isključivo sudi Miloševiću. Ko to ne uviđa, ima povez preko očiju - nameran ili slučajan - neprozirniji od onog koji bi trebalo da ima boginja Pravde, kojoj taj povez i pripada zbog “funkcije” i nužne objektivnosti.
       Zasad prvog i najvećeg krivca, osim njegove lične umešanosti i lepljivih prstiju “insajdera”, štite i ešeloni prikrivenih branilaca koji ga snabdevaju podacima i drugim elementima podobnim za odbranu na visokom nivou. A svi drugi bez izuzetka svrstani su u amorfnu masu krivaca bez zaštite. Šta je sa idejom koju je svojevremeno pokrenuo dr Dragoljub Mićunović o “stvaranju ekspertske pravne grupe” koja bi sudijama u Hagu objasnila da je nedopustivo širiti na čitav srpski narod pretpostavljenu ličnu odgovornost? Ovo pišem za NIN ne zbog sadašnjeg trenutka koji je jasan, već budućih pokolenja, dolazećih naraštaja, novih generacija. Moje petoro dece, na primer.
      
       MR DRAGAN MILJANIĆ,
       Beograd