Vreme mesijanstva je prošlo, Havelov ugled u zemlji je, u poslednjih nekoliko godina dosta opao, a život u Češkoj je očigledno već ušao u onu čuvenu “normalnu i dosadnu fazu” o kojoj sanjaju političari iz manje uspešnih zemalja u tranziciji

      Predsednik Vaclav Havel, poznat po sklonosti da bez dlake na jeziku kritikuje politiku u sopstvenoj zemlji, ovih dana je naprosto ocrnio češku političku scenu i češke političare, i to uoči parlamentarnih izbora koji se, na neki način, mogu smatrati presudnim: pobednicima će pripasti čast da uvedu Češku u Evropsku uniju 2004. godine.
       U intervjuu Bi-Bi-Siju, Havel je rekao da “u češkoj politici preovlađuju mržnja, zakulisne borbe i nastojanja političara da se tuku po cevanicama, što običan svet ispunjava osećanjem odvratnosti i gađenja”. On je opšte stanje javnog života ocenio kao “žalosno” i za to naveo dosta neobičan primer. Jedan pornografski časopis obećao je visoku nagradu svakom čitaocu koji iznese detalje o korumpiranim političarima; telefonske žice su se posle toga, kaže Havel, prosto usijale.
       Pošto se početkom iduće godine, nakon isteka drugog petogodišnjeg mandata na položaju šefa države, povlači iz politike, Havel je sa dosta gorčine predvideo izbor svog naslednika. Biće to neko o kome će se političari nagoditi iza kulisa posle parlamentarnih izbora, predviđenih za 14. i 15. jun, smatra on.
       Havel se i dosad preganjao sa češkim političarima, osobito kad su oni nastojali da funkciju šefa države svedu na počasnu, kad su spretno izbegavali njegova nastojanja da sebe stavi u ulogu posrednika, pomiritelja ili vrhovnog sudije i kad su se suočavali sa surovijom stranom Zapada, čije je postojanje njihov predsednik, bivši disident i obožavalac zapadne demokratije, ponekad možda previđao. Sa nekima od njih, kao, na primer, sa bivšim premijerom Vaclavom Klausom, Havel se razilazio u gledanjima i na ponašanje NATO-a i na ponašanje Evropske unije prema pridruženim članicama. (Klaus se, recimo, pre tri godine nije zalagao za bombardovanje Beograda kao Havel, a važi i za jednog od najvećih “evroskeptika”, iako je sam dosta učinio za približavanje Češke Evropi).
       Ovo, međutim, što je Havel ovih dana izrekao, verovatno je dosad najcrnja projekcija političke scene u zemlji kojoj on stoji na čelu zapravo još od “somotske revolucije” 1989. Istovremeno je to i najcrnja ocena koju je jedan šef države mogao posredno da izrekne i o svojim najbližim saradnicima, bez kojih teško da bi i sam bio tamo gde je. Otuda se postavlja pitanje koliko se ovde radi o meditacijama pisca kome se, posle dugog perioda državničke slave i časti, zgadila politika kao takva, a koliko o upozorenju naciji da ostane iznad onih koji joj kroje sudbinu, kad već sam Havel nije više taj.
       Za odgovor je neophodan objektivan uvid u to gde je Češka bila nekad, pre jedne decenije, a gde je sad. Nekadašnja Češka, u okviru bivše Čehoslovačke, imala je jednu od najkrućih planskih privreda među komunističkim zemljama i, do “somotske revolucije”, deprimirano i beznadežno društvo, što je sam Havel, sa svojih pet godina robije, najbolje iskusio. Danas je Češka uzorna dinamična zemlja u tranziciji sa povraćenom demokratskom tradicijom iz Masarikovih vremena i povraćenim i dograđenim ugledom srednjoevropske zemlje.
       Ona je privatizovala tri četvrtine svoje privrede i ima zavidan priliv stranog kapitala, što je neizbežno povezano sa povoljnim ocenama o njenoj unutrašnjoj stabilnosti, solidan privredni rast i nisku inflaciju, konkurentan izvoz, dobro plaćene radnike (plate zaposlenih su niže od zapadnih, ali su među najvišima u Istočnoj Evropi). Po obrazovanju, nivou kulture i demokratskom ustrojstvu društva, ona se približila razvijenijim susedima u Srednjoj Evropi.
       Ankete, međutim, pokazuju da tri četvrtine stanovnika smatra da se sa privatizacijom otišlo predaleko i da je neophodna veća uloga države u regulisanju trendova tržišne privrede. To nije, ocenjuju analitičari, samo dokaz o sporom odumiranju starih navika i o nezadovoljsvu zbog poremećenog reda materijalnih, duhovnih i moralnih vrednosti, nego i odraz straha od haosa i socijalne nesigurnosti. Posebno je veliko nezadovoljstvo ljudi zbog korupcije u celom društvu, pa i zbog korupcije među političarima o kojoj govori Havel.
       Ako ljudi očekuju od države da im garantuje veću socijalnu sigurnost, onda je verovatno da pod državom pre podrazumevaju moć praktičnih političara, koji imaju vlast, nego predsednika na izmaku mandata koji drži humanističke govore i moralne pridike svojim političkim protivnicima. Vreme mesijanstva je prošlo, Havelov ugled u zemlji je, u poslednih nekoliko godina, dosta opao, a život u Češkoj je očigledno već ušao u onu čuvenu “normalnu i dosadnu fazu” o kojoj sanjaju političari iz manje uspešnih zemalja u tranziciji. U toj fazi je gotovo sve vezano za praktične stvari. Njima se bave praktični političari, oni koji se više razumeju u cenu govedine, a manje u apstraktne političke tvorevine.
       Pošto takvi obično ne idealizuju stvari, ponajmanje samu politiku, podmuklo koškanje među njima možda je i prirodno, osobito ako se zna da se u predizbornoj trci za vlast bori 28 partija, među kojima je teško razabrati desne od levih. Sem toga, glavni rivali, vladajući socijaldemokrati premijera Zemana i opozicioni Klausovi građanski demokrati, imaju približno iste šanse da - ne osvoje većinu glasova.
       Možda je predsednik Havel, nošen plemenitim idealima demokratije, a sklon glorifikaciji Zapada, zaboravio da se i u najdemokratskijim zapadnim zemljama političari tuku po cevanicama.