Patrijarh je papi poklonio ikonu svetoga (bugarskog) cara Borisa, a poslužen je i trojanskom rakijom, kafom, sušenim voćem i mineralnom vodom

      Posle posete pape Jovana Pavla Drugog Bugarskoj u zemlji je nastupilo veliko olakšanje. Smatra se da je uklonjena “velika istorijska nepravda”. Posle dvadeset godina, Bugarska više nije pod sumnjom da je bila saučesnik u atentatu na papu 13. maja 1981. Fanatični turčin Ali Agdža sa više metaka tada je teško povredio papu. U svojim izjavama posle atentata Agdža je govorio o svojim kontaktima sa predstavnikom bugarske aviokompanije u Rimu Sergijem Antonovim. Čak je tačno mogao da opiše njegov stan. Među nekoliko desetina verzija atentata italijanska policija najozbiljnije je razmatrala onu, da je ruski KGB preko bugarske tajne službe želeo da likvidira poglavara Rimokatoličke crkve. To je bilo vreme hladnog rata, smatralo se da papa potkopava svetski socijalizam.
       Agdža je menjao svoje iskaze. Kasnije je tvrdio da Antonova nikada nije upoznao, a da je njegov stan opisao po priči jednog poznanika. Poslednji iskaz mu je bio, da se u vreme atentata osećao “oruđem sudbine” jer ga ništa nije sprečavalo na putu ka izvršenju zločina. Agdža je 19 godina proveo u italijanskom zatvoru, Turskoj je isporučen juna 2000. godine gde u carigradskom zatvoru mora da provede još šest godina pošto je davno ubio jednog turskog novinara. Papa je decembra 1983. u zatvoru posetio Agdžu i rekao mu: “Brate, ja sam ti oprostio, svakoga dana molim se za tebe.” Međutim, italijanska policija je i dalje istraživala, državno tužilaštvo je još 1998. govorilo o “bugarskim tragovima”.
      
       Iscrpljen od sudbine
       Na praznik Svete braće Kirila i Metodija rimski papa je u Sofiji bugarskom predsedniku Georgiju Parvanovu saopštio rečenicu željno očekivanu dvadeset godina: “Nikada nisam verovao u bugarski trag atentata, jer sam uvek prema bugarskom narodu imao duboko poštovanje.” Svima je sada laknulo, mada se brojni pitaju da li je bilo potrebno toliko vremena da se ovo saopšti. Antonov je u međuvremenu ostario, oboleo, iscrpljen je od sudbine koja ga je zadesila. Ministar inostranih poslova Pasi kaže da je Antonov simbol stradanja svoga naroda zbog nepravde. Radost Antonova neka podele svi Bugari, želi ministar, “svi smo preporođeni”. Misterija u vezi sa atentatom na papu i dalje ostaje. Nekima je zanimljivo da bugarski “trag” nije odbacila neka sudska instanca što bi bilo daleko povoljnije nego jedna papina izjava, o čijim povodima će se tek nagađati. Amnestiranje Bugara od saučesništva je svakako jasan i politički gest, a po nekima je bio i uslov za papinu posetu. Bugarska je želela da se oslobodi velike hipoteke.
      
       Zadovoljstvo
       Bugarska smatra da je ovom posetom ubrala još neke značajne plodove. Ministar Pasi smatra da je ona “blagoslov za bugarsku spoljnu politiku”. Ona po njemu ubrzava pregovore zemlje o priključenju Evropskoj uniji, pospešiće uključenje zemlje ove godine u nestalnog člana Saveta bezbednosti UN, pomoći će da zemlja dobije poziv za priključenje NATO-u. U svakom slučaju, poseta je značajna reklama za zemlju, tvrdi ministar. Zadovoljan je i predsednik vlade, carskoga roda, Simeon Sakskoburgotski. Deca i unuci nesuđenog cara došli su iz Madrida, da bi sa Simeonom, u Rilskom manastiru bili primljeni od pape.
       Zadovoljstvo je tim veće što za vreme papine posete nije došlo do incidenata ili najavljenih demonstracija. Na mostu na reci Dupnici postavljen je eksploziv, a u Plovdivu je uhapšen “atentator”, penzionisani učitelj iz Slivena Veličko Minčev, star 66 godina. On u policiji nije imao kriminalni dosije, interesovao se za antikvarne knjige. On je na glavni plovdivski trg, gde je papa služio misu, želeo da uđe sa gasnim pištoljem kojim se niko ne može ubiti, već samo onesvestiti. Policija mu je našla i džepni nož. Nije objavljeno šta je ovaj stariji gospodin smerao.
       Bugarska pravoslavna crkva smatra se takođe dobitnikom. Najavljivane su crkvene demonstracije, ulične litije protiv papine posete. Od toga ništa nije bilo. Vlada je uverila crkvu da je potrebno u skladu sa kanonskim mogućnostima pokazati maksimalno gostoljublje. Papi su nepredviđeno uručeni i crkveni pokloni. Gosti su iz Rima doneli mošti svetog Dasija mučenika za veru Hristovu, postradalom u rimskom Dorostorumu, danas bugarskom gradu Silistra. Mošti se vekovima nalaze u Ankoni. Za dve godine će se u Silistri obeležiti 1700-godišnjica mučeničkog stradanja svetitelja, a njegove mošti će se tada iz Sofije preneti na svečan način. Papa je obavestio da se bugarskoj crkvi predaje na korišćenje katolički istorijski hram Svetog Vinćenca i Anastasije kod rimske Fontane di Trevi.
       Vatikan je sada jasno stavio na znanje da za njega u Bugarskoj postoji samo jedna pravoslavna crkva sa poglavarom patrijarhom Maksimom. Kako crkveni raskol u zemlji nije zalečen, postoje dva poglavara. Vođa raskolnika, mitropolit Inokentije razočaran je što nije uključen u program papine posete. Iz protesta, nekoliko dana pre papine posete, otputovao je u Rim da se moli na grobu svetoga Kirila. Njegove izjave pred put bile su pune gorčine. Raskol je mogao da opstaje dok ga je prethodna vlada podržavala ignorišući pri tom mnoga upozorenja, pogotovo vaseljenskog patrijarha Vartolomeja. Sada je patrijarh Maksim neosporno jedini pravoslavni patrijarh Bugarske.
      
       Pokloni
       Rusenski mitropolit Neofit u ime crkve izražava zadovoljstvo. “Sve je proteklo mnogo dobro, kao što je predviđeno, u duhu hrišćanske ljubavi i tradicionalnog bugarskog gostoprimstva.” Poseta je, takođe, izraz “dubokog uvažavanja” prema Bugarskoj pravoslavnoj crkvi. Da nije bilo protesta, kako je u više navrata najavljivano, dobro je, mitropolit čak kaže da ih nije ni očekivao. “Bugarski narod je dokazao svoju toleranciju. Više mitropolita, doduše, nisu došli u Sofiju, ali oni su u svojim eparhijama imali nekih drugih neodložnih poslova. Patrijarh je papi poklonio ikonu svetoga (bugarskog) cara Borisa, a poslužen je i trojanskom rakijom, kafom, sušenim voćem i mineralnom vodom. Mitropolit pak ne pominje ono što su sofijski mediji izvestili, da je sekretar sofijske eparhije, episkop Nikolaj sakrio poklone papinoj sviti zaključavši ih u jednu prostoriju. Rimokatoličku crkvu on nikada nije voleo.
       Mitropolit Neofit, takođe, ističe da njegova crkva ne koristi izraz ekumenizam pošto on nosi “određenu negativnost”. Pre četiri godine je istupila iz Svetskog saveta crkava, ali to ne znači da se ne sarađuje sa drugim crkvama. Ta saradnja se sada odvija na bilateralnoj osnovi, kada ima konkretnih inicijativa, ističe on. Što se Rima tiče, međusobnu anatemu između pravoslavlja i rimokatoličanstva ukinuli su rimski papa i carigradski vaseljenski patrijarh Atinagora 1965. Druge pravoslavne crkve to posebno ne moraju da učine, to je carigradski patrijarh uradio i u njihovo ime, kaže Nikolaj. Ukidanje anateme ne znači nestanak razlika u dogmama, niti stvaranje jedinstva i evharistijskog opštenja.
       U Bugarskoj ima 80 000 katolika, više unijata nego onih “latinskog obreda”. To čini jedan posto stanovništva. Neki su se upitali da li će posle papine posete broj rimokatolika porasti. Izgleda da hoće, ali samo za nekoliko stotina. Prelazak u rimokatoličanstvo najavili su neki plovdivski Romi, iz naselja “Stolipinovo” i “Šećer-mahala”. Oni za april mesec nisu platili struju pa im je isključena. Ukupan dug je pola miliona leva. Pred papinu posetu dobili su struju, ali kada je papa otputovao ponovo im je isključena.
       Hotelijeri Sofije i Plovdiva su prezadovoljni papinom posetom. Naplaćivali su od stranih gostiju i novinara od sto do 240 dolara za prenoćište. Većih prihoda od onih koji su označeni kao “strani bogomoljci” nije bilo, za njih se Katolička crkva pobrinula da što jevtinije prođu. Kaže se da ih je došlo iz Slovenije i Hrvatske, ali i muslimana iz Bosne, a neki mediji beleže i “pravoslavce iz Crne Gore”. Iz Srbije se pominju grupe vojvođanskih Bugara iz Banata.
       Bezbednosne mere za vreme posete bile su izuzetno obimne. Savetnici za njih bili su Hrvati. Vladimir Faber, načelnik odeljenja “Operacije” u hrvatskom Ministarstvu unutrašnjih poslova i, kako se navodi “šef zagrebačke bezbednosne policije” Zlatko Đukić pomogli su svojim bugarskim kolegama. Faber je istakao da je u Sofiji bilo “spokojnije” nego za vreme papine posete Zagrebu kada je bilo mnogo anonimnih telefonskih pretnji, po život pape. Kao i hrvatski tako i bugarski lopovi pokazali su “respekt prema svetom ocu”, za vreme papine posete uzdržali su se od svog svakodnevnog posla.
       Rimska crkva je papinom posetom Bugarskoj “veoma zadovoljna”, papa je “u duši poneo duboke utiske”, posebno mu se svideo Rilski manastir koji je “srce bugarske nacije”. Pred američkim predsednikom Bušom papa je hvalio Bugare nekoliko dana posle posete. Buš je, pak, tu priliku iskoristio da se požali na Katoličku crkvu u Americi zbog mnogobrojnih seksualnih skandala.
      
       Šta je papi “na srcu”
       Vatikanski velikodostojnici su istakli da papi “leži na srcu” da poseti još Moskvu i Beograd, sve druge pravoslavne centre je obišao. U Moskvi se citira predstavnik patrijaršije Igor Vižanov koji je izjavio da papina poseta Bugarskoj predstavlja “udar na opšte odnose između pravoslavlja i rimskog katoličanstva”. Carigradska patrijaršija misli da su međucrkveni susreti dobrodošli.
       Bugarski političari ne kriju zadovoljstvo papinom posetom. I Crkva se smatra dobitnikom. Sergija Antonova niko nije ovih dana upitao o njegovim utiscima i da li je želeo da se susretne sa čovekom u čiji atentat je navodno bio umešan. Petar Vlkov, nekadašnji prvi sekretar bugarske ambasade u Rimu kaže da susret između Antonova i pape sada “ne bi imao smisla”. Antonov, po njemu, nikada nije krivio papu za svoje hapšenje već italijansku tajnu službu, medije Rima i izvesnog Klera Sterlinga. Ako bi Sterling “ustao iz groba”, umro je 1995, on bi morao da se Antonovu izvini za hapšenje i patnje, smatra Vlkov dodajući da se u to vreme hladnog rata zavidelo Bugarskoj na uspehu njene vojne industrije ali i elektronike i hemije. Papa nije kriv za Andonove patnje, čak je jednom rekao “gde bi jedan Bugarin nasrnuo na Poljaka”. Dva naroda su “istorijski povezani”, poljski kralj Vladislav Vernenčik je “poginuo za slobodu Bugarske”!
       Bugari su sada veoma zadovoljni zbog papinog negiranja njihovog učešća u atentatu. Te papine reči su se očekivale, neka se slučaj prepusti Bogu kao vrhovnom sudiji neba i zemlje. Jedino je Njemu poznato šta se 1982. godine desilo na Trgu svetoga Petra. Velika misterija ostaje. Za Vatikan je bugarska “veza” u vezi sa atentatom okončana, za rimske sudske istražioce verovatno ne.
      
       ŽIVICA TUCIĆ