Naslov: “The Holy See and the crisis in Kosovo”
Izdavač: “L’ Osservatore Romano”, Rim, 2002.

      Igor Radojčić
      
       U izdanju Vatikanskog dnevnog lista “L’Osservatore romano”, prošlog meseca, pojavila se knjiga “Sveta stolica i kriza na Kosovu” (The Holdž See and the crisis in Kosovo). To nije prvo izdanje ovog renomiranog dnevnika. U biblioteci sveske “Osservatore romana” već su objavljena izdanja posvećena tragičnim dešavanjima na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka. Radi se o sledećim publikacijama: Crisis in Džugoslavia - Position and action of the Holdž See 1991 - 1992; The action of the Holdž See in the Bosnian conflict; The activitdž of the Holdž See for peace in the Balkans.
       Knjiga posvećena dešavanjima na Kosovu i oko Kosova, sadrži sve zvanične dokumente, izjave, prepiske, saopštenja za štampu, pre svega svetog oca Jovana Pavla II, ali i nekoliko drugih, značajnih predstavnika Vatikana, kao što su: kardinal Anđelo Sodano, nadbiskup Žan-Lui Tiran, monsinjor Čelestino Miljore...
       Ovaj značajan dokument baca novo svetlo na ulogu Svete stolice, a pre svega njene diplomatije u pokušaju da se eufemistički nazvana “intervencija” izbegne.
       Svima su poznate intervencije Jovana Pavla II i njegovo nastojanje da se dođe do diplomatskog rešenja. Knjiga sadrži pisma objavljena u celosti koje je sveti otac uputio Kofiju Ananu zahtevajući od njega veću angažovanost UN, ruskom patrijarhu Aleksiju II pre puta u Beograd, pismo tadašnjem predsedniku Jugoslavije Miloševiću koje je lično doneo ministar inostranih poslova Svete stolice Žan-Lui Tiran, zatim pismo poslato američkom predsedniku Klintonu i generalnom sekretaru NATO-a Solani. Pisma Miloševiću i Klintonu poslata su istovremeno s ciljem da dođe do prekida ratnih dejstava tokom sedmice između dva Uskrsa, ali i kao pokušaj da se sukobi prekinu. Obojicu podseća da prekid borbe nije poniženje, već hrabar čin.
       Još interesantnija je uloga ministra inostranih poslova Svete stolice Žan-Luija Tirana. Dve nedelje pred početak bombardovanja, 10. marta, on je u Njujorku razgovarao sa Medlin Olbrajt a 12. marta sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom.
       Tiran i kardinal Sodano sazivaju 30. marta 1999. ambasadore zemalja NATO-a kao i ambasadore zemalja stalnih članova Saveta bezbednosti UN pri Svetoj stolici, iznoseći im poziciju svetog oca o sukobu ali i predstavljajući plan, prilagođen situaciji, koji bi mogao da zaustavi već započete akcije. Suština plana bila je u obostranom prekidu svih vojnih akcija, zatim bi usledila nova mirovna konferencija, uključivanje OEBS-a u pregovore, kao i stvaranje efikasnih mirovnih trupa koje bi održavale mir. Nažalost, ovaj pokušaj nije uspeo, pošto se jednom zahuktala mašinerija nije mogla zaustaviti dok ne ostvari svoj cilj.
       Dokument koji se pominje na više mesta u ovoj knjizi, a nije do sada objavljen, jeste pismo koje je kardinal Anđelo Sodano, državni sekretar Vatikana, uputio 23. marta, dan pred početak akcije, tadašnjem ambasadoru SRJ pri Svetoj stolici Dojčilu Maslovariću. Iz pouzdanih izvora saznali smo da pismo nije objavljeno zbog “eksplicitnog diplomatskog rečnika”, što bi moglo da znači da je bivši ambasador SRJ direktno bio upozoren na mogući scenario za Kosovo.
       Čitajući pojedine odlomke, stiče se utisak da su se pre i tokom NATO udara poglavari crkava (kako Pravoslavne tako i Katoličke) više zauzimali i branili narod SRJ nego njegove diplomate ali i domaći političari, koji u svetlu ove knjige (p)ostaju ljudi bez jasne geopolitičke ideje, zalutali u svet politike i diplomatije.
       Nekoliko puta se kroz knjigu provlače reči, Pape Pija XII, koje mogu poslužiti i kao moto ove knjige, izgovorene 1939. godine: “Ništa se ne gubi u miru. Sve može biti izgubljeno ratom.” U to smo, danas, potpuno uvereni.