Iako se intelektualna urbana elita uglavnom sablažnjava nad Cecinom popularnošću, mladi teoretičari naše društvene stvarnosti smatraju da je u pitanju srpski mejnstrim

      Onaj ko se zatekao u Zagrebu prošle subote, imao je šta da vidi: pobedu nad Italijanima mladi Zagrepčani proslavljali su mašući šahovnicama i pevajući u sav glas stihove iz pesme Svetlane-Cece Ražnjatović "39,2, tako vreli smo mi", preinačene da odgovaraju kolektivnom slavljeničkom raspoloženju. Na benzinskim pumpama u Hrvatskoj može se pronaći cela njena diskografija; u satelitskom programu "Pink plus" vrti se reklama za organizovan odlazak na njen beogradski koncert na Marakani; očekuju se autobusi iz Makedonije, Republike Srpske, Švajcarske....
       U Srbiji karte se mogu naći još samo kod tapkaroša (četrdeset hiljada karata rasprodato je desetak dana pred koncert samo u Bilet servisu, na Trgu Republike, a govori se o 35 prodajnih mesta u zemlji); konkursi za Cecinu dvojnicu uveliko traju, iščekuje se trenutak kada će dvadesetdevetogodišnja srpska crna udovica išetati iz svog bunkera preko puta Zvezdinog stadiona, okružena "lako" naoružanim namrštenim momcima iz svoje telesne pratnje, i potom zapevati pred sedamdesetak hiljada ljudi.
       Po svim parametrima, ovaj koncert na najvećem srpskom stadionu predstavlja društveni događaj par ekselans i, pokazuje se, daleko prevazilazi interesovanje Cecine publike (neki mladi filozofi i muzičari iz opskurnih beogradskih alternativnih krugova izjavljuju ovih dana da će ići na koncert samo da bi -proučavali fenomen).
       Prvi put posle Lepe Brene (dakle, kojih petnaestak godina kasnije) jedna zvezda sličnog muzičkog profila pravi koncert na stadionu ( za koji se već sada zna da će biti posećeniji od koncerta Zdravka Čolića, iako je poslednji put pevala pred publikom '94. godine).
       Ali ko je njena publika i šta je uzrok njene popularnosti - oreol Arkanove udovice, urušavanje sistema vrednosti u proteklom periodu, zakoni slobodnog tržišta i mas-kulture ili nešto peto? Da li je to rezultat desetogodišnjeg medijskog "zaglupljivanja" ili srpski mejnstrim? Da li je Ceca balkanska Madona ili arhetipski ideal balkanskog muškarca, otelotvorenje kulta plodnosti?
      
       Zabludela Srbija
       Od tapkaroša na Trgu Republike koji ovih dana imaju pune ruke posla (karata za nagomilane koncerte u poslednje vreme) saznali smo da osamdeset odsto onih koji kupuju karte za Cecin koncert čine gradske devojke ("najčešće iz Beograda, Pančeva, Novog Sada, neke su jako bogate, "namontirane", neke su studentkinje, a neke idu u osnovnu školu").
       "Kritičari turbo folka obično nastupaju sa pozicija da ona, odnosno muzički žanr kome pripada, predstavlja lažnu, zabludelu Srbiju (poluljude, došljake i sl.), dok su oni predstavnici autentične srpske tradicije (trube, građanski Beograd koji su satrle ličke horde '44...) ili sa pozicija kulturrasizma (to je muzika neprosvećenih masa), kaže Svebor Midžić, mladi istoričar umetnosti koji se problematikom "turbo-folka" i "druge Srbije" bavio u okviru časopisa "Prelom", Škole za istoriju i teoriju umetnosti.
       Iako se intelektualna urbana elita uglavnom sablažnjava nad Cecinom popularnošću, Miša Đurković smatra da je ona predstavnik muzičkog mejnstrima u Srbiji, koji okuplja one ljude koji u svakoj zemlji slušaju mejnstrim, dakle prosečnu populaciju od omladine do srednje generacije koja želi da ima modernu, dinamičnu muziku koju može da peva, uz koju može da igra i da se veseli po klubovima, na svadbama i drugim veseljima (zamislite svadbu na kojoj se ljudi vesele uz "Jarbole"!). To danas zahteva da ta muzika bude mešavina tehno-matrica i folklornih elemenata, samo što je šteta što je kvalitet te mešavine uglanom loš", kaže Đurković, koji je protiv termina "turbo-folk", jer smatra da on nije žanrovska klasifikacija već ideološka odrednica. Ovaj mladi filozof, zaposlen u Institutu za evropske studije, nedavno je objavio zbirku socio-filozofskih eseja "Diktatura, nacija, globalizacija" u kojima nudi originalno tumačenje društvenih pojava u savremenoj Srbiji, izazivajući vladajuće obrasce interpretacije, među kojima i pojednostavljena tumačenja popularne muzike.
       Nasuprot onim tumačima srpske kulturne scene u devedesetim, koji smatraju da je "kulturna politika" bila određena diktatom države, on insistira na tome da je Milošević upravo uklonio elitističko-prosvetiteljski diktat države i pustio ničim sputano tržište da stvara kulturne vrednosti (ova teza važi za period od početka raspada Jugoslavije do dolaska JUL-a na vlast kada je došlo do manipulisanja tehno-folkom i densom kao već formiranim sistemima, kaže Đurković u svojoj knjizi). Cecina popularnost, smatra on, najviše ima veze sa uspostavljanjem medijskih sloboda u oblasti kulture i ekspanzijom golih tržišnih principa u muzici, po kojima uvek pobeđuju najprostiji, najvašarskiji i najmanje suptilni obrasci masovne potrošnje i zabave. Najkraće, Ceca je odraz onoga što najveći broj Srba voli da sluša. Ne treba smetnuti s uma da elitne kulturne proizvode i u razvijenim zemljama koristi mali broj ljudi. "Ako išta govori o tome da pomalo počinjemo da ličimo na normalnu zemlju, onda je to činjenica da samo vrhunske estradne zvezde danas mogu da okupe toliki broj ljudi. Posao sa 'Centropromom' koji je sponzor njenog koncerta, a zauzvrat Ceca pije C-kafu u pauzi svetskog prvenstva, tek je početak normalnog toka stvari gde najveća zvezda s pravom promoviše proizvode", dodaje ovaj etičar.
      
       Urbani fenomen
       U prilog tome ide i mišljenje Miloša Mitića, muzičkog saradnika na Radiju B92, da ništa od onoga što su ljudi ovde slušali poslednjih deset godina nije bilo nametnuto. "Svakako su im bile uskraćene vredne stvari, piratsko tržište bilo je ograničeno, ali niko nije primoravao ljude da gledaju Pink, kao što ih nije terao osamdesetih da slušaju Lepu Brenu. Uvek je postojala opcija da se isključi televizor i slušaju stare ploče, ali masovni ukus je svuda isti, tj. tanak, osim što u Engleskoj ili Nemačkoj na primer, postoji mnogo veća publika za druge vrste muzike. Razvoj popularne muzike tamo i ovde ne može da se poredi. Pogrešna je teza da mi ovde treba da menjamo masovni ukus, kad to već nikome nije pošlo za rukom. On će se profilisati kada se završi proces tranzicije", komentariše Mitić.
       Pomak u odnosu na Lepu Brenu je što je u Cecinom slučaju reč o urbanom fenomenu, i po publici i po imidžu - od zarozane sisate seljančice ispružene na jeftinom čamcu koja peva "To, Miki, to" na početku karijere, vremenom se transformisala u glamuroznu urbanu heroinu, sa skupocenim nakitom i u haljinama poznatih kreatora, diskretnijom šminkom i frizurom, koja vodi računa o izjavama, ponašanju, porodici, napuštenoj deci... Takav, brižljivo smišljan izgled, koji je svoj konačni oblik dostigao u vreme braka sa Arkanom, danas kopiraju tinejdžerke u Srbiji.
       To ipak ne objašnjava sasvim zašto baš ona, a ne neka druga zvezda neo-folka, peva pred sedamdeset hiljada ljudi na Marakani (možda zato što većina nikad i ne peva uživo?).
      
       Erotičnost udovice
       Slobodan Marković, kompozitor i aranžer, smatra da je u pitanju nedostatak originalnih vrednosti na pevačko/izvođačkom planu i svojevrsni "inat" publike. "Ceca se izdvaja od drugih svojim harizmatičnim i pasioniranim pristupom poslu, kao i stilski homogeno osmišljenom medijskom prezentacijom. Ralog za njenu popularnost može se tražiti u njenoj pojavi i načinu prezentacije njenih tonskih nosača, a ne u političkoj situaciji ili nečijoj zaleđini", smatra on.
       Oreol mlade udovice koja u samoći neguje uspomenu na muža (u posebno estatično stanje publika pada kad njen petogodišnji sin izađe na scenu sa podignuta tri prsta) i hrabro nastavlja tamo gde je on stao (na čelu fudbalskog kluba) nije slučajno naglašen u njenom imidžu, već zato što ima izuzetno erotičko dejstvo. Ovaj holivudski recept dodatno je doprineo mistifikaciji njene ličnosti.
       "Mit o njoj narastao je tokom prvih godinu dana nakon Arkanove smrti, kada je bila van medija. Očajnički se težilo svakoj informaciji o njoj. Kada se javila, mediji su samo odgovorili na realno postojeću tražnju. Ogromnoj Cecinoj popularnosti svakako odlučujuću notu daje to što je Arkanova udovica, majka njegove dece. I taj njihov odnos, njihova svadba kao i sama Arkanova ličnost, sve više u narodu dobijaju mitski status. Oni su najveći simboli ratnog perioda i to ne samo kod Srba već i drugih naroda. Njegov, a time i njen ugled kod hrvatskih i muslimanskih boraca, bio je ogroman (što je paradoksalni ostatak nekog balkanskog viteštva)", kaže Đurković.
       Nije tajna da su se Cecine pesme slušale u hrvatskim i muslimanskim kafićima i vojskama, iako manje javno nego danas. U njenim pesmama, međutim, nema ratne retorike, tekstovi su u tom smislu neutralni, sem u slučaju "Kad bi bio ranjen, krvi bih ti dala". "Bitno je uočiti da je to vreme uprkos svim tragedijama ostavljalo privid da ovi narodi rešavaju svoje probleme. Danas su sve ove zemlje manje više okupirane ili stranim vojskama ili stranom administracijom (MMF, Svetska banka, hiljade NVO). Stoga sve što ih podseća na otpor, na očuvanje nekog sopstvenog identiteta dobija na značaju", kaže Đurković.
      
       Sisata, guzata, lomna u struku
       Različita mišljenja, međutim, mogu se čuti o tome da li njen imidž ima lokalni ili globalni karakter, da li u njenoj pojavi i dalje preovlađuje balkansko-tursko-mediteranski model žene ("sisate, guzate, lomne u struku" - Bora Đorđević), dobre žene i majke, kojoj je prva briga podizanje nataliteta, ili je ona sve više kopija zapadnih pop-zvezda, balkanska Madona (poslovna žena koja "hrani oko trista zaposlenih", vlasnica fudbalskog kluba, seks simbol koji "nerviraju muškarci što stalno forsiraju tu neku polnu diskriminaciju").
       Đurković smatra da Balkanci i dalje neguju kult plodnosti i oblina, velikih, bujno građenih žena i ne žele da kao ideal žene prihvate 150 santimetara visoku, mišićavu feministkinju kao što je Madona. Midžić kaže da poređenje sa Madonom nije neprihvatljivo, jer Ceca usvaja određene dominantne globalne trendove na lokalnom nivou. "Ceca je danas nešto nalik feministričkoj ikoni - jaka žena koja opstaje u dominantno mizogenoj sredini. Nešto poput mafijaških supruga koje su se nedavno razračunavale vatrenim oružijem u Italiji. A takva pozicija - žena, udovica, koja uspeva u njoj nesklonoj sredini, ima određenu univerzalnu privlačnost", kaže mladi istoričar umetnosti.
       Naši sagovornici se slažu u tome da je profesionalizam koji je Ceca vremenom usvajala i poštovala danas bitan elemenat njenog uspeha. Profesionalne standarde ispunjavaju kako oni koji se brinu za njen izgled (stiliste, šminkeri..), tako i producenti, prateći muzičari. Još '95. za njen album Arkan je angažovao Olivera Mandića i Boru Đorđevića, kao i Dejana Milićevića kao majstora u pravljenju spotova zasnovanih na svesno korišćenom kiču. Danas je njen menadžer Raka Marić, poznat po dugogodišnjoj saradnji sa "Bjelim dugmetom", a u njenom pratećem bendu vrhunski džez muzičari, poput bubnjara Igora Maleševića. "Organizatori i producenti su u stanju da priušte najbolje muzičare, a kod muzičara su preovladali materijalni razlozi nad muzičkim stavom, pa je i to presudno za njihovo učešće. U tome ne vidim ništa neobično jer je i na idealizovanom Zapadu uobičajeno da na snimanjima velikih pop-zvezda i grupa učestvuju najkvalitetniji sešn-muzičari, koji su u svom fahu takođe zvezde", kaže Marković.
      
       Muzičko šarenilo
       Rok kritičar Peca Popović koji je dugo bio urednik u PGP RTS-u, smatra da je u popularnoj kulturi teško predvideti ko će postati zvezda, a ko ne. "Da je istina da je Pink od nje napravio zvezdu, isto bi mogao da napravi i od političara. Naš problem je što nemamo prave naslednike u popularnoj muzici, što je Ceca glavna zvezda i što, sa druge strane, najveća publika koju može neki bend da privuče, stane dva puta u Dansing salu Doma omladine, kao na koncertu 'Kristala'. Nemamo kriterijume kojima bismo vrednovali ono što se dešava na estradi, zlatnu ili srebrnu ploču, već gomilu onih koji se na televiziji promovišu u zvezde", komentariše Popović.
       On, međutim, ističe da Cecin koncert treba posmatrati u kontekstu ovogodišnjeg prolećnog koncertnog buma koji pokazuje da ima profilisane publike za vrlo različite muzičke žanrove. "U Beogradu je trenutno veliki referendum. U istoriji grada ne sećam se takve ponude kao u poslednjih mesec dana. Iako smo mislili da nema publike, pokazalo se da postoji jedna publika za Li Skreč Perija, druga za Bajagu, treća za Manua Čaoa, četvrta za "Čorbu", peta za Dejvida Birna, i sada za Cecu. Takođe je interesantno da se polarizovanje publike odvija i po političkoj liniji - na koncertu Zdravka Čolića prošle godine bio je premijer Đinđić, na Bajaginom ministar spoljnih poslova Svilanović i Čeda Jovanović, na koncertu "Čorbe" - predsednik Koštunica. Videćemo ko će doći na Cecin koncert", dodaje Popović.
       Postepeno vraćanje na muzičko šarenilo, poput onog koje je vladalo u osamdesetim, najočitije ilustruju redovi na Trgu Republike: jedan za Cecin koncert, drugi za ovogodišnji Exit.
      
       ANA OTAŠEVIĆ