Dosovska vlast je u policiji osnovala Upravu za suzbijanje organizovanog kriminala, koja dosad ništa pod milim Bogom nije uradila. Ta vlast nas ne obaveštava kako je moguće da ne bude saslušavan čovek na čiji je šlep sa švercovanom naftom pucano na granici na Dunavu, jer nije hteo da se zaustavi na kontroli. Ne kaže nam da li je istina da su neki naoružani momci upali na najgledaniju televiziju nezadovoljni jednom informacijom. Ne objašnjava kakvo je i čije obezbeđenje koje čuva neke pacijente po beogradskim bolnicama. Ta vlast nije napravila posebne jedinice policije za borbu protiv mafije tipa “nesalomivih” ili italijanskih “antimafijaških timova”, nije donela odluku o posebnom tužilaštvu, instituciji zaštićenog svedoka, nije omogućila nove bolje metode kontrole policije od onih koje je koristio Milošević. Da je dosovska vlast ovo uradila, možda bi Buha doživeo istu sudbinu, ali bi joj tada ruke bile čiste i bila bi mnogo bliža, nego što je sada, odgovoru na pitanje: “Ko je ubio Boška Buhu?” i “Kome je poslata poruka ubistvom DOS-ovog policijskog generala: Koštunici, Đinđiću, Mihajloviću... građanima Srbije?”

      U jeku reformske kampanje MUP-a Srbije i najava nove vlasti da namerava ozbiljno da se uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom, što je mnoge navelo da poveruju kako su brutalne likvidacije stvar prošlosti, DOS je doživeo žestok šamar - u Beogradu je 10. juna, u ranu zoru (oko 2 časa i 45 minuta), ubijen pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti general-major Boško Buha. Policajac sa epitetom junaka “Kolubarske bitke”, koji je javnosti postao poznat zbog svoje uloge u petooktobarskim zbivanjima ubijen je na parkingu hotela “Jugoslavija” po starom beogradskom šablonu - u “sačekuši”, prilikom ulaska u svoj džip.
       Iako policajac od iskustva, verujući valjda i sam da je domaća mafija u defanzivi, kretao se dosta ležerno i bez obezbeđenja. To veče proveo je u društvu prijatelja (tri žene i jedan muškarac) na obližnjem splavu - restoranu “Žabar”, poslednjem u nizu sličnih splavova na Dunavu ispod hotela “Jugoslavija” koji su poznati po tome što rade do duboko u noć. S tom razlikom što “Žabar” važi za jedini pravi restoran u tom kraju, sa vrsnim specijalitetima, pa samim tim i za odabranu klijentelu. Opušten i nehajan posle, verovatno, dobre večere, Buha je bezbrižno prišao službenom vozilu (“nisan-patrol”) i ne sluteći da ga ubica čeka u obližnjem šumarku koji se nalazi tik uz slabo osvetljeni parking. U njega je pucano iz neposredne blizine a ubica je pobegao kroz šumu ka Bulevaru Nikole Tesle, gde ga je, pretpostavlja se, čekao automobil kojim je mogao da pobegne u bilo kom gradskom pravcu (centar Beograda, novobeogradski blokovi, autoput, Zemun...).
      
       “Žabar”
       Zanimljivo je, da je Buha uvek parkirao vozilo na velikom parkingu, između hotela “Jugoslavija” i Dunava, osim ovog puta.
       Ubrzo će se saznati da je pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije ubijen iz automatskog oružja, najverovatnije “kalašnjikova”, inače mnogo puta korišćenog u surovim beogradskim likvidacijama, što ukazuje da je ubica bio dobro obučen, da je, možda, imao i suizvršioca i da je akcija, verovatno, dugo i dobro pripremana. Uz parking na kojem je izvršeno ubistvo danonoćno se nalaze dvojica pozornika koji redovno kontrolišu goste splavova i njihove automobile, kao i čuvari parkinga. To nije pokolebalo ni omelo izvršioca zločina. Niti je neko pokušao da ga spreči, niti je iko video sam trenutak ubistva. Tajnom su obavijeni i Buhini prijatelji sa kojima je večerao jer policija, u interesu istrage, ne želi da saopšti podatke i detalje o njima.
       Za razgovor nije bio raspoložen ni Dragan Poznanić, vlasnik “Žabara”, kluba zatvorenog tipa gde su se mogli videti mnogi ljudi iz aktuelne vlasti. Sutradan, po ubistvu generala Buhe, splav na dnevnoj svetlosti deluje skromno i pomalo avetinjski prazno. Šetača u blizini nema, osim nekoliko osoba kratko ošišanih i u neupadljivim odelima, hladnih i naizgled nezainteresovanih lica, koje tu, u okolini splava, niti šetaju, niti stoje.
      
       Lekcija
       Poznanić je na kapiji, pre ulaska na splav, sa koje vraća goste. O Buhi i prijateljima koji su sa njim bili u ovom restoranu, ni slova. “Nemojte me ništa pitati, niti ću bilo šta reći”, kaže vidno uznemiren i pomalo rastreseno. Često ponavlja istu stvar. “Ovo je ugledan restoran i ova kapija nije tu da bi bila neka barijera... Naši gosti su uvek bezbedni... Za nas znaju...Mi se nikada nismo reklamirali na televiziji i u novinama...”
       “To je klub zatvorenog tipa”, pitamo.
       “Da, da” , kaže i pogleduje okolo.
       “Gosti sigurno dolaze zbog dobre kuhinje”, pokušavamo da održimo razgovor.
       “Nemojte, molim vas. Valjda vam je iz rečenog sve jasno. Nekom drugom prilikom možemo razgovarati o restoranu. Dođite za deset-petnaest dana...”
       I, to je sve.
       Sa druge strane, u MUP-u se jedino moglo saznati da je sva policija Srbije “dignuta na noge”, da je nalaženje ubica generala Buhe prioritet od čega, verovatno, zavisi i fotelja ministra Dušana Mihajlovića. Specijalna ekipa za rasvetljavanje ovog zločina, u kojoj su iskusni operativci Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, Državne bezbednosti i kriminalističke policije, danonoćno radi na pronalaženju zločinca. “Mi ćemo prevrnuti i nebo i zemlju tragajući za ubicama, zavirićemo u svako kriminalno gnezdo, privešćemo svakog kriminalca kojeg znamo. Ovo će biti trajna akcija sve dok ne uhvatimo ubice”, uzbuđeno je rekao ministar Mihajlović.
       Racije i privođenja, čak i uz prisustvo TV kamera, beogradskih kriminalaca koji bi mogli nešto da znaju ili čuju, kao i njihovih “kolega” širom Srbije, trajali su celu narednu noć i nastavljeni sledećih dana kako bi se došlo do dragocenih saznanja. U ovakvim i sličnim likvidacijama najuspešniji su se pokazali podaci i dokazi do kojih se dođe u prva 72 sata. Naročito u slučaju ubistva generala Buhe, jer prva istraga na licu mesta, zbog kiše tokom noći, nije dala vidne rezultate.
       Upravo zbog takvih rezultata, reagujući oštro i ironično na izjavu ministra Mihajlovića, predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić smatra da “ubica nije ni na nebu ni na zemlji, već ga treba tražiti među ljudima koji su se nalazili u Buhinoj blizini”. Držeći lekciju ministru i policiji, premijer upozorava da “u ovim, prvim satima nakon ubistva, u normalnim demokratskim zemljama policija saopštava motive tog ubistva. Pripadnici kriminalističke policije moraju da provere šta je radio, s kim se viđao i da saopšte motiv.” Imajući u vidu crnu seriju nerasvetljenih likvidacija, malo je verovatno da će pitanje ko je ubio Boška Buhu i zašto ubrzo dobiti odgovor.
       Dobro upućeni upozoravaju da je crna serija počela još 1993. godine, ubistvom Radojice Nikčevića, direktora stambene zadruge “Šumadija”. Počinilac ubistva, posle devet godina, ostao je nepoznat a slučaj skoro zaboravljen. Među žrtvama su bile i istaknute ličnosti Miloševićevog režima, poput generalnog sekretara JUL-a Zorana Todorovića Kundaka (ubijen krajem 1997. godine), ili vršioca dužnosti pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Radovana Stojčića Badže, čiji počinilac je takođe nepoznat. Posebnu pažnju javnosti je pre dve godine izazvalo ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Opozicione partije su godinama tvrdile da je u vreme vladavine bivše vlasti postojao spisak sa oko 300 imena za likvidaciju. Dobro upućeni su tvrdili da je reč o poznatim opozicionim liderima i uopšte protivnicima režima. U crnoj seriji nerasvetljenih zločina su i oni koji su se bavili nedozvoljenim radnjama, ali i kriminalom u sprezi sa politikom.
       Ubistvom Buhe bave se i svetski mediji koji ocenjuju da likvidacija policijskog generala podseća na Miloševićeva vremena. Janoš Bugajski, iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, ocenio je da ubistvo Boška Buhe nagoveštava da u Srbiji red i zakon još nemaju prevlast. On ne veruje da “ljudi koji sada upravljaju policijom” mogu da izvedu neophodne reforme u toj instituciji. “Ako počinioci raznih ranijih atentata nisu otkriveni i izvedeni pred sud, onda je jasno da u policiji nešto ne valja”, poručio je Bugajski i dodao da ovakvi incidenti i Amerikancima i Evropljanima skreću pažnju na potrebnu reformu policije, vojske i pravosuđa u Srbiji.
      
       Mafija
       Anonimni Buhini prijatelji u izjavama štampi iznose mišljenja da iza ubistva stoji mafija. Oni veruju da su njegove izjave o saznanjima policije u vezi s mafijom, kao i o kontaktima kriminalaca i pojedinaca iz politike i policije, mogući motiv ubistva, olakšano činjenicom da se Buha osećao bezbedno i da nije imao telohranitelje. Ova teza se naslanja na Buhin period načelnika SUP-a Beograda (od februara do decembra 2001. godine). Baš u vreme dok je vodio beogradsku policiju, ubijen je Momir Gavrilović, bivši pripadnik Državne bezbednosti, kada je, zbog politizacije ovog zločina, došlo do političke polarizacije u vladajućoj koaliciji. Mediji su tada prenosili da je Gavrilović Kabinetu predsednika SRJ dostavio informacije u kojima je kao zaštitnike kriminalaca naveo Buhu i još jednog generala policije. Što zbog toga, što zbog prezimena, u javnosti su ga dovodili u vezu sa pojedinim moćnim Surčincima.
       Posle nepunih godinu dana premešten je iz SUP-a Beograd u sedište MUP-a Srbije. Iako se radilo o formalnom unapređenju, u policijskim žargonu to se zvalo “šut u MUP”, jer je sa operativne funkcije i po značaju trećeg čoveka u policiji otišao na referentsku funkciju jednog od tri pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti.
       Tada je u intervjuu “Nedeljnom telegrafu” bez stega progovorio o organizovanom kriminalu kada je izjavio da kod nas deluje pet većih grupa kriminalaca, čiji se “šefovi javno bave legalnim poslovima; na primer, građevinarstvom i izgradnjom puteva, ali ilegalno poseduju armiju vojnika za prljave poslove, koja najčešće ‘radi’ automobile, drogu, otmice i iznude”. Buha je obelodanio da se ovih pet ekipa nalaze na teritorijama opština Zvezdara, Rakovica, Zemun, Novi Beograd i Voždovac. “Mafija prvo pokušava da neke policajce uvuče u podzemlje, da ih podmiti ili uprlja, pa potom da ih kompromituje. Meni su nuđeni neki kontakti iz podzemlja. Beogradska mafija pokušava da se dodvori nekim političarima iz DOS-a, nudi im razne usluge, novac, čak i dosijea da kompromituju svoje političke protivnike. Jer, oni mafijaši koji su dobro radili u režimu Slobodana Miloševića, pokušavaju sada da ‘pretrče’ u tabor DOS-a ne bi li dobili patronat za svoje poslove i tako zaustavili policijski progon na sebe”, govorio je tada Buha.
      
       Zahvalnost
       Drugi, pak, podržavaju pretpostavku premijera Đinđića da “motiv i ubice treba tražiti u Buhinom okruženju”, naročito imajući u vidu Buhino učešće u akcijama srpske policije na Kosovu 1999. godine. U više navrata je boravio na Kosovu i Metohiji učestvujući u borbama protiv OVK. Ratne 1999. godine preuzima komandu nad Policijskom brigadom SUP-a u Beogradu, u to vreme angažovanoj u južnoj pokrajini. U poslednjim danima sukoba je ranjen, pred povlačenje policije i vojske. Važio je za besprekornog komandanta koji se sa izrazitom obzirnošću odnosio prema Albancima, zbog čega su ga u policiji zvali “šiptarska majka”. Trebalo je, znači, sprečiti generala Buhu da bude neka vrsta izvora informacija za Haški tribunal, pa se u tom slučaju motiv ubistva ili krug ubica može tražiti kod onih ljudi koji se plaše takvog procesa, odnosno u nekim paravojnim ili parapolicijskim krugovima.
       Ne treba zaboraviti da je general Buha bio važna policijska ličnost jer je 5. oktobra promenio stranu i bio simbol tih promena. Buha se tada sastao s nekim od lidera DOS-a i postigao dogovor da se Policijska brigada suprotstavi eventualnom napadu snaga lojalnih Slobodanu Miloševiću. Njegovo postavljenje za načelnika SUP-a Beograda mnogi su ocenili kao “zahvalnost” novih vlasti što je odbio da interveniše prilikom protesta rudara u “Kolubari” koji su prethodili 5. oktobru. Buha je kasnije izjavio da je tada odbio naređenje koje je lično izdao Slobodan Milošević, da Policijska brigada “udalji ljude s kopa”.
       U svakom slučaju, očigledno je da postoje paralelni organi represije koji, uz finansijsku moć, vladaju određenim polugama, jačim i od same države. Prema rečima Marka Nicovića, potpredsednika Međunarodne federacije za drogu, to pokazuje da su u sivoj zoni ostale snage koje mogu da utiču na život. “Još pre godinu dana sam upozoravao da će ataka biti i na pripadnike establišmenta, što se upravo sada dešava. Znači, i neki od ministara će biti na meti. Ovo je signal ne samo sadašnjoj vlasti, već i nekoj budućoj da se te strukture, te poluge, neće lako odreći svoje moći. Trenutno, podzemlje ima jače obaveštajne pozicije u policiji a trebalo bi da bude obrnuto. To znači da je Jugoslavija i dalje u velikoj zoni korupcije i dubokog kriminala.”
      
       Rat
       Nije mali broj onih koji smatraju da je ubistvo Boška Buhe tragičan i alarmantan događaj koji jasno pokazuje da je došao poslednji trenutak za konačni obračun sa organizovanim kriminalom. “Ovo bi mogao da bude početak rata sa organizovanim kriminalom u kojem država uopšte ne sme da ostavi mogućnost pitanja kakav će rezultat biti” , kaže Boža Prelević, savetnik srpskog ministra policije, za koga je ovo jedna od ključnih vremenskih odrednica posle koje intenzitet obračuna sa kriminalom, sredstva i metode ne smeju ostati isti. “Očito da do sada nisu pokazani rezultati koji bi vodili ka uništenju organizovanog kriminala. Ovo ubistvo samo pokazuje da on i dalje postoji.”
       Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka istraživanja, zapaža da Buhino ubistvo samo govori da situacija koja se tiče organizovanog kriminala u Srbiji nije bitno različita od one pre demokratskih promena i smatra da je poslednja prilika za konačni obračun sa tim problemom propuštena između 1993. i 1995. godine, kada je on bio u ranim fazama razvoja. “Država mora radikalno da preseče organizovani kriminal u Srbiji, ali, nažalost, sada se on ne može više iskoreniti, već samo držati nekako pod kontrolom ili biti u nekom nivou kada i država i on mogu da egzistiraju na principima miroljubive koegzistencije.”
       Naravno, ne kao u starom režimu, gde se to pretvorilo u veliku “ljubav” od čijeg “zagrljaja” su pucale kosti i padale glave koje se i danas kotrljaju.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
      

Mrtva straža General-major Boško Buha četvrti je visoki, a drugi oficir sa ovim činom u MUP-u Srbije koji je brutalno likvidiran u Beogradu u poslednjih pet godina, ali prvi policijski funkcioner ubijen posle petog oktobra. Pre njega je na sličan način, ali pred svedocima u restoranu “Mama mia”, aprila 1997. godine, ubijen Radovan Stojčić Badža, tada pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Resora javne bezbednosti. Istragom je utvrđeno da je na njega pucao napadač iz automatske puške sa prigušivačem.        Više policajaca je poginulo u akcijama, uglavnom prilikom pokušaja hapšenja, ali ono što zabrinjava ne samo nadležne službe, već i građane, jesu učestale likvidacije iskusnih policajaca, angažovanih na rasvetljavanju spektakularnih ubistava, koja su se poslednjih godina dogodila u glavnom gradu.        Dragan Radišić, inspektor Odeljenja za krvne i seksualne delikte SUP-a Beograd, ubijen je 1. februara 1996. godine pred ulazom svoje kuće. Na njega je iz zasede pucao jedan napadač iz automatske puške.        Miroslav Bižić Biža, privatni detektiv i bivši policajac, umešan u slučaj ubistva Andrije Lakonića u lokalu “Nana” na Senjaku u martu 1990. godine, ubijen je iz zasede automatskom puškom sa prigušivačem 21. maja 1996. godine ispred “Merkatora” u Novom Beogradu.        Dragan Simić, načelnik OUP-a Savski venac, ubijen je 8. jula 1999. godine u Ulici Save Kovačevića u Beogradu.        Milorad Vlahović, pomoćnik načelnika kriminalističke službe beogradske policije i blizak prijatelj ubijenog generala Stojčića, ubijen je 11. marta 1999. godine ispred Sportskog centra Košutnjak. Na njega je iz zasede pucano iz snajperske puške.        Momir Gavrilović, bivši pukovnik Resora državne bezbednosti, ubijen je 3. avgusta 2001. godine u novobeogradskoj ulici Džona Kenedija. Onog dana kada je ubijen, Gavrilović je dva sata proveo u Kabinetu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, navodno, njegovim savetnicima pružajući dokaze o “sprezi pojedinih ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa čelnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji”.