Da nije suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, gde se u sudnici politika često povezuje sa ratnim zločinima, sudija u Čileu možda ne bi imao smelosti da na sud pozove Henrija Kisindžera - zbog umešanosti SAD u krvav Pinočeov puč 1973.

      Između Henrija Kisindžera i Slobodana Miloševića teško da postoji ikakva veza, sem što su se i jedan i drugi, u različito vreme, bavili politikom i, svaki na svoj način, uticali na zbivanja na međunarodnoj sceni. A ipak se nekim analitičarima čini da izvesna veza postoji: da nije suđenja Miloševiću u Hagu, gde se u sudnici politika tesno povezuje sa zločinima, sudija u Čileu, možda, ne bi imao smelosti da na sud pozove Kisindžera zbog umešanosti SAD u krvav Pinočeov puč 1973. Izgleda da Henrija Kisindžera (79), verovatno najznačajnijeg kreatora američke spoljne politike u drugoj polovini 20. veka, počinje da stiže dosad malo poznati, tamniji deo njegove prošlosti. Nakon slave i mnogih priznanja, on zbog toga postaje protivrečna istorijska ličnost.
       Svetli deo njegove karijere je zapravo briljantan. Imigrant, nemački Jevrejin, dospeo je u ostvarenju svog američkog sna do položaja profesora univerziteta na Harvardu, a odatle se vinuo u nedostižne visine. Bio je, najpre kao savetnik za bezbednost, a potom kao šef diplomatije, najbliži saradnik dva američka predsednika, Niksona i Forda, i glavni kreator spoljne politike Sjedinjenih Država od 1969. do 1977. Bio je glavni inicijator detanta između SAD i bivšeg Sovjetskog Saveza i Niksonove posete Kini, iste 1972. godine. Godinu dana kasnije dobio je Nobelovu nagradu za mir zbog mirovnih pregovora sa Vijetnamom. Iste godine je, uz pomoć svoje čuvene "šatl - diplomatije", uspostavio mirovni sporazum između Egipta i Izraela. I po isteku državne službe ostao je vrlo prisutan na svetskoj diplomatskoj sceni, kao pisac značajnih političkih knjiga, predavač i savetnik.
       Tamnija strana Kisindžerove političke i diplomatske karijere uključuje - po mišljenju njegovih kritičara, koji su u poslednje vreme postali dosta brojni - bombardovanje neutralne Kambodže radi presecanja linije snabdevanja Vijetkonga u Vijetnamu (što je, smatra se, doprinelo radikalizaciji kambodžanskih prilika i omogućilo "crvenim Kmerima" da uzmu vlast), podršku nedemokratskim režimima u Pakistanu, Grčkoj i Indoneziji i, što se posebno ističe, podsticaj SAD vojnom puču u Čileu 1973. protiv demokratski izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea. Bio je to, kako pokazuju najnovija otkrića, deo "Operacije kondor" koju je CIA, radi surovog i krvavog gušenja levičarskih pokreta, sprovodila u šest zemalja Latinske Amerike, uključujući i Čile.
       Sudeći prema najnovijim otkrićima - koja su uvećala i ubrzala zahteve iz Čilea da se Kisindžer pozove na odgovornost - "Operacija kondor" i puč u Čileu, kao jedan njen deo, spadaju među najmračnije moguće trilere zbilje. Predsednika Aljendea je svrgao i ubio general Pinoče, koga je on sam imenovao za komandanta vojske, uz pomoć garde i oko 400 specijalaca CIA. Od 11. septembra do kraja te, 1973. godine ubijeno je ili je nestalo 1 213 ljudi. (Deceniju kasnije Kostas Gavras je o tom događaju snimio uzbudljiv film). Prema kasnijim nalazima Nacionalne komisije za istinu i pomirenje u Čileu, u toku petnaestogodišnje diktature generala Pinočea umoreno je više od 3 170 ljudi.
       Iz dokumenata, koje je nedavno obelodanila sama CIA, vidi se da je Kisindžer bio jedan od idejnih tvoraca "Operacije kondor". Ostao je upamćen po izjavi iz tog vremena: "Ne vidim zašto bismo dopustili da neku zemlju, samo zbog neodgovornosti njenih građana, preuzmu komunisti." A o samim otkrićima on kaže da je "sasvim mogućno" da je administracija u kojoj je služio počinila "izvesne greške". To, međutim, ne znači da su, trideset godina od događaja, "sudovi ti koji treba da sude o vrednosti nekadašnjih odluka". On nema nameru da se, ni kao svedok, pojavi pred čileanskim sudom, pa je sudija Huan Guzman najavio da će tražiti njegovu ekstradiciju i prisilno privođenje.
       Kisindžerov advokat na to odgovara da čileanski sudija treba (za dozvolu) da se obrati Stejt departmentu, a ne njegovom klijentu. Mimo čileanskog, stigli su zahtevi sudija iz Španije i Francuske, koji žele da ispitaju Kisindžera u vezi sa ubistvima španskih i francuskih građana u Čileu za vreme Pinočeovog puča. U Vašingtonu je protiv Kisindžera pokrenuta jedna privatna tužba. Sinovi generala Renea Šnajdera, koji je bio načelnik Generalštaba čileanske armije i Aljendeov bliski saradnik, traže od Kisindžera tri miliona dolara odštete za ubistvo njihovog oca u Pinočeovom puču.
       Britanski novinar Kristofer Hičens, svedok događaja u Čileu i pisac knjige "Suđenje Henriju Kisindžeru", tvrdi čak da je Kisindžer ratni zločinac. On je pred sudom u Santjagu izjavio: "Danas je Henri Kisindžer jedan uplašeni čovek. On se mnogo boji dodatnih otkrića."
       Malo je, međutim, verovatno da će čovek tako velikog iskustva u poverljivim poslovima, kakav je Kisindžer, dopustiti sebi da bude iznenađen otkrićem nečega što je, iz državnih ili ličnih razloga, predao zaboravu. Objavivši još 1979. godine knjigu "Godine u Beloj kući", on se postarao da sam sebe blagovremeno uvede u istoriju. Preostale papire predao je na čuvanje Kongresnoj biblioteci, uz napomenu da se oni mogu koristiti tek pet godina nakon njegove smrti. A tada mnogo šta neće biti isto kao nekad ili čak, kao danas.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ