O Ceci, jeziku Žike Lazića i kockanju s matematikom

      Isuse, daj mi lavlje srce, da preživim dane buduće...
       Ceca Ražnatović
      
       Lepše je s kulturom. U vezu s tom mišlju, dotakao bih ovlaš nekoliko tema iz kulturno-prosvetne delatnosti u aktuelnom trenutku. Pre svega bih se osvrnuo na Cecu Ražnatović, koja je na stadionu Crvene zvezde (primitivno zvanom Marakana) okupila sto dvadeset hiljada mladih duša. S toliko glasova neka od članica DOS-a mogla bi da formira samostalan poslanički klub u Skupštini Srbije. K tome, vatromet na kraju koncerta bacio je u zasenak topove koji su iste večeri pozdravljali Dan Vojske Jugoslavije. Ceca je, što bi rekli sociolozi i drugi istraživači, fenomen našega doba i naše pameti.
       Mrzovoljni posmatrač, upućen, dakle, u te fenomene, mogao bi i ovako da objasni čime je to Svetlana Ražnatović privukla mase na fudbalsko igralište: sve je jasno, rekao bi takav posmatrač, i vidljivo, otvoreno je i izloženo pogledu, od izgleda, silikonskih usana i grudi, tako uvećanih da broj silikona ne odgovara vižljasto-mršavom telu, pa se dobija pomalo perverzna kombinacija nedorasle, nezrele, mršave devojčice, s naglašenim osobinama razvijene, zrele žene; status Svetlanin takođe iziskuje pažnju - udovica (zna se čija), s decom i materijalnim bogatstvom, s kućom i obnaženom donjom polovinom tela... Takav egzibicionizam skladno se poklapa sa voajerskim potrebama publike, i dodatno je podstaknut zabranom kontakta, koju su, zabranu, oličavali brojni telohranitelji. Publika je većinom u tzv. formativnim godinama (15-18-25), tako da ukus koji ta publika sada formira odražava stanje duha i ukus odraslih.
       Od naročite je važnosti i strahopoštovanje koje je sa njenog pokojnog muža sada preneto na nju.
       Tako bi, pretpostavljam, govorio kakav mrzovoljni posmatrač, ja ću samo da naglasim da se Ceca Ražnatović izjasnila kao tvrda patriotska pevačica, što joj sigurno diže rejting kod publike istih nazora. Pitanje je, s druge strane, da li se u poetiku patriotizma uklapa duboko dekoltovana haljina, ispod koje nema ničega! Patriotizam, po mom shvatanju stvari, traži smerniju odeću, da ne kažem zakopčanost do grla, kako nacionalni ciljevi ne bi bili tako transparentni...
       Zanimljivo je, s druge strane, da na koncertu stoleća nije bilo onih koji su uvek tamo gde su vatrometi i kamere, tj. političara, ako se ne računaju Cecini kumovi. Na drugim koncertima političari su se slikali kao da su i sami profesionalni pevači...
       Rado bih, recimo, na takvom događaju video ministra Vladana Batića, budući da je Ceca deklarisana patriotkinja, a on vuče korene iz ovog etnosa i iz Obrenovca još od 17. veka!
                    * *       *      
      
       U eri globalizacije i tranzicije, u jeku 21. veka, pročitao sam seosku prozu Živorada Žike Lazića, pod naslovom Harmonikaš, koja me je razgalila. Nema tu previše Evrope, ali su prisutni Čehov u dijalozima i Gogolj u događanjima. Radosna fantastika, tako bih nazvao tu nevinu pripovest.
       Žika Lazić iz Lugavčine, istaknuti pisac i novinar, autor je prvog egzistencijalističkog romana (David lutalica) kod nas; delo je napisano pedestih godina, po tada važećem pariskom receptu. Posle je Lazić pisao televizijske serije sa temama iz seoskog života, romane i istorijske drame. U mladosti se družio s Brankom Miljkovićem, Velimirom Lukićem i ostalim mladim lavovima srpske književnosti toga doba. Zbog nečega je, možda zbog tematike, gurnut ustranu; njegov opus još nije ozbiljno i pošteno vrednovan.
       Veselin R. Seboj, tek što je završio zanat harmonikaški, pošao je s drugovima u Golobok, da svira na zavetini. Letnja oluja ih uhvati u polju, skloniše se pod stoletni hrast, udari grom i pogodi Seboja, ostali prođoše s lakšim povredama. Veselina su oplakali i sahranili, i čim su krenuli na daću, lopovi otkopaše humku da se dokopaju dalape, ali se i Seboj trže iz nesvesti i ustade iz grobe...
       Tako počinje povest o životu i priključenijima seoskog muzikanta Veselina R. Seboja.
       Istakao bih veštu upotrebu govora smederevskog Pomoravlja, koji mi je blizak od ranog detinjstva. Žika Lazić je prvi promovisao i prilagodio smederevski jezik književnim standardima; tako je i naš jezik ušao u srpsku književnost, što me raznežuje i vraća teoriji krvi i tla...
       Prirodno, ovu prozu postmodernisti neće pustiti na teritoriju kojom vladaju. Šteta; ova proza je nešto kao Senegal u fudbalu, čista nevinost. Navijam za Senegalce zato što se oni na Svetskom prvenstvu najlepše raduju, a poveli su i vrača!
       To je njihov doprinos borbi protiv globalizacije fudbala.
      
                         *      *      *
      
       Uz pojačane mere bezbednosti školama su isporučeni testovi iz matematike. Tako se deca, budući srednjoškolci, blagovremeno uče onome što se u samoupravnom socijalizmu zvalo bezbednosna kultura. Nauk, opet, može biti i naopak: da je u društvu, čiji će nosioci jednoga dana biti, sve kriminalizovano, čak i jedno takvo područje, kao što je prosveta, gde bi trebalo sve da počinje od pretpostavke temeljne nevinosti.
       S druge strane, možda i nije loše da se deca još u pubertetu naviknu na ono što ih kasnije u društvenom životu čeka.
       Zadaci nisu bili teški:
       Odrediti nulu funkcije y = 12x - 9.
       Prosvetne vlasti su se ipak potrudile da đacima zaslade ulazak u stvarni život - izvlačenje tzv. seta testova u Radio Beogradu obavljeno je kao nekad na lotou: novinarka TV Pink (!!!) ubacivala je cedulje sa brojevima u žute loptice iz kinder jaja, a loptice su potom stavljene u posudu za led...
       Viskija nije bilo.
       Ni policija se nije videla.
       Kocka je bačena. Zamenik ministra prosvete svečano je pročitao dobitnu kombinaciju.
      
       MILIVOJE GLIŠIĆ