Peti parlamentarni izbori posle "somotske revolucije" 1989, iako su manje-više repriza podele glasova 1998, predstavljaju iznenađenje s obzirom na to da je Socijaldemokratska partija, koja je u protekle četiri godine upravljala zemljom pomoću manjinske vlade, dobila podršku kao nijedanput do sada

      Češke socijaldemokrate, koje su u međuvremenu starog lidera Miloša Zemana (koji je partiju postavio na noge i pre četiri godine prvi put doveo do izborne pobede) zamenili mladim i svežim političarem Vladimirom Špidlom, dobili su krajem prošle nedelje priliku da nastave svoju četvorogodišnju vladavinu. Pod uslovom da odlazeći predsednik Vaclav Havel ne ostvari skrivenu pretnju da mandat za predsednika buduće vlade ne mora da poveri predstavniku stranke koja je dobila najviše glasova. U jednoj poruci naciji Havel je za ove izbore rekao da su od izuzetnog značaja, jer "tek sada, 12 godina posle pada komunizma, treba da se donese istinska odluka o budućem karakteru države", pod čim je podrazumevao pre svega da će novi parlament odlučiti o njegovom nasledniku.
       S obzirom na to da nimalo nije tajna da ne simpatiše socijaldemokrate, bio na njihovom čelu neprijatni Zeman ili pristojni Špidla, Havel je takođe najavio da će njegov mandat za premijera dobiti "politička opcija koja bude imala najstabilniju podršku u parlamentu", što je, u stvari, bila poruka lideru građanske desnice, bivšem premijeru Vaclavu Klausu da ne pravi ponovo aranžman sa socijaldemokratama, već da se sporazume sa hrišćanskom desnicom.
       Neizvesno je u šta će se obrnuti ta njegova vizija, ali se može pretpostaviti da ni Špidla, kao pobednik, ni Klaus, koji ima svoju viziju, neće obraćati previše pažnje na predsednički plan, pogotovo što obojica dobro znaju da ne spadaju u njegove miljenike, kao ni on u njihove. Oni i njihove partije imaju dobre razloge, a i četvorogodišnje iskustvo, da i u novoj turi zaigraju uporedo, deleći ako ne bukvalno vlast, onda bar uticaj i međuzavisnost.
       Na petim izborima posle "somotske revolucije", 1989, za parlament su se kvalifikovale četiri partije koje su i do sada u njemu bile zastupljene: češka Socijaldemokratska partija je osvojila više od 32 odsto glasova (71 mesto, od ukupno 200, u Poslaničkom zboru), Građanska demokratska stranka 24,5 (56 poslanika), Komunistička partija Češke i Moravske 18,5 odsto (42 poslanika), što je njihov najveći uspeh otkako su izgubili vlast, i tzv. trojna koalicija - Hrišćansko-demokratska unija sa Češkom narodnom strankom, Unija slobode i Demokratska unija - 14 odsto (31 poslanik). Ostale 24 partije nisu savladale cenzus od pet odsto.
      
       Zamenjene uloge
       Takav ishod se manje-više i očekivao, mada su prognoze u ponečemu promašile: nisu se ostvarila predviđanja da će građanske demokrate i socijaldemokrate osvojiti približno jednak broj glasova, još manje da će socijaldemokrate "malo zaostati", a pogotovo da će komunisti biti na repu stranaka koje će ući u parlament. Ali, iako treći po broju mesta u parlamentu, oni nemaju nikakve šanse da se vrate na vlast čak ni kao partner neke od prvih dveju partija na listi. Na koaliciju s njima Klaus ne bi pristao ni u ružnom snu, a Špidla je još mnogo pre izbora isključio takvu mogućnost. Oni su kao politički faktor otpisani do te mere da predsednik Havel, u čijoj je vlasti da odredi mandatara za sastav nove vlade, s njima neće ni da razgovara o tome, i o bilo čemu. Takvu restriktivnost mu, sem njih, praktično niko ne zamera, mada se ne uklapa u njegov imidž demokrate i humaniste, pogotovo što time ignoriše stav petine građana koji su izašli na izbore.
       Iako su socijaldemokrate tokom predizborne kampanje bile izložene oštrim napadima ostalih partija, gotovo bez izuzetka, pri čemu se mahalo brojkama koje su morale da zaplaše birače - da je budžetski deficit za njihove vlade povećan sa 1,8 na četiri milijarde dolara, javni dug sa 14,5 na 24,5 milijarde dolara i nezaposlenost sa 7,4 na devet odsto, da su mito i korupcija "pustili korene", a prodaja nekih velikih sistema "nije bila dovoljno transparentna", cilj je promašen. Naravno, potpuno su zapostavljani njihovi uspesi (zato su ih oni sami dovoljno isticali), između ostalog da su više nego prepolovili, na samo 4,7 odsto, od Klausa, odnosno od desnice nasleđenu inflaciju veću od deset odsto, da je industrijska proizvodnja od 1,9 odsto 1998, godini kad su prvi put pobedili na izborima, prošle godine dostigla 6,8 odsto, dok bruto nacionalni proizvod, pre četiri godine minus 1,2 procenat, raste po stopi od 3,6 odsto. Pored toga, kruna je prema evru očvrsnula za 13 odsto, dok su plate prosečno povećane za četvrtinu (na oko 500 evra).
       Nesumnjivo da je taj poslednji podatak najviše delovao na svest birača, mada je verovatno da su i utisci o globalnim promenama odigrali svoju ulogu. Na primer, kao što pokazuju ispitivanja javnog mnjenja, prevladava uverenje da je Klaus, tokom pet godina 90-ih, vladao u korist biznismena i bankara, koje je njegov naslednik Zeman kasnije nazvao "tunelarima", što će reći "lovcima u mutnom". Prva "postsomotska" socijaldemokratska vlada je, međutim, proklamovala da bi "u svakoj opštini najlepša zgrada morala biti škola, a ne banka" i, u skladu s tim, znatno su podigli standard nastavnog i zdravstvenog kadra, kao i službenika. Klausov desni i Zemanov levi centar kao da su zamenili uloge i principe: prvi je bio barjaktar slobodnog tržišta bez državne intervencije, ali nije kompletno privatizovao nijednu veliku banku, dok je Zeman, iako se nije odricao državne kontrole, okončao proces privatizacije banaka, prodavši za dobre pare državne akcije uglavnom strancima.
      
       Stari recept - nova pogodba
       Za razliku od prognozera izbornih rezultata, koji su se ustezali da se izjasne o "sigurnom" pobedniku, s obzirom da su ankete sugerisale izjednačene šanse dveju glavnih partija, politički posmatrači se ne libe predviđanja daljeg razvoja, uprkos tome što predsednik Havel ume da bude i hirovit. On može da ponudi mandat Klausu, čak i lideru trojne koalicije Cirilu Svobodi, ali samo zato da malo nervira pobednika. Njihova koalicija nema šansi, kao što su mali izgledi da bi Klaus išao naruku Havelu. Zbog toga je ipak najverovatnije da će se ponoviti priča od pre četiri godine, s tim što će mandat umesto Zemana preuzeti njegov naslednik na čelu partije i vicepremijer u njegovoj vladi, Vladimir Špidla. Onda Špidla i Klaus mogu da repriziraju recept koji su u julu 1998. iskoristili Zeman i Klaus i, po ugledu na njihov "opozicioni ugovor", sklope novu pogodbu, u skladu sa svojim prioritetima.
       Havel, naime, konačno napušta Hrad, rezidenciju i simbol šefa države, pošto mu idućeg januara, posle 13 godina na čelu prvo Čehoslovačke, pa Češke, ističe poslednji predsednički rok. Pošto parlament bira predsednika, on je sanjao o tome da i u Poslaničkom zboru, donjem domu, kao što sada ima u Senatu, obezbedi dovoljan broj pristalica koji će glasati za naslednika koga on odredi. Sada su šanse za to nikakve, pogotovo što će u novembru uslediti i dopunski izbori za trećinu senatora, koji sadašnji sastav gornjeg doma mogu da izmene na njegovu štetu. To je takođe razlog da ne preteruje u inaćenju sa socijaldemokratama.
       Ne preostaje mu, u stvari, ništa drugo nego da se pomiri sa situacijom. Uprošćeno, ona se svodi na Klausovu ambiciju da zauzme Havelovo mesto, kad već ne može biti premijer, mada već godinu dana izjavljuje da "lično nikada nije širio ni propagirao tu ideju". Pošto se Zeman izvesno povlači iz politike posle ovih izbora, Klaus može da računa da socijaldemokrate neće ometati njegov put na Hrad, a zauzvrat će Špidlinoj vladi pružati podršku u parlamentu, mnogo veću nego što ju je, kao "opozicioni partner", tokom prethodne četiri godine davao Zemanu.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      
      

Budući premijer Iako je napunio 51 godinu, Vladimir Špidla spada u političare nove generacije: tek je pet godina kako se uključio u visoku politiku, postavši potpredsednik Češke socijaldemokratske partije, a potom i zamenik partijskog lidera Miloša Zemana u njegovoj manjinskoj vladi.        Rođen u provinciji, u Češkim Buđejovicama, Špidla je veći deo života proveo u provinciji, na jugu Češke (opštinski referent, arheološki ekspert u muzeju, lokalni funkcioner zadužen za prosvetu), izuzev vreme studija na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu (istorija i praistorija) i poslednjih pet godina rada u partijskom vrhu, odnosno u vladi, pa svima - zbog tihe naravi i skromnosti - deluje provincijalno, mada se u TV duelima uspešno nosi sa političkim protivnicima prekaljenim životom u metropoli.        Visoko se kotira na listi političara kojima se "može verovati", a zapamćen je po izjavi da u politici "radi za one o kojima ne javlja Si-En-En". Ako predsednik Havel ni smisli nešto da ga onemogući, Špidla će najkasnije za mesec dana doći na čelo pete češke vlade od pada komunizma, posle Petra Pitharta - u poslednje tri godine Čehoslovačke, Vaclava Klausa - oca kuponske privatizacije, "prelaznog" Jozefa Tošovskog i Miloša Zemana - levičara koji je uspešno priveo kraju misiju desnice.