MESTO: Galerija SANU
Autor: Tome Serafimovski

      Prvi umetnik iz eksjugoslovenskih republika koji je samostalnom retrospektivnom izložbom predstavljen u prostoru beogradske Galerije SANU je makedonski vajar Tome Serafimovski (1935). Nekada istaknuti predstavnik jugoslovenske skulpture tradicijske geneze, zagrebački student, učenik Antuna Augustinčića, Serafimovski je danas, bez sumnje, prvo ime vajarstva u zemlji naših novih južnih suseda. Reč je o vajaru u izvornom smislu reči, ne samo zato što on kleše kamen i lije bronzu. Gost iz Skoplja je autor skulptura koje po strukturi oblika predstavljaju osavremenjenu, modernom senzibilnošću obeleženu varijantu milenijumske istorijske paradigme koja je u neprekinutom kontinuitetu obeležavala evropsku likovnu umetnost od arhajskih do modernih vremena.
       Ono što je u Serafimovskog istorijsko i klasično, ogleda se u njegovom figuralnom antropomorfizmu, u duhu njegove skulpture koja baštini univerzalni simbolički jezik vajane forme kojom se izražava umetničko osećanje života. Oznaku savremenog, modernog senzibiliteta skulpturama Serafimovskog daje naglašena sloboda interpretacije klasičnih vajarskih tema, izražena sklonost prema deformaciji prirodnog oblika, jezička struktura izraza čiju osnovu čini primarni, plastični ekvivalent organske forme. Serafimovski je, rečju, izdanak najbolje tradicije jugoslovenske skulpture visokog modernizma, onog njenog smera koji je, sredinom prošlog veka, bio dominantan, a pred njegov kraj je potisnut u drugi plan gurnut gotovo na marginu ambijenta agresivne eskalacije neomodernističkih i postmodernih, metaumetničkih trendova.
       Pojava Serafimovskog u nas, u aktuelnom trenutku čiju atmosferu u beogradskom umetničkom ambijentu obeležava izražena polarizacija idejno-estetskih usmerenja, u času kada nova postavka Muzeja savremene umetnosti izražava težnju da se, maltene, obeleži kraj čitave jedne epohe u istoriji naše likovne umetnosti i legalizuje smena njenih globalnih stvaralačkih paradigmi, ta pojava, dakle, moglo bi se reći, treba da ohrabri onaj "konzervativni" deo našeg kulturnog auditorijuma koji, pored učestalih "epistemoloških rezova" što se povlače u teorijskom i kritičkom diskursu o savremenoj umetnosti kao i u njenim "praksama", još veruje u mogući kontinuitet kretanja matičnog umetničkog istorijskog toka. Ali, ta izložba mogla bi, ako ne da obeshrabri ili pokoleba, a ono makar da natera na razmišljanje bojovnike ekstramodernističkih "prestupničkih" umetničkih strategija koji, valjda, mogu i sami da vide da je u radikalnom antiestetizmu postmodernističkih neoavangardi ideja prestupništva i sama postala anahronična, i po pravilu dejstva povratne sprege pretvorila se u leglo "retrogradnih" pojava.
       Izvesno da je vajar Tome Serafimovski daleko od ovakvih dilema i još dalje od namere da svojim delom ulazi u okršaje koje one izazivaju na otvorenoj umetničkoj sceni. Pa ipak, hteo on to ili ne, njegove bronze kao što su "Sveti Kliment Ohridski", "Ćirilo i Metodije", kamene figure "Torzo" i "Devojka sa cvetom" ili sjajni portreti Miroslava Krleže, Slavka Janevskog i Tome File, mogu da pokrenu posmatrača na razmišljanje o pomenutim kontroverzama i da tako "zalutaju" u jedan drugi aksiološki prostor, uži od onoga u kome su postavljene, i možda efemeran, ali toliko nametljiv u ovom trenutku da se gotovo ne može izbeći.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ