Kako globalizacija utiče na umetnost i mogu li i umetnici iz malih zemalja da steknu svetsku slavu - govori glavni kustos Novog muzeja savremene umetnosti u Njujorku

      Jedan od pripadnika nove generacije kustosa, koji svojim radom vidljivo utiče na promene na savremenoj svetskoj likovnoj sceni jeste Den Kemeron, glavni kustos Novog muzeja savremene umetnosti u Njujorku, umetnički kritičar i pisac, koji o veoma složenim problemima govori na jednostavan i jasan način, ne žrtvujući pri tom niti kompleksnost same umetnosti niti kompleksnost njene interpretacije. Pored mnogobrojnih kataloga i monografskih tekstova o pojedinim umetnicima, Den Kemeron je redovni saradnik "Art magazina", "Artforuma", "Flash Art-a," "Parketta", a aprila ove godine prihvatio je i mesto kustosa Osmog bijenala u Istanbulu.
       Gospodin Kemeron je uoči polaska za Beograd na poziv Muzeja savremene umetnosti, u Njujorku dao intervju za NIN.
       Pre dolaska na mesto višeg kustosa u Novom muzeju savremene umetnosti (1995), organizovali ste više izložbi u Španiji, Beču, Portugalu, Italiji. Kako je došlo do te saradnje?
       - Moja veza sa Španijom je veoma duga. Imao sam detinjstvo i mladost koje nije uključivalo osećaj za svet kao internacionalno mesto. Međutim, kao student sam se naročito zainteresovao za špansku umetnost - za barok i španski modernizam. Prvi slikar sa kojim sam se identifikovao bio je Miro. Drugi bi odlazili u Rim ili Pariz, ali ja sam imao ideju da se vrhunska umetnost nalazi u Španiji. Odlazeći u Madrid, španska savremena umetnost me je naročito privukla. To je bilo vreme odmah posle završetka Frankove diktature. Španija je bila u periodu tranzicije i to je bilo veoma uzbudljivo vreme. Imao sam sreću ne samo da upoznam rad umetnika sa kojima sam želeo raditi i o kojima sam želeo pisati, već sam našao i mogućnosti da kao kustos koncipiram izložbe. Tako da je moja prva velika internacionalna izložba bila "Art and its Double" 1986. godine u Barseloni i Madridu. I pored mogućnosti da radim po drugim mestima izložbe, vraćao bih se u Španiju redovno, tako da sam 1991. i 1994. organizovao izložbe i nastavljam da posećujem Španiju makar jednom ili dva puta godišnje i osećam snažnu povezanost sa španskom savremenom umetničkom scenom. U poslednjih desetak godina veoma me je privukla savremena likovna scena Latinske Amerike, što je za mene takođe bilo od velike važnosti, jer sam shvatio da je to bilo područje koje je ignorisano i zaobilaženo.
       Njujorški umetnički establišment ne prihvata tako lako umetnost iz tih delova sveta. Izložba brazilskog umetnika Cilda Meirelesa u vašem muzeju, bila je gotovo sasvim medijski ignorisana. Šta mislite zašto?
       - To je bila jedna od onih izložbi koje vam nikada nije dosta, koju nastavljate da posećujete stalno. I u našem entuzijazmu mislili smo da će i njujorška umetnička javnost reagovati na isti način i to je bio veliki šok i razočaranje za nas. Jer kako je Cildo imao izložbe širom Evrope i sveta, želeli smo to znanje preneti u ovu sredinu. Bilo je tu skepticizma i neznanja povodom toga šta je savremena brazilska umetnost i kako konceptualna umetnost, kao praksa koja se ne povezuje samo sa Amerikom ili Engleskom, ima pozitivni odraz na ovu izložbu. Ali, i pored nedostatka medijske pažnje uvideli smo koliko je to značilo samim posetiocima. To je trenutno situacija ovde, gde je očito kako određene stvari, uglavnom dela američkih umetnika, dobijaju mnogo više pažnje i bolje razumevanje, nego dela umetnika iz sveta i mi kontinuirano rizikujemo da ne budemo posmatrani podjednako ozbiljno kao druge institucije koje posvećuju pažnju odgovarajućim umetnicima. Mi, naravno, želimo da privučemo što više posetilaca i od toga zavisimo, tako da zavisimo i od kritika "Njujork tajmsa", pa se nadam da će ove novine u budućnosti posvećivati više pažnje obogaćivanju internacionalnog znanja jednog dela svojih kritičara i pisaca.
       Kako se internacionalni umetnici snalaze u Njujorku kao centru gde su locirani i najveći muzeji, razvijeni galerijski sistem, snažno umetničko tržište i mediji?
       - Veoma je teško, naročito za internacionalne umetnike koji smatraju da je najbolja strategija da se lociraju u Njujorku, Londonu ili Berlinu. To svakako ima prednosti, jer internacionalna umetnička scena stimuliše stvaralaštvo. Ali, u isto vreme, za svakog umetnika, poput Širin Nešat, koja je došla iz Irana i koja ovde već dugo stvara, postoji i neko kao Aja Lisa Atila, koja je internacionalno priznata, priređuje izložbe širom sveta, ali koja ne oseća potrebu da napušta Helsinki, osećajući da njen rad predstavlja deo lokalne situacije. I ona je u mogućnosti da se kreće internacionalnom scenom. Međutim, iako sasvim izvesno postoji i potreba za njenim radom, to je sasvim drugačija vrsta zahteva u odnosu na one koji se nameću Širin Nešat, koja je gotovo pod pritiskom da proizvede više dela nego što verovatno njen ritam dozvoljava. I to je cena umetničke situacije u Njujorku. Taj pritisak i zahtevi mogu poremetiti prirodne kreativne procese. U drugim delovima sveta vi možete aktivno učestvovati, ali imate i privilegiju da se možete povući sa scene. Ali to je i oblik dvostrukog kretanja - ljudi se vraćaju, odlaze, putuju. Zato verujem da je jedini valjani razlog da budete u Njujorku samo ako stvarno volite ovaj grad.
       Nije li ideja globalizacije dovela i do nekih ozbiljnih potresa na svetskoj umetničkoj sceni?
       - Mislim da to nije pitanje koje se može tako lako rešiti. Munjevitom brzinom se odvijaju neki procesi globalizacije, koji transformišu čitav svet, ali u isto vreme postoji odgovarajuće prepoznavanje da svako mesto ima osobenu istoriju, kulturu, potrebe, ali da postoje i pokreti koji vode prema otvorenosti, toleranciji, gde svako ima podjednako važan glas. Zato se ja zalažem za model kulture koji je, zapravo, politički model, koji je povezan sa svešću. Jer umetnost vas zbilja primorava da se suočite sa drugačijim oblikom mišljenja koje je drugačije od vašeg, ali smatram da biste zbilja doživeli to umetničko delo, morate uzeti u obzir i mogućnost da to delo može promeniti i vaš način razmišljanja. Ukoliko priđete delu i konstatujete da bi to moglo imati samo sasvim površni uticaj na vas, onda to svakako nije pun doživljaj umetnosti. Mislim da se ova filozofija može primeniti na bilo kakav oblik ljudskog kontakta.
       Način na koji razmenjujemo ideje, na koji komuniciramo, smatram da mora biti oblikovan načinom na koji je svest drugog prepoznata. Za mene je umetnost jedno od najmoćnijih sredstava da se to ispuni - transformacija iskustva drugog u tvoje sopstveno iskustvo, koje govori - ja zbilja nisam različit od tog drugog. Taj drugi može živeti na suprotnom kraju planete, može imati drugačije rasno ili etničko poreklo, političko ubeđenje, ali ja nisam različit od drugog. Smatram da je to znanje koje će biti veoma značajno i korisno u ovom veku, naročito kada imamo u vidu konflikte koji su se odigrali u toku poslednjih 10-15 godina, koji su, zbilja, predstavljali rezultat odbijanja mogućnosti da se vrednost drugog prepozna. A drugi nije fikcija ili mogućnost, već realnost. Ja se indirektno obraćam zapadnim ili američkim vrednostima, ali smatram da je zbilja nedovoljno obraćati se temi globalizacije kao isključivo homogenizirajućem fenomenu. Mislim da to nije isključivo ono što se dešava. Naravno da smatram da imamo i previše McDonalds-a i Starbucks-a i svakako je globalno brendiranje, veoma uznemiravajuća činjenica. Ali, smatram da odgovor nije da se suprotstavimo tome, već da prepoznamo važnost različitosti i važnost drugačijeg načina mišljenja.
       Nasuprot ovim procesima o kojima ste govorili, termin "balkanizacija" koji podrazumeva sasvim suprotne tendencije, proistekao je upravo iz situacije nastale posle političkih događaja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Manji umetnički centri sada traže odgovor na pitanje - kako se uključiti u procese globalizacije umetničkog sveta o kojima govorite.
       - Oni već jesu deo tih procesa. Jednostavno jesu. Najpre to se dešava sa radom umetnika koji imaju snažni internacionalni uticaj. Tokom 70-ih i 80-ih to su bili Marina Abramović, Braco Dimitrijević, koji su došli iz Jugoslavije i ostvarili veliki uticaj na svet umetnosti. Smatram da je bio trenutak u njihovim karijerama kada oni nisu bili tako snažno identifikovani sa Beogradom ili Jugoslavijom, ali smatram da to više nije slučaj i da oba umetnika sada osećaju snažnu nacionalnu identifikaciju, na veoma intiman i dubok način i uključeni su u procese ponovnog uspostavljanja veza sa Beogradom. Ukoliko danas još ne možemo govoriti o nekom mladom umetniku iz Beograda, koji je lociran u Beogradu i ima ostvarenu internacionalnu reputaciju to je samo pitanje trenutka. To će početi da se dešava veoma brzo. Uskoro će mladi umetnici u Jugoslaviji početi da prodaju svoja dela, drugi ljudi da ih kupuju, osnivaju kolekcije... Potreban je samo početni entuzijazam.
      
       ANICA TUCAKOV