|
Ovde su ljudi toliko oguglali na svakodnevne uvrede i ponižavanja, ili na nepoštovanje elementarnih ljudskih prava, da im se izgleda čini da je normalno i to što će ih pre operacije tajno testirati na sidu ili što će im na nekom šalteru tek tako uručiti papir na kojem piše da imaju maligno oboljenje. Sledi priča o jednom nesvakidašnjem iskustvu pacijenta u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, koji se završio - drugačije
Ako slučajno pokleknete pod turobnim simptomima i razmaženi kao što jeste brzopleto rešite da posle 15 godina pauze posetite lekara - nemojte misliti da je tumor, koji očigledno dobro uspeva u vašem organizmu, najgore što je moglo da vam se dogodi. Nema sumnje da ćete početnu dijagnozu želeti da kao zdravstveno prosvećena osoba proverite u najkompetentnijoj ustanovi u zemlji Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Ukoliko ste naivni i ubedite sebe da o korupciji u zdravstvu brbljaju večiti nezadovoljnici koji srca kamenoga ne primećuju kako lekari čemerno žive i batalite veze i vezice da ne biste zamarali prijatelje koji valjda imaju pametnija posla nego da brinu o vama, onda se pripremite za scenario kakav nikada nećete videti u vašoj omiljenoj "kečap" seriji ("Urgentni centar") koju su krajnje iznenadno skinuli sa TV Pink. Tu ste uostalom mogli da iz večeri u veče saznate sve o nežnim nitima koje i u surovom kapitalizmu ponekad spajaju lekare i pacijenta.
Da život nije sapunska opera rešili su da vam dokažu svi zaposleni u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Oni nisu tek jeftini glumci kao u reklamama za paste za zube, njihov osmeh ohrabrenja - više košta. Hladno će vam saopštiti da morate da načinite mamografiju i ultrazvuk dojke, ultrazvuk abdomena (stomaka), snimak pluća, analizu krvi i ostale sitnice koje ćete obaviti kod privatnika (ili drugde ako imate vezu), jer aparati kod njih ne rade. Doduše, možete samo mamografiju snimiti kod njih ali će biti besplatna pod jednim uslovom ako se stavite na listu čekanja koja vam garantuje da ćete doći na red za najmanje mesec do dva. Ako odmah platite 1 500 dinara, procedura se ubrzava - mogu vas snimiti istog dana. Vama se, naravno, kao pasioniranom gledaocu TV reklama pred očima pojavljuje slika nesretnice sa umrlice koja je valjda ovaj svet napustila samo zato što je škrtarila i što joj je bilo važnije da kupi nove cipele nego da nađe "svog onkologa". I naravno, plaćate odmah i ne žalite još po 50 maraka za svaki traženi snimak kod, za promenu, ljubaznog privatnika.
Konzilijum
Tek kada se naoružani svim što treba vratite na kliniku i obratite se "vašem onkologu" on će odlučiti da vas reši dileme da li ste benigni ili maligni. Uradiće neku vrstu biopsije vrlo dugom iglom i saopštiće vam da navratite za sedam dana kada rezultati budu gotovi. Kad se ponovo vidite bićete lakši za nekoliko kilograma. Ali to "vašeg onkologa" preterano ne zanima. Hladnokrvno će vas posle dvosatnog čekanja da stignete do njega obavestiti da odšetate do šaltera (gde je, takođe, pozamašna gužva) i sami preuzmete rezultate, da mu ih stavite na sto i onda se ponovo vratite u red ispred njegove ordinacije i sačekate da vam on saopšti sve što ste u međuvremenu mogli da saznate ako ste imalo radoznali. Ljudima koji se tiskaju ispred tog šaltera drhte ruke. A na papiru je zaokruženo kojeg tipa su pronađene ćelije sledećim redosledom: normalne, atipične, suspektne, maligne.... Da li se svi maligni vraćaju u red da bi im lekar saopštio ono što već znaju ili mnogi izgubljeni odlaze ko zna gde dok ne sakupe hrabrost da se ko zna kad opet obrate "svom onkologu".
Tek kad se ova neugodna situacija nekako pregura, lekar vas obaveštava da sa svim "dokaznim materijalom" odšetate do sobe na kojoj piše: konzilijum, da bi četvoro lekara bez "vašeg onkologa" odlučili kako ćete se dalje lečiti. Čini vam se da se vašim mukama polako ali sigurno bliži kraj. Sestra vas, međutim, obaveštava da je gužva ogromna i da ćete na red doći zato što ste joj simpatični već za 15 dana, inače biste čekali i više od mesec dana. Šta biste činili da niste tako simpatični?
Konzilijum, kao ozbiljno telo shvatate ozbiljno. Da ne biste slučajno zakasnili ustajete u pet ujutro. Šta će pitati, šta reći? Spremate govor i vežbate da se pred njima slučajno ne zbunite. Prozivaju vas sat kasnije od zakazanog vremena. Gužva je velika. Sestre viču na stare ljude koji nisu dovoljno brzi, koji se jedva kreću. "Požurite, požurite"... Svi trčkaraju i niko se ne zadržava više od pet minuta. Kada konačno uđete članovi konzilijuma nezainteresovano gledaju kroz vas. Sestra naređuje da se skinete. Iza malenog paravana guraju se dve polugole starice. Kažete da nećete dok se one ne obuku. Sestra je stroga, kaže da oni nemaju vremena za bacanje. Vi ne odustajete, ali starice su se uplašile i još uvek polugole izlazile da bi vas, koji zanovetate, pustile da se skinete. One znaju, vreme konzilijuma je dragoceno. Toliko da vam niko od njih ne kaže "dobro jutro" niti vas pita "kako ste".
Niste nikako, i to njih ne zanima. Pred sobom imaju sve vaše snimke ali gledaju kroz njih. "Glavni" iliti šef konzilijuma konačno postavlja pitanje. Dođe vam drago, iako je ono drugačije od svih pitanja za koje ste spremili odgovor: "Gde vam je to"? Nadate se da je to tek početak, ali ubrzo ulazi sledeći sluđeni pacijent, a vama se naređuje da se ponovo obučete. Sestri se diktira da je operacija neophodna. Kaže vam da dalje instrukcije sačekate napolju. One glase: treba da vas pregledaju internista i anesteziolog. Što se završava za nekoliko minuta. Onda vam kažu da je neophodno da uradite dodatne analize krvi zbog operacije. Iako će operacija biti tek za mesec dana, kada će vas pozvati telegramom.
Ucena
Krećete sa svojim sapatnicima ka laboratoriji, ali vam đavo ne da mira i bacate pogled na papir na kojem piše: Elisa-testovi, a ispod je zaokruženo HBS-AG (hepatitis B i C) i Anti-HIV1 (test na sidu). O čemu se radi, kako je moguće da vas o tako važnim pitanjima niko ne obaveštava. Proveravate i vidite da su svi pacijenti posle konzilijuma dobili isti papir. Da li znaju šta znači? Niko nema pojma, niko ne zna da će im za nekoliko minuta biti urađen test na sidu. Kad im se kaže ne mogu da veruju, zbunjeno se smeškaju, niko im ništa nije objasnio.
I to je poslednja kap, vraćaju se prethodne slike i znate da to više ne možete da izdržite. Ujedno opažate i da ste jedini koji slično misli. Niko od pacijenata nema nameru da pita o čemu se radi. U vama se budi kamikaza. "Kakav je to način, zašto niko nije unapred obavešten o ovom važnom testu?" Kažete da nećete da ga uradite, jer niko za to nije tražio vaše odobrenje. Gledaju vas kao teroristu. Sestre na šalteru koje rutinski dodaju papire sa presudom eventualnog maligniteta urlaju: "Ili test na sidu pa operacija, ili ništa od operacije." Mislite, nisu krive ne znaju šta rade. Mislite, dobićete moralnu podršku od najstručnijih stručnjaka koji su vas onako brižno udostojili pitanja "gde vam je to?" Ali, u prizemlju vas dočekuju isto tako razjarene sestre koje uslovljavaju operaciju. Pozivate se na ljudska prava, na prava pacijenata, na raznorazne međunarodne deklaracije... U očima im vidite da one već znaju da imate sidu i da samo glumatate kako biste iznašli način da se izvadite i nekako sačuvate obraz. Pridružuje im se i anesteziolog. Žena je neumoljiva. Kaže da je to deo protokola kuće i da vas niko živ neće operisati ako im ne date malo krvi za uzvrat. Da vas provere.
Objašnjenje je jednostavno. Svi bi nešto da se operišu a niko ne misli kako je lekarima i ostalom osoblju. Rade za male pare i još im samo fali da se zaraze. Što, stvarno, ne bi imalo smisla. Sve će da trpe ali neposlušne pacijente - jok. Sve je to u redu, ali zašto ne kažu pacijentima šta ih čeka i kog je vraga radio "vaš onkolog" i božansko konzilijarno telo "gde vam je to"? Sestre i anesteziolog tvrde da ne moraju nikom ništa da kažu, jer se sve radi zbog njihove lične sigurnosti. I kako da se ne uzjogunite? Odakle im pare za testove koje ne naplaćuju pacijentima a u čitavoj bolnici skoro ništa od aparata ne radi. Svojim očima ste gledali kako teško pokretne pacijente vraćaju u Dom zdravlja da im donesu generalnu analizu krvi. To ne mogu a test na silu mogu. Ne date dakle, krv iz principijelnih razloga. Hoćete da i vas neko nešto pita. U očajanju predlažete da vas tretiraju kao HIV pozitivnu osobu. Ne dolazi u obzir. Pa šta se radi sa takvim ljudima? Sve po proceduri. E, onda i vas tako. A, ne, to je neozbiljno. Onda se čoveku sve smuči. Zahtevate zvaničnu potvrdu klinike da nećete biti operisani, jer ste odbili da vam bez prethodnog objašnjenja i pitanja rade test na HIV. Ne daju potvrdu. Direktor neće da vas primi, a ažurna sekretarica tvrdi da za vas neće biti tu narednih deset dana.
Na kraju vam ništa drugo ne ostaje nego da priznate da ste novinarka i da vam se baš prohtelo da pišete o svom najsvežijem iskustvu. Kažu "činite sebi medveđu uslugu", "sami sebi kopate grob", dok neke osobe iz laboratorije majčinski nežno konstatuju "ako imate rak umrećete, ako imate sidu umrećete - pa zašto se onda opirete?" Niko od zaposlenih danima ne želi da da zvaničnu izjavu, zovu obezbeđenje kad razgovarate sa ležećim pacijentima i onima koji će tek postati ležeći i svi odreda vam potvrđuju da im niko ne najavljuje HIV test i da im ni posle operacije ne saopštavaju rezultate testiranja.
Da li je ovakvo ponašanje dozvoljeno?
Pristanak
Jakov Radišić, iz Instituta društvenih nauka, predsednik je Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo i odgovara na pitanje kako je ova problematika regulisana u razvijenim zapadnim zemljama na koje želimo da se ugledamo. "Ako se posle generalne analize krvi dodatno uzima krv samo da bi se izvršio HIV test onda pacijent mora biti obavešten i mora se tražiti i njegov pristanak. U zapadnom svetu, to je izričito definisano: zaštita lekara i ostalog medicinskog osoblja koji treba da izvrše operaciju ne može da opravda tajni test na sidu. To se smatra protivno medicinskoj etici. Ako pacijent odbije da se podvrgne testu, bez obzira iz kojih razloga on to čini lekar ne sme da obavi testiranje. Testiranje protivno volji pacijentovoj predstavlja telesnu povredu - povređeno je njegovo pravo samoodređenja u odnosu na telo i ima pravo da traži naknadu štete zbog pretrpljene duševne boli."
I Marta Sjeničić je istraživač Instituta društvenih nauka u Beogradu. Magistrirala je na temi: "HIV zaraza i imovinska odgovornost". I ona, poput svog profesora, tvrdi da je testiranje ljudi da bi se zaštitili medicinski radnici "jedini slučaj u kojem je teorija eksplicitna - tajni a ni prećutni HIV test nije dozvoljen. Uslovljavanje operacije, sa moralnog stanovišta, nije dozvoljeno. Ne mogu lekari samo sebe da štite". I Đorđe Jevtović načelnik Centra za HIV i sidu u Institutu za infektivne i tropske bolesti isto misli. Na pitanje da li pacijent može biti odbačen zato što je HIV pozitivan ili ne želi da se podvrgne testu na sidu kaže: "Nemam nikakvu dilemu da je to teška diskriminacija koja ne postoji ni u jednoj razvijenoj zemlji. Danas, u eri HIV infekcije, svaka operacija mora da bude izvedena kao da je pacijent zaražen. To je zbog postojanja tzv. prozora kada je pacijent pozitivan, a testovi ne pokazuju zarazu HIV-om. Zbog toga se u razvijenim zemljama primenjuju mere predostrožnosti koje su univerzalne i koje nemaju veze sa HIV statusom pacijenta. Tu nema velike filozofije. Bitno je da imate kvalitetnu opremu: plastične kecelje, kvalitetne rukavice, naočare... Po mom mišljenju, najznačajnije pitanje vezano za Onkološki institut jeste, ko i zašto plaća sporno testiranje?"
Pacijenti među sobom govore da se slične stvari događaju i na drugim klinikama, odakle se često posle ustanovljavanja "pozitivnosti" brutalno izbacuju. Da li država podržava ili stimuliše ovakvo ponašanje? Zoran Maričić, pomoćnik ministra zdravlja, tvrdi da o tako nečem nema govora. U stvari, bio je toliko zatečen humanošću i etičnošću svojih kolega da je u Institut poslao zdravstvenu inspekciju. "Ne možete zloupotrebljavati stanje najtežih pacijenata radeći im tajne analize. Borba za vlastitu bezbednost ne može da ide na uštrb čovečnosti. Želja pacijenta mora da bude poštovana, a uslovljavanje operacije je nezamislivo. Ne postoji nijedan razlog koji bi Ministarstvo navelo da podržava ovakav stav kolega. To takođe važi i za činjenicu da većina pacijenata na šalteru sazna dijagnozu, a da ni od koga nisu pripremljeni." Gordana Matković je ministarka za socijalna pitanja i predsednica je nacionalnog Komiteta za borbu protiv side. Za NIN kaže: "Naši pacijenti uopšte i ne slute da imaju neka prava. Ovaj slučaj definitivno pokazuje da ovako osetljiva oblast mora da se zakonski uredi kako treba. Ovako je svaka ustanova utvrdila svoja pravila igre, pacijenti su povređeni a lekari se ponašaju kao apsolutni gospodari sudbina. Kod nas niko nije ostao bez posla, jer je zloupotrebio svoj položaj kao kad je reč o uređenim sistemima."
Zanimljivo je da se, posle svega, osoblje Instituta za onkologiju i radiologiju našlo strašno uvređeno. I zaista, ako se potrudite da razumete zašto vas i ostale pacijente tretiraju kao stoku, moraćete da primetite da su oni iskreno užasnuti mogućnošću da pacijent počne da umišlja da ima neka prava, oni zaista ne misle da čine ništa loše...
Viktorija Cucić je direktorka Instituta za socijalnu medicinu i jedan je od pionira borbe protiv svih vidova diskriminacije u zdravstvu kod nas. "Vidljivo je da su lekari žrtve ogromnog straha od side. Izgleda da mi koji se bavimo profesionalnom edukacijom nismo mnogo uradili. Jasno je da nam ništa ne veruju. Testiranje bez odobrenja znači da pacijent nema psihološku podršku, da se nije savetovao sa lekarom, a ako toga nema onda je sve veliki profesionalni prekršaj."
U Institutu za onkologiju u Beogradu kažu da se prvi put neko pobunio u poslednjih desetak godina otkako rade testove na HIV virus i ne shvataju vas ozbiljno. Niko neće da razgovara sa vama - sve do pojave zdravstvene inspekcije. Ni posle kao ni pre toga, direktor Nenad Borojević ne želi da primi ni pacijentkinju ni novinarku, dok njegovi podređeni izjavljuju da on podržava svaki njihov potez. Posle nedelju dana, jedan od direktorovih pomoćnika profesor Radan Džodić, šef hirurgije i katedre za poslediplomske studije pristaje na razgovor, iako on lično ni na koji način nije upleten u priču, niti je bio u zemlji kada je sporni slučaj počeo da teče. Ograđuje se od ponašanja svojih kolega. "Svakom pacijentu koji ulazi u kuću, lekar koji ga vodi mora prethodno da saopšti plan dijagnostike i lečenja." Kaže da ne može da poveruje da su pacijenti na šalteru prepušteni sami sebi i samoobaveštavanju o dijagnozi, niti da se bilo kom pacijentu uslovljava operacija sida-testom. On tako ne radi. Iako Institut već godinama nema psihologa, ističe da je sasvim u redu da vas o testiranju, ako to već nije učinio "vaš onkolog", obavesti anesteziolog, a o rezultatima defektolog koji vas, ako ste pozitivni, šalje na Infektivnu kliniku. Onda, ako vam je posle svega preostalo još malo volje za životom možete da se vratite i operišete.
Nasilje
Vuk Stambolović je jedan od autora "Povelje o pravima pacijenata". On ponašanje svojih kolega ovako komentariše: "Ovo je tipično nasilje nad pacijentima, primer potpunog zanemarivanja ljudskih prava i zanemarivanja osnovnog zadatka svakog lekara da ne oštećuje zdravlje pacijenata time što će ih tretirati kao stvar." Pogotovo kada se radi o ljudima sa ozbiljnim poremećajima zdravlja krajnje je važno da se njihovo zdravstveno stanje podigne "jednim ljudskim odnosom, punim poštovanja ličnosti pacijenta, jednom potporom koja ne košta ništa, a koja može da doprinese zdravlju čoveka mnogo više nego što to iko može da zamisli."
Jedno je sigurno, posle ovakvog ponašanja i nerealnih zahteva, ostali ste bez prijatelja u lekarskom svetu. I oni koji su vam ulazili u kuću, digli su ruke od vas, jer su se umorili objašnjavajući vam kako je mnogo teže biti lekar nego pacijent. Ne interesuje ih jedno od poslednjih istraživanja javnog mnjenja gde su građani na pitanje "šta vam najviše smeta u državnim zdravstvenim ustanovama" najčešće izjavili: "neljubaznost osoblja". Pacijente to više boli od ostalih ponuđenih odgovora koji su glasili: loša zdravstvena usluga, deficit lekova i medicinskog materijala, velika gužva u čekaonicama, ništa mi ne smeta...
Zašto teške bolesnike u beogradskim bolnicama maltretiraju, ako se zna da obelodanjivanje pozitivne dijagnoze gotovo uvek znači socijalnu smrt. Na kraju, ako država uskoro ne ozdravi, ako stvari sistemski ne počnu da se rešavaju i zdravstvo će se vrlo brzo naći na vratima onkologije ili Instituta za infektivne bolesti.
MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
|
Internacionalni vodič o HIV/AIDS i ljudskim pravima
Zakonski se mora zahtevati pristanak nakon informisanja pre HIV testiranja. Ako toga nema, smatra se da je sloboda i privatnost osobe narušena. Potencijalne, ekonomske i socijalne posledice pozitivne dijagnoze po osobu kao i moguća diskriminacija, čine neophodnim da se odluka o testiranju može doneti samo uz znanje i pristanak osobe. Isto tako neophodno je da osobi bude pruženo savetovanje pre i posle testiranja i to ne samo iz psiholoških razloga nego i zbog toga što se od osobe očekuje da prihvati određene mere za dalje sprečavanje infekcije. U mnogim zemljama radi se anonimno testiranje tako da osoba ne mora da oda ni svoje ime niti bilo šta od svog identiteta. U nekim zemljama lekari su smatrali da testiranje na HIV može da ide u okviru opšteg pristanka pacijenta na intervencije u bolnici i uzimanje krvi. Međutim, Evropski sud pravde smatra ovo nezakonitim i nedozvoljenim.
Interparlamentarna unija 1999. godine
|
|
