Ako novinari budu primoravani da svedoče, onda bi novinar, pod uslovom da je pošten, ako dođe do jednog od glavnih učesnika u ratu, pre intervjua morao da kaže: "Gospodine, ja vas upozoravam da sve što kažete, može da bude upotrebljeno protiv vas"

      U trenutku kada je odbijanje penzionisanog novinara "Vašington posta" Džonatana Rendala da svedoči pred Tribunalom u Hagu postalo prekretnica u definisanju uslova pod kojima novinari moraju ili ne moraju da svedoče, zamenik glavnog tužioca Tribunala Grejem Bluit je u Beogradu u prošli četvrtak izjavio da su istražioci razgovarali sa nekoliko srpskih novinara koji su spremni da Tužilaštvu ustupe svoje informacije.
       Nakon posleoktobarskog prozivanja "Miloševićevih novinara prvoboraca", koje su neke njihove kolege delegirale za Hag, čak i za streljanje, priča o "prekomernoj upotrebi" novinara ponovo je aktuelizovana. I ponovo je otvoreno pitanje o ličnom i profesionalnom osećaju novinara da proceni šta je istina i hrabrosti da o tome napravi zapis. Naravno, rasprava o svedočenju novinara pred Tribunalom, i na srpskoj i na američkoj strani, uključuje mnogo više od onoga što je obuhvaćeno "principijelnim razlozima".
      
       Prava i obaveze
       Portparol Haškog tribunala Florens Artman za NIN je naglasila da je između Tribunala i novinara odavno postojala dobra saradnja i da je slučaj novinara "Vašington posta" sporan jedino zbog američkog novinarskog kodeksa koji ih podržava da se ne pojavljuju kao svedoci pred sudom. Takav američki stav je trenutno još čvršći zbog skorašnjeg početka rada stalnog Međunarodnog suda za ratne zločine, koji SAD ne priznaju. Činjenica je da su svi novinari koji su do sada svedočili u Hagu, bili iz evropskih zemalja.
       "Treba čitati odluku Sudskog veća u kojoj se izričito navodi da će se kao sveto pravo poštovati zaštita izvora", navodi Artman uveravajući da ni u slučaju novinara "Vašington posta" neće biti nikakvih problema.
       U odluci Sudskog veća Tribunala u Hagu od 7. juna navodi se da će Rendal biti prisiljen da svedoči o verodostojnosti reči koje je s njim u intervjuu izneo tadašnji ministar Republike Srpske Radoslav Brđanin, koji je, zajedno sa generalom Vojske RS Momirom Talićem, pred Tribunalom optužen za genocid i ratne zločine protiv čovečnosti. U intervjuu, objavljenom u februaru 1993. godine, Brđanin je navodno rekao da "proterivanje nesrpskog stanovništva treba provesti mirnim putem, kako bi se stvorio etnički čist srpski prostor".
       Međutim, Brđaninova odbrana tvrdi da su ti navodi koji su se pojavili u "Postu" netačni. U razgovoru je učestvovao još jedan novinar, koji je prevodio razgovor i koji je takođe objavio članak o tom razgovoru, ali se u njemu ne pojavljuju citati štampani u "Vašington postu". Kako informacije iz Rendalovog intervjua "ciljaju u srce slučaja" protiv Brđanina i Talića, tužiteljka Džoana Korner je izjavila da "ovako direktnu izjavu Brđanina o etničkom čišćenju nije moguće naći na drugom mestu", pa bi "imunitet od svedočenja bio u suprotnosti sa međunarodnim javnim interesom da se počinitelji zločina kazne".
       Na zasebnoj raspravi pred većem Tribunala posvećenoj pitanju svedočenja novinara, tužiteljka je navela da je u pisanoj izjavi za Tribunal Rendal naveo da je spreman da svedoči "ako ne postoje drugi načini da se dokaže šta je Brđanin tada izjavio". Ali u međuvremenu se umešao "Vašington post", koji ne dozvoljava pojavljivanje svojih novinara pred sudom i koji je angažovao advokata u ovom slučaju.
      
       Poverljivi izvori
       "Da bi mogli slobodno da rade, novinari moraju biti tretirani kao novinari, a ne kao produžena ruka Tužilaštva", rekao je pred Sudskim većem Tribunala britanski advokat Džon Robertson koji zastupa penzionisanog novinara "Vašington posta". U prilog potrebi da se novinari, izuzev u posebnim slučajevima, zaštite od prisilnog svedočenja, Robertson je citirao bivšeg glavnog tužioca Tribunala Ričarda Goldstona, koji je odao priznanje novinarima nakon čijih je novinskih izveštaja iz sukoba u BiH Savet bezbednosti UN i formirao Tribunal za ratne zločine, ali se založio da "zakon treba da zaštiti novinare ukoliko ne žele da svedoče, jer bi, u suprotnom, rad novinara u zonama konflikta bio mnogo opasniji, ako ne i nemoguć".
       Direktorka američkog Udruženja za zaštitu novinara En Kuper je takođe zabrinuta zbog odluke Tribunala da primora Rendala da svedoči, ali je u saopštenju navela da je Udruženje ipak ohrabreno činjenicom da odluka priznaje posebnu ulogu medija u izveštavanju o ratnim zločinima i afirmiše stav da novinari ne bi trebalo da budu nepotrebno pozivani na svedočenja. Američki novinari se takođe nadaju da Tribunal nikada neće tražiti od novinara da odaje poverljive izvore, svedoče o neobjavljenim materijalima ili budu u situaciji da njihovo svedočenje dovede u opasnost druge novinare ili njihove izvore.
       U odluci Sudskog veća upravo je navedeno da Rendalovo svedočenje neće uključivati poverljive izvore ili neobjavljene materijale, kao i da on neće biti izložen bilo kakvoj opasnosti zbog svog svedočenja. Slučaj ovog američkog novinara specifičnim čini i to što se ne može utvrditi šta je optuženi tačno rekao proverom verodostojnosti novinarskih beleški, što je uobičajeno u SAD, zato što je razgovor sa Brđaninom vođen preko prevodioca i samim tim svedočenje novinara postaje "svedočenje iz druge ruke". Ipak, Sudsko veće Tribunala razgovore preko prevodioca smatra relevantnim dokaznim materijalom.
      
       Režirana smrt
       S druge strane, na šta su sve spremni novinari da bi "uhvatili trenutak", svedoči slučaj fotoreportera Bojana Stojanovića, koji je 1992. u brčanskom zatvoru Luka snimio unapred najavljeno ubistvo jednog Muslimana pred njegovim spremnim fotoaparatom. Priča o tom slučaju izrežiranog ubistva nerado je potezana na Zapadu i izazvala je burne reakcije javnosti, a fotografije se još mogu naći na Internetu.
       Kada je tužiteljka Korner u sudnici Tribunala rekla da su novinari "ponekad jedini koji su videli šta se na licu mesta dogodilo", samo je podsetila na to da opasnost sa kojom su suočeni ratni reporteri može biti i uvećana. Uz situacije u kojima su novinari i fotoreporteri izloženi često nepredvidivim reakcijama javnosti (nedavno je izložba ratnih fotografija američkog fotoreportera Rona Haviva u Beogradu propraćena negodovanjem publike, a u Užicu je nakon pretnji i zatvorena), svedočenja pred sudom ih svakako uvećavaju kao metu.
       Naročito u procesu protiv Slobodana Miloševića sve više se citiraju neki novinski članci ili video-materijali. Kako su pravila Tribunala takva da neki novinski članak nije moguće uvesti kao sudski dokaz bez svedočenja novinara koji ga je napisao, zapravo se nagoveštava značajnija uloga novinara u sudskim procesima.
       Nasuprot američkim kolegama, britanski novinar Ed Valijami svedočio je na tri suđenja. Stavu "Vašington posta" da je neutralnost pretpostavljeni temeljni princip novinarske profesije i da "novinari treba da budu neutralni poput Crvenog krsta", Valijami u tekstu u "Obzerveru" od 19. maja navodi da "postoje periodi u istoriji - a to će vam potvrditi bilo koji dobar švajcarski bankar - kada neutralnost nije neutralnost, nego saučesništvo u zločinu".
       Upravo zbog toga, iako kaže da Tribunal smatra pristrasnim, novinarka britanskog "Tajmsa" Iv En Prentis, koja se u vreme NATO bombardovanja našla na Kosovu i u knjizi "Rat jedne žene" opisala svoje ratno kosovsko iskustvo, spremna je da se tamo pojavi kao svedok. Kao jedan od malobrojnih zapadnih novinara koji su bili na Kosovu tokom NATO bombardovanja, Prentis smatra da poseduje dokaze koji su važni. "Videla sam Albance koji su bili pod pritiskom da napuste Kosovo zbog straha od osvete ekstremnih Albanaca koji su nastojali da što više njihovih sunarodnika napusti Kosovo i da nametnu sliku kako su srpske vlasti prouzrokovale taj masovni egzodus", kaže Prentis za NIN.
       Ona smatra da njeno svedočenje ne bi izazvalo previše antipatija jer Britanija "veoma polako počinje da shvata da slika o sukobu na Kosovu, koju je promovisao NATO, nije stoprocentno tačna".
       Na listi svedoka koji će se pojaviti u procesu protiv Miloševića nalazi se i novinarka Bi-Bi-Sija Džeki Roland koja je četiri godine izveštavala iz Beograda i biće zanimljivo da li će i kako ona prikriti svoje izvore.
       U razgovoru za NIN portparol Tužilaštva Florens Artman nije htela da potvrdi da li će se pred Tribunalom pojaviti i srpski novinari, kako je najavio zamenik glavnog tužioca Grejem Bluit. Uz objašnjenje da bi se takav odgovor odnosio na istražni proces o kome ne može da govori, Florens Artman je jedino potvrdila da u najavi svedoka za sledeći mesec nema srpskih novinara.
       Od svih srpskih novinara za koje se iz nekoliko različitih policijskih i diplomatskih izvora tvrdi da su već dali pismene izjave istražiteljima Tribunala, za NIN je jedino pristao da govori kontroverzni Milovan Brkić, koji je još 1999. dva puta dao izjavu Tribunalu. Brkić tvrdi da u to vreme istražioci nisu imali značajnija saznanja, a on je, kako kaže, najviše svedočio o policijskom sistemu u Srbiji. Glasine da takve usluge (osim dnevnice od 190 dolara i svih troškova smeštaja i puta) Tribunal dodatno plaća, Brkić ocenjuje kao razmenu usluga: "Zavisi od toga šta donesu, na primer, od policajca koji otkupljuje slobodu."
      
       Domaći novinari
       Većina novinara koji nisu na Bluitovoj listi "spremnih" za saradnju sa Tribunalom, zadovoljni su što je sve još na principu dobrovoljnosti, a neki od onih koji bi zaista mogli potpasti pod interesovanje Tribunala, uzdaju se u "dobrovoljne davaoce".
       Naš Krivični zakon ne predviđa mogućnost da se novinar, samo zbog toga što pripada toj profesiji, oslobađa svedočenja. Advokat Gradimir Nalić objašnjava za NIN da se i po pravilima Tribunala i po našem zakonu zaštita tajnosti izvora posmatra sa aspekta svrsishodnosti saslušanja. "Prava koja su zagarantovana Ustavom, poput prava na privatnost, nepovredivost pisama... uskraćuju se u krivičnom postupku ukoliko je to potrebno za prikupljanje dokaza ili dokazivanje nečije krivice", kaže Nalić podvlačeći da se za tu kontradiktornost očigledno opredelio i Tribunal radi pribavljanja dokaza.
       Ipak, u srpskim novinarskim krugovima se priča da nema tog zakona koji bi ih naterao da svedoče ako ne žele, jer nema takvog programa za zaštitu svedoka koji bi im sačuvao glavu u "zemlji u tranziciji". Ovako drastične mere, ipak, obrnuto su proporcionalne uredenosti zakonodavne i izvršne vlasti, tako da novinarka londonskog "Tajmsa" Iv En Prentis očekuje "da bi moglo biti zvaničnih pokušaja da se ocrni svaki novinar koji svedoči o nečemu što nije u skladu sa NATO pogledom na konflikt", mada veruje da javnost ne bi bila tako ljuta.
       Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Milica Lučić-Čavić svedočenje novinara pred Tribunalom smatra nepoželjnim zbog profesionalnih razloga. Predsednica NUNS-a slikovito kaže: "Ako novinari budu primoravani da svedoče, onda bi novinar, pod uslovom da je pošten, ako dođe do jednog od glavnih učesnika u ratu, pre intervjua morao da kaže: gospodine, ja vas upozoravam da sve što kažete, može da bude upotrebljeno protiv vas."
       A to već nije novinarstvo.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ