Vlast koja će imati snage da ljudima saopšti istinu, moralnog integriteta da joj se veruje i sposobnosti da sve pametno sprovede, ući će u istoriju

      Ko na egzaktan način reši ovu enigmu, zaslužuje bar da bude pohvaljen, ako ne i nagrađen - kako objasniti rezultat najnovijeg istraživanja o socijalnoj slici i reformama u Srbiji, koji kaže sledeće: prosečna četvoročlana porodica u kojoj rade dva člana, zarađuje, prema sopstvenom priznanju; dakle, računajući i sivu ekonomiju, 240 evra mesečno, troši 310 evra, a procenjuje da joj je za normalan život potrebno bar 500 evra.
       Najveći broj porodica u Srbiji, njih oko 60 odsto, teoretski podržava reforme. Ali u trenutku kad se precizira šta one podrazumevaju, podrška se odmah prepolovi. Najviše pristalica reformi ima među porodicama koje svoj materijalni položaj ocenjuju kao sasvim dobar. A takvih je svega pet odsto.
       Ne savetuju uzalud pametni stratezi svakoj vlasti koja se nađe u situaciji u kojoj se našla postmiloševićevska, da sve nepopularne poteze koje mora povući, povuče odmah. Odnosno, što pre. Kako vreme prolazi, tako podrška takozvanih širokih slojeva građana i njihova spremnost na trpljenje, rapidno opada.
       Ovako to konkretno izgleda baš na pitanju reformi: većina građana ne razume šta ova, od preterane upotrebe izlizana reč, konkretno znači. Pa zato očekuju ono što im najviše odgovara - rast prihoda, poboljšanje životnog standarda i totalnu amneziju kad je u pitanju protekla horor-decenija.
       Upravo sve suprotno od onoga što reforme, u prvo vreme, stvarno znače. A znače, redom: ukidanje inflacionog oporezivanja, kaže profesor Danijel Cvjetičanin, i znatno redukovanje otvorenih ili prikrivenih socijalnih prava, koja su za naše skromne uslove preširoko postavljena, ali na koja su građani u socijalističkom sistemu naviknuti. Ako hoćemo stabilan dinar i čvrst budžet, to podrazumeva da ne možemo deliti ono što realno nemamo. U sloju koji ovim gubi neka od socijalnih prava, reforma automatski gubi na popularnosti.
       Osim siromašnih, neki delovi reforme pogađaju i bogatije slojeve, pa i oni pružaju otpor: na primer, liberalizacija uvoza pogađa više interesnih grupa. Pre svega one koji su navikli da na uvozno-izvoznim dozvolama, kvotama i kontingentima zgrnu toliko bogatstvo, koje nisu mogli ni da sanjaju dok ovi "ekonomski instrumenti" nisu uvedeni u privredni saobraćaj. Kad se iz saobraćaja isključe, oni gube privilegije, sa kojima su se u međuvremenu toliko saživeli da su shvatili kako im prirodno pripadaju.
       Slobodan uvoz, kaže Cvjetičanin, poboljšava snabdevenost tržišta i usled konkurencije snižava cene uvoznih proizvoda (pa time i zarade uvoznika) ali i zaoštrava konkurenciju i otežava opstanak domaćih preduzeća, pogotovu onih naviknutih na monopol. Ni ovim grupama, dakle, ne odgovaraju reforme.
       Idemo dalje - jedna od baznih tačaka reforme je privatizacija, a ona više ne uživa ni verbalnu podršku, pošto su i radnici i direktori shvatili šta, bar na kratak rok, stvarno znači. A znači pre svega podvlačenje crte i ukidanje dugogodišnjih prinudnih odmora, u kojima su formalno zaposleni primali formalnu platu, a faktički nisu ništa radili, jer im i preduzeća ne rade, niti imaju šanse da na duži rok prorade. Na opisivanje direktorskih privilegija nema potrebe trošiti reči.
       Dakle, neminovna su (možda čak i masovna) otpuštanja, a to nije nimalo popularna mera. Pomenuto istraživanje pokazalo je, čak, da se najveći broj zaposlenih upravo najviše boji otpuštanja. To je, po pravilu, najsiromašnija, najmanje obrazovana, najstarija, što znači socijalno najosetljivija kategorija.
       Kad saberemo sve ove interesne grupe, koje su na neki način pogođene na početku reformi, jasno je da vlast koja reši da ih sprovodi, ne može računati na široku popularnost. Pred njom su, dakle, dva izbora: ili će pošteno, otvoreno i bez uvijanja da kaže ljudima šta ih čeka, stisne zube i krene da radi ono što se mora (jer alternativa ne postoji i to prvo treba objasniti) po cenu da za opšte dobro i sama padne kao žrtva te iste reforme, ili će da se opredeli za populizam i čuvanje vlasti, po cenu da reforme upropasti.
       U prvom slučaju morala bi ličnim primerom dokazati da su joj namere čiste i bez skrivenog ličnog interesa. U drugom slučaju je nedorasla trenutku i situaciji u kojoj se našla, pa će građani opet da plate ceh svoje zablude i pogrešnog izbora.
       Kako je na nivou države, tako je i u svakom pojedinačnom preduzeću ili čak porodici: ko je spreman da u prvo vreme dobrovoljno izgubi neku privilegiju (koju će na duži rok hteo-nehteo svakako izgubiti) i ne misli samo na svoj trenutni najsebičniji interes, ne planira samo za danas, nego i za sutra, podržaće promene koje su neizbežne. Tu odluku svako mora sam da donese. Prethodno se mora osloboditi uslovnog refleksa stečenog i do krajnosti razvijenog tokom prethodne decenije - daj da ja preživim danas, a o ostalom ću misliti sutra. Taj "sindrom Skarlet O' Hara" sad može da donese samo štete.
       Vlast koja će imati snage da sve ovo ljudima saopšti, moralnog integriteta da joj se veruje i sposobnosti da sve pametno sprovede, ući će u istoriju. Za to je potrebno da prethodno sama ispuni neke uslove: da učini sve kako bi se problem zajedničke države sa Crnom Gorom napokon razrešio; da reši svoje unutrašnje konflikte bez elemenata pozorišta apsurda i primesa šou-programa; da otkloni sumnje u eventualnu korumpiranost ili nekompetentnost u sopstvenim redovima; da preseče sve repove iz prošlosti. I da se drži zakona kao pijan plota, što znači da niko ne prigrabi ni gram vlasti više nego što mu pripada. Da interes zemlje stavi ispred svog partijskog, ličnog, karijerističkog, finansijskog ili bilo kog drugog interesa. Ako je vlast koju smo izabrali za sve ovo sposobna, poslednji je momenat da to pokaže.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ