Najpre malo naučne istine. Rasprave (hipotetičko-kabinetske) o kloniranju genetskih inženjera još zadugo ne bi izašle iz vidokruga zoološkog vrta da srpska elita nije smrtno ozbiljno - kako i dolikuje vanvremenskim komunistima! - shvatila parolu “I posle Tita, Tito!”
       Uspešnost vizionarskih pokušaja reciklaže Maršala bila je ugrožena objektivnim, istorijskim činjenicama: pored tako zračećih i žilavih (uz to i živih!) modela/kalupa poput Pere Stambolića, Nikole Ljubičića i Draže Markovića kloniranje nije moglo da izbegne Limbo Mutacije, iz kojeg je izronio TOTEM svih srpskih indijanaca - Vožd Cobe i njegov “sijamski tomahavk” Maršal Mira. Kako je taj eksperiment završio ne znaju ni oni koji su ga zakuvavali, dinstali i pohovali u svojim gurmanskim laboratorijama; za sada se pouzdano zna da je u pitanju toliko jedinstven virus da se širi isključivo na samog sebe, što iznova dovodi do ludila establišment vladajuće civilizacije.
       Imajući ovo, koliko živopisno toliko i smrtonosno, “iskustvo nad iskustvima”, premijer Điki je poželeo da se osloni na, njemu tako omiljenu, “sivu zonu” nauke i klonira nekoliko priručnih klo(v)nova za uveseljavanje naroda u bolno-prelomnim trenucima društvenog pentranja u nebo (gde je izobilje besplatno, kao što je poznato svakom pokojnom laiku).A kad smo kod bolova i preloma i trpljenja - situacija je naročito osetljiva u sektoru zvanom “pravda za ekstraprofitere”. Ubrzo se pokazalo da tu nikakvo kloniranje nema željenog efekta - pomenuta “problematika” naprosto isuviše zaudara na krv bez mesa...
       Dakle, kada je “artikulisao intelektualnu sumnju” da je Revolucija tek jedan od mnogobrojnih sinonima za REFORMU, a da bi izbegao revizionizam i frakcijsku deobu plena, vazda obavešteni premijer je odlučio da pozove Magičnog na kružok u četiri oka, s ciljem da mu taj nepodobni i nezasiti hedonista - s kojim deli strast prema novcu, mladom Marksu i zrelim devojčicama - stvori “Maskotu Tranzicije”, dobrog duha siromašnih, trajno nereformisanih građana, seljaka i polutana.
       Obojica smo bili svesni da šef Komisije za RAZREZIVANjE jeste neko koga, u skladu sa srpskom genetikom, niko neće zarezivati. Da se Vlada Demokratske Manjine ne bi dodatno blamirala i javno ponižavala, i da narod ne bi i dalje živeo u ubeđenju da su Eliot Nes i Loh Nes nešto kao “braća Dalton s ove strane zakona”, odlučio sam da IZMISLIM činovnika s otkočenim pištoljem, ispodvlačenim “Službenim listom” i otvorenim nalogom za pretres rupa od ispaljenih metaka u glavama poreskih pobegulja i vrdalama. Kao vrli pisac prisetio sam se slavnih književnih misterija - od Bena Travena do Tomasa Pinčona - i predložio Đikiju da naš lik bude “virtuelno sveprisutan”, a to je moguće jedino ako bude mamkao medije i javnost kao “čovek bez lica”, opaka ala koja motri u potaji i vreba priliku da budže odvoji od budžovanskog novca. Oni koji poseduju stvarnu moć nikada se ne prikazuju u javnosti, to bar svaka domaćica zna! Uspeo sam da ubedim premijera da je i Vorhol bio ortodoksni marksista s fluidnim bankovnim računom i upitao ga “zar misli da je slučajnost što je Vorhol bogatiji od njega, a on bogatiji od naroda koji tako misionarski privatizuje i uvodi u Tržište Vojske Spasa”. Nakon što se preračunao sa svih deset prstiju, zaključio je da mu “Endi i dalje beži za nekoliko CIGLI”.
       Akcija “Aleksandar Radović” je mogla da počne. Naravno, Điki je odmah postavio koordinate projekta, strahujući da se medijska manipulacija ne otrgne kontroli, to jest da neko drugi ne uspostavi kontrolu nad malopre pomenutim FOTO-ROBOTOM, te da isti ne “prohoda u pogrešnom pravcu”. Zato je Điki smislio fundamentalne principe i sentence, koje bi se vrlo brzo zapatile u narodu. Pod jedan: Nećemo da bacamo perje sa “Beograđanke”, već konvertibilne konfete sa likom Bogoljuba Dinkića devojačko Karić. Pod dva: I ekstraprofiteri su ljudi, hrišćani - stoga nećemo da sahranjujemo žive ljude već živi novac. Uostalom čak i kada smo zakopavali leševe ispala je grdna šteta i gubitak za budžetsko stanovništvo. Šta bi tek donatori rekli kada bismo krenuli da zakopavamo žive pripadnike etničke većine?
       Sasvim je prirodno što je najfundamentalniji princip u čitavom ekstra-profi-projektu ostao tajna koja lebdi u vazduhu, ali ne i u medijima. Naime, znajući da mu ministri nisu majmuni, a u duhu večno mladog Marksa, Điki je izvršio podelu rada. Her Premijer naplaćuje od fizičkih lica i multiplikovanih ličnosti, a ekspertski trio Đelić-Vlahović-Pitić od pravnih lica s maskama od prenapregnutog betona.
       Ali u tim silnim kalkulacijama, na volšebno volšeban način, izgubila se stavka zvana “troškovnik i autorstvo Magičnog”. Pa, zar ja nikog ništa ne koštam, zapitao sam se u egzistencijalističkom gnevu. Premijer mi je, na moju buđelarsku zapitanost, švapski hladno odgovorio kako “slava nema cenu”, i da mi je parcela u Aleji velikana zagarantovana. Začudio sam se da jedan kurentni ateista veruje u zagrobni život; bilo mi je jasno da me otkačinje. A moglo mu se, nije da nije... Hm, ionako je preterao s intervencijama i korigovanjem moje prvobitne ideje - kao da je od Vorhola hteo da načini Suslova. Jeste, može mu se, nije da nije...
       I tako sam napustio projekat BEZBOLNOG RAZREZIVANjA. Bez gotovine, ali i bez gorčine. Pa neću valjda da dozvolim da koliko sutra svi upiru prstom u mene govoreći: “Ovo je tatko na Điki!” Uostalom, već sam dobio novi angažman. Trenutno razrađujem novu kreaciju, manje virtuelnu ali takođe neuhvatljivu: grupa intelektualaca u hladu oraha sedi na baštenskim stolicama, srkuće kafu i sikće žuč. Nazvao sam ih “Vlada u senci”.
      
       ZORAN ĆIRIć