Svaki čovek ali i svi mi zajedno imamo obavezu da se brinemo za Opstanak čovečanstva

       Čuveni francuski filozof i pisac Žan-Pol Sartr je pričao, kako je - kad god bi negde u svetu izbila kriza - dolazio kod njega jedan novinar i pitao ga: Mogu li vas zamoliti za jedan krik u odbrani mira i ljudskih prava? A zašto baš ja - pitao bi Sartr? Zato što u ovo bučno doba samo se još krici ponekad mogu čuti i samo ličnosti poput Sartra imaju izgleda da se njihov krik i upamti!
       I sama sve više razmišljam o neophodnosti takvog “sartrovskog krika” za odbranu prirode i životne sredine ovde kod nas. O kriku koji bi probudio uspavane, jer su se zaštita životne sredine i ekološka politika spustile na dramatično niske grane. Nažalost, malo je onih koji i šapuću, a kamoli da urliču o prirodnim vrednostima ove zemlje.
       Kako, inače, drugačije protumačiti bezočni pomor ptica u Vojvodini (čak 120 tona). Veliki broj retkih ptica našao se na trpezama u italijanskim restoranima? Iako je prošlo dovoljno vremena ni danas “ne znamo” ko su naši počinioci ovog zlodela. Italijanski krivci, ipak, imaju imena i uskoro ih očekuje zaslužena kazna.
       Krajnje je vreme da se ovakav pasivan odnos radikalno promeni. Svaki čovek ali i svi mi zajedno imamo obavezu da se brinemo za Opstanak čovečanstva.
       Ima onih koji misle da je tehnološkim sredstvima moguće očuvati životnu sredinu, iako je to zapravo samo jedna vrsta površinske kozmetike. Spadam među one koji smatraju da se tim putem ne stiže daleko. Priklanjam se onima koji su za nov kulturni i civilizacijski smer, kao što su za vreme Helenizma učinili Grci i iz tadašnje urbane krize izašli tako što su se vratili prirodi. Zenon i njegovi sledbenici videli su viši smisao ljudskog postojanja u saglasju s prirodom i njenim zakonitostima. Čovek je, u stvari, njen deo, a ne gospodar.
       Može li se i dalje ćutati i pasivno gledati na vandalski odnos prema rekama? Zašto se šume tako besomučno seku? Svakodnevno uništava se plodonosno zemljište!? Ljudi su istinski zabrinuti zbog pogoršavanja ekološke higijene, ali, nažalost, sve ovo biva samo gest nemog svedočenja. Malo je poštovalaca prirode koji žele nešto i da učine - pa tako prepoznajemo ćuteću većinu, koja bespomoćno posmatra zajedničku propast. Viševekovni antropocentrizam moramo zameniti biocentrizmom - zasnovanim na principima ravnoteže i međuzavisnosti. Da bi čovek opstao mora prestati da se ponaša rasipnički. Gandi i Solženjicin vide spas u skromnosti i sposobnosti odricanja. Pridodajmo i misao Majstor Ekharta: Manje je više?!
       Ali kako to i ostvariti???
       Mudro upravljanje prirodnim resursima, štednja i racionalna potrošnja, naročito vode i energije, kojih je sve manje, stalna briga o životnoj sredini i pravima budućih generacija azbuka su ekološkog načina mišljenja - ekološke etike. No to nije nimalo lako u vremenu kada vas svuda i na svakom mestu pozivaju da što više trošite i uživate u blagodetima standarda, ali i kada vas svakodnevno surovo podsećaju da je ekonomija iznad i ispred svega i kada se veruje u tehnologiju i svemoguću nauku, kao jedine spasitelje. Više nauke, više tehnike, novi pronalasci, nove sirovine, novi izvori energije, s daljim rastom - rešiće sve probleme (?). Pri tom se zaboravlja, da ovakvi stavovi znače sve veće posezanje za prirodnim bogatstvima, a naučna otkrića sve češće izazivaju strah, jer nisu uvek i u potpunosti na dobrobit čoveka i života na Planeti poput atomske bombe, genetski modifikovane hrane, cepanja atoma, kloniranja.
       Završila bih rečima Ala Gora, autora knjige “Zemlja u ravnoteži” - apokaliptički očaj zamenimo politikom života i nade? Dakle, šta smo lično spremni da uradimo za opstanak: malo, ali svakodnevno!?