Kao što čoveka odaju bele čarape, čačkalica u zubima, poveći nokat na maliću, tako i svaku televiziju odaju sitnice, koje, ipak, program znače. O krupnim stvarima nećemo, tu je makar sve jasno: elektronski mediji su sada slobodni. Slobodno navijaju za vlast.
       Dakle, ostaju samo one sitnice, koje nam život kvare, jer nas nerviraju i razbijaju nam iluziju da živimo u civilizovanom društvu, u kojem je bar oblanda besprekorna i može da se svari.
       I najbolji film može da bude žrtva diletantskih prevodilaca, koji englesko “ništa lakše” prevode bukvalno “parče kolača”, ili Minhen proglase za bavarski Monako, kako inače Italijani zovu bavarsku prestonicu. Jedan te isti film se, zavisno od televizije, zove uvek drugačije, a još češće potpuno glupavo i neadekvatno.
       Nasumice i nerezonski ubačene reklamne poruke traju toliko dugo da gledalac izgubi vezu sa emisijom ili filmom, i gotovo se začudi: otkud sad ovaj program!? Seče se i Dnevnik, pa i najdramatičnija vest se razblaži kakvim deterdžentom ili dobija ona čuvena krilca, sa odvratnom porukom o nekakvoj tečnosti... Jedino komično osveženje u Dnevniku je ona “opuštena i duhovita” konverzacija voditelja, tipa: Kolega, šta se danas značajno dešavalo na sportskim terenima? Ili: Kakvo nas vreme očekuje po ovoj vrućini?... Hvala, kolega...
       Zar nije krupna sitnica kad se znak televizije u ćošku ekrana stavi preko rezultata utakmice koja se upravo prenosi!? Ne znate, ako ste se kasnije uključili, ni ko s kim igra, a kamoli rezultat i vreme do kraja.
       I onda stižemo u Koreju i Japan, na Mundijal, ili Mondijal zavisno od ideološkog opredeljenja. Pomislio bi čovek: Zar je važno šta komentatori lupetaju, ako je fudbal dobar? Važno je, ipak. Ljudi bar od televizije očekuju da barata gramatikom srpskog jezika. Da im ne para uši, i da bi deca nešto naučila. Pogotovo ona deca iz Niš, iako u taj grad živi izvesni Magični Ćira. Pa, kad komentator kaže kako na ovom Mondijalu učestvuje SVIH 32 svetske reprezentacije, ispadne vam čaša piva iz ruku. A komentatori, koji su napamet nabiflali milion informacija o igračima i trenerima, opet imaju izdajnika u glavi. To je jezik. Ovih dana slušamo da je gol isključivo pogodak. Sad, može da se blagonaklono pređe preko rečenice da je neko dao pogodak, iako se isti isključivo postiže, ali kad je gotovo redovno u upotrebi oblik: primio pogodak, onda i gledalac, koji nije baš jezički čistunac, dobije želju da učini sve kako bi taj komentator primio pogodak pepeljarom u glavu. Bez obzira na veličinu ekrana.
       Čak i jedina evropski umivena televizija kod nas, BK, ume sitnicom da pokvari opšti utisak. Ili je, na momente, suviše pretenciozna, čak neukusno kad predstavlja svoje zvezde, ili joj informativni program, na momente, liči na bilten Kompanije.
       Ipak, TV BK je te izdajničke sitnice svela na najmanju meru. Reći će neko: Pa, kad imaju najviše para! Za eliminaciju ovih nabrojanih i još drugih sitnica nije potreban veliki novac.
       Nije teško biti fin. Čak i na televiziji.
      
       DRAGUTIN MINIĆ KARLO