Iako je TV B92 bila jedina televizija sa više od jedne nominacije (imala tri od šesnaest), nijedna od pet nagrada nije došla da stanuje ovde (Specijalno za NIN iz Veveja, Švajcarska)

      Nacionalne televizije odavno su organizovane u Evroviziji, regionalne u organizaciji “Cirkom regional” dok lokalne televizije još uvek traže evropski krov pod koji mogu da se sklone. Na nacionalnom nivou, organizacije lokalnih televizija koliko-toliko funkcionišu - ANEM i Spektar kod nas, OLON u Španiji, LOTOS i Asocijacija radnika lokalnih TV u Slovačkoj, a Slovenci su postigli zavidne rezultate u zastupanju zajedničkih interesa i lokalne televizije su se i te kako pitale kada se prošle godine u Ljubljani donosio zakon o emitovanju.
       Muka nastupa kada lokalne televizije žele da se organizuju na međunarodnom planu. Saradnja - uglavnom bilateralna ili trilateralna - među pojedinačnim stanicama ili nacionalnim organizacijama postoji, ali ništa šire od toga. Nekoliko postojećih asocijacija kao što su ELTA sa sedištem u Beču ili CERTIL sa sedištem u Briselu pretenduju da deluju kao evropske, ali nijedna od njih nema snagu ni da okupi sve nacionalne asocijacije na kontinentu, niti da već okupljenima pruži ono što nacionalnim i regionalnim emitorima pružaju Evrovizija ili “Cirkom”. Po kuloarima se saznaje da je u toku osnivanje još nekolikih asocijacija koje će pokušati da se izbore za primat u Evropi i pristup onim fondovima EU, Uneska i ostalih organizacija kojima je u opisu radnog mesta da razvijaju javni servis u medijima na lokalnom nivou.
       Koliko će rad postojećih i budućih asocijacija biti uspešan ne može se predvideti. Predvideti se mogu samo teškoće koje proističu iz toga što lokalne televizije imaju mnogo manji, najmanji zajednički sadržalac nego nacionalne ili regionalne, pa je pitanje u kolikoj se meri mogu uskladiti interesi koji proističu iz razlika u vlasničkoj strukturi, tipu, veličini itd.
       Volju da se organizuju lokalne televizije Evrope za sada najviše manifestuju na festivalima. Pored već preko pola decenije postojećeg međunarodnog festivala lokalnih televizija u Slovačkoj, pojavila se i druga manifestacija koja je uspela da okupi lokalce iz gotovo cele Evrope. Po drugi put se, sredinom juna, u Švajcarskoj održao MITIL (“Marche International des Televisions & Radios Independantes et Locales”, ili, u slobodnom prevodu “Međunarodnno tržište nezavisnih i lokalnih emitera”). Tržište je bilo zastupljeno berzom programa, dok su ostala događanja bila više festivalska ili primerena seminaru. I dok se za Festival u Košicama zna da okuplja nekih sto pedeset poslenika evropskih lokalnih televizija, broj učesnika manifestacije u Veveju - po organizatorima dve stotine - nije se mogao proveriti. Od učesnika se, naime, nikada nije očekivalo da budu svi u isto vreme, na istom mestu. Umesto klasičnih projekcija, svako je mogao da bira kada će i šta da gleda na jednom od tridesetak kompjutera povezanih sa serverom na kojem su se nalazili svih dvestotinak prijavljenih programa. U tri prostora paralelno su organizovane radionice, predavanja i prezentacije, pa ko šta voli.
       Učesnici MITIL-a su, međutim, više voleli da uživaju u lepotama Ženevskog jezera sa pratećom turističkom infrastrukturom nego da rade, pa je više od pola od zakazanih sesija, pogotovo drugog i trećeg dana, bilo otkazano zbog toga što je broj onih koji su došli da slušaju bio manji od broja onih koji su došli da govore. Šteta, pošto je bilo šta da se sazna. Moglo se, na primer, čuti da je u poslednjih deset godina u Zapadnoj Evropi (kojoj se ovde teži, pa će nas valjda i stići tamošnji trendovi) najuočljivija tendencija fragmentizacije gledališta, uz rast broja minuta gledanja televizije, a pad rejtinga najjačeg emitora na tržištu - u Belgiji čak sa 43 godine 1993. na 27 u 2000, u Francuskoj sa 38 na 29, u Velikoj Britaniji sa 39 na 33.
       Jugoslavija nije ponovila prošlogodišnji uspeh kada je osvojila tri od pet nagrada. Iako je TV B92 bila jedina televizija sa više od jedne nominacije (imala tri od šesnaest), nijedna od pet nagrada nije došla da stanuje ovde. S druge strane, a po potpisniku ovih redova koji je bio član međunarodnog žirija, nijedan od nagrađenih programa, sa izuzetkom norveškog “Rokija”, nije bio kvalitetniji od onoga što su naše lokalne televizije znale da proizvedu. Biće da su u pitanju pare, kojih u poslednje vreme za produkciju u lokalu nema. A koliko ih nema, govori i to da nekoliko filmova koji su prošli nacionalnu selekciju nisu stigli u Švajcarsku zbog toga što se nije našao način da se plati prevod i titlovanje.
      
       RASTISLAV DURMAN