Povratak Solženjicina u Rusiju bio je organizovan na najneukusniji način. Razočarao je publiku time što je uopšte bilo šta govorio. Danas on Ameriku prekoreva što se meša u naše poslove. Ali, bez obzira na sve, on je istorijska figura, a kako će potomci oceniti njegovu ulogu - ne znam

      Slabosti Zapada, na prvi pogled, bile su, u stvari, njegova snaga: slobodno, otvoreno pluralističko društvo, brže, tačnije i tananije instinktivno reagovanje na razne pretnje. Ne shvatajući svet u kojem se obreo, Solženjicin mu je proricao skoru, totalnu i globalnu pobedu komunizma. Nesaglasne s njim zapadne sovjetologe nazivao je pogrdnim rečima, mada se s njihovim idejama, pošto govore tuđim jezikom, upoznavao iz druge ruke. Njegovi stavovi o Zapadu navode na sumnju da je osnovni izvor njegovog znanja o tom delu sveta bila sovjetska propaganda...
       Ja sam njega, kao i mnogi drugi, smatrao ubeđenim zaštitnikom ljudskih prava (kako bi se uopšte moglo pisati o užasima Gulaga, a ne biti to?) Ali on se prema ljudskim pravima (pošto je napustio prostor u kojem su njemu lično ta prava nedostajala) počeo odnositi sa otvorenim prezirom. Po njemu, pre prava treba da stoje obaveze. (To je izložio još u “Pluralistima”.) Sa tim se nikako ne mogu složiti. Pre svega treba da postoje ljudska prava. Čovek bez prava je rob. On će tek onda ispunjavati svoje obaveze dostojanstveno i pošteno, kada zna da su te obaveze pred društvom koje ga uvažava, ujedno i njegova prava. Rob nikada neće savesno ispunjavati obaveze koje su mu nasilno nametnute. Potcenjivanje obaveza, svesno ili nesvesno, jeste pasivan, ali efektivan oblik ropske pobune.
       U omalovažavanju ljudskih prava Solženjicin je kasnije otišao mnogo dalje. U danima dok pišem ove zapise, on neprestano ponavlja ideju (ako se to uopšte može nazvati idejom) da su prava društva iznad ljudskih prava, a u projektu o preuređenju Rusije, ljudska prava je stavio ispod interesa nacionalne bezbednosti. I zašto mu se onda sovjetska vlast nije dopala? Pa ona ga je i progonila zato što je prava nacionalne bezbednosti stavila iznad njegovih.
       Da, ne živeti u laži nije tako jednostavno kao što izgleda. Iz vremena takozvane perestrojke i otvaranja nekih arhiva, Solženjicinovi poklonici su odlučili da izdaju zbornik materijala o odnosu vlasti prema Solženjicinu pod nazivom “Kremaljski linč”. Prvi materijal (možda su sastavljači hteli da pokažu kako je autor bio dobar sovjetski čovek, a da to vođe nisu primetile), bilo je pismo Hruščovljevog pomoćnika Vladimira Lebedeva svome šefu od 22. marta 1963. godine. U njemu Lebedev saopštava o svom telefonskom razgovoru sa Solženjicinom ubrzo posle istupanja Hruščova ( 7. marta 1963) pred stvaralačkom inteligencijom u Sverdlovskoj sali Kremlja “Visoka idejnost i umetničko majstorstvo - velika snaga sovjetske literature i umetnosti”. Da napomenem da je to bio pogromaški govor, možda najsramniji Hruščovljev govor za sve vreme njegove vladavine. Na tome skupu, i na drugim koji su potom sledili, oštro su napadani mnogi umetnici i književnici, ali ne i Solženjicin. Taj skandal je bio reakcija vlasti na raspoloženja, nastala posle objavljivanja “Ivana Denisoviča”, ali sam Solženjicin nije bio u nemilosti vlasti. Dakle, Solženjicin je telefonirao Lebedevu, ovaj je snimio razgovor i ne mislim da se usudio da ga falsifikuje.
       Evo šta mu je, po njegovim rečima, rekao Solženjicin: “Duboko me je uzbudio govor Nikite Sergejeviča Hruščova i prenesite mu duboku zahvalnost za izuzetno dobar odnos prema nama piscima, i prema meni lično, za visoku ocenu moga skromnog rada. Ovaj poziv shvatite na sledeći način: Nikita Sergejevič je rekao da ako se naši književnici i kulturni radnici budu bavili logorskom tematikom, to će dati materijal našim neprijateljima, i na takve materijale će, kao na mrcinu, navaliti muve zunzare. Koristeći se poznanstvom sa vama i sećajući se besede na Vrapčjim gorama za vreme susreta naših rukovodilaca sa stvaralačkom inteligencijom, molim vas da me posavetujete. Ali vas molim da moju molbu ne shvatite kao zvanično obraćanje, već kao prijateljski savet komuniste kome verujem. Još pre devet godina napisao sam dramu o logorskom životu ‘Jelen i logorska lepotica’. Ona nije ponavljanje ‘Ivana Denisoviča’, u njoj su druga vrsta likova: zatvorenici se u njoj ne bune protiv šefova zatvora, već protiv nesavesnih predstavnika iz svoje sredine. Moj “književni otac” Aleksandar Trifonovič Tvardovski, pošto ju je pročitao, ne preporučuje mi da je dam u pozorište. Međutim, on i ja smo se unekoliko razišli u stavovima i ja sam je dao na čitanje pozorištu ‘Savremenik’, O. N. Jefremovu, glavnom reditelju pozorišta.
       Sada me muče podozrenja” - veli dalje Solženjicin - “uzimajući u obzir onu posebnu pažnju i upozorenje koje je izrekao Nikita Sergejevič Hruščov kao i njegov govor na skupu u vezi sa korišćenjem logorskih materijala u umetnosti, i svestan svoje odgovornosti, želeo bih da se posavetujem s vama, treba li i dalje pozorište i ja da radimo na tom komadu.”
       I dalje: “Ako vi kažete isto što i A. T. Tvardovski, ja ću tu dramu odmah povući iz pozorišta ‘Savremenik’, doradiću je, i biće mi veoma teško ako u bilo čemu postupam protivno onom što od nas traži partija i meni veoma drag Nikita Sergejevič Hruščov.”
       Tako je govorio čovek koji nas je učio da ne živimo u laži!
       Lebedev je pročitao komad i sam odlučio da ga ne treba postavljati na scenu. Autor i reditelj su se složili s njegovim argumentima i odustali su od postavke. Uz to je još stajalo: “Pisac Solženjicin me je zamolio da Vam, ako sam u mogućnosti, predam njegov nasrdačniji pozdrav i najlepše želje, Nikita Sergejeviču. On još jednom hoće da Vas uveri da je dobro razumeo Vašu očinsku brigu za razvoj naše sovjetske književnosti i umetnosti i da će se potruditi da bude dostojan visokog zvanja sovjetskog pisca.”
       Na mene je taj dokument i sada, u 2001. godini, proizveo snažan utisak. Ali da sam za njega saznao u vreme kad je bio sačinjen, veoma bi pomračio još tada idealni lik našeg najpravednijeg savremenika. Svi mi sovjetski pisci, ili tačnije, pisci sovjetskog vremena, u opštenju sa partijskim funkcionerima ili kagebeovcima nismo uvek govorili ono što smo mislili, a od ljudi iz mog kruga ne znam nikoga ko bi se tako nadahnuto ulagivao partijskom rukovodiocu. Iskrenost naprosto nije bila dobra, a neiskrenost - odvratna.
       Legenda o Solženjicinu je prošla nekoliko stadijuma. U nekim slojevima društva je na kraju krajeva potamnela, ali je zato u drugim, još u vreme perestrojke i kasnije, doživela svoje drugo rođenje. Ti krugovi su se razlikovali po stepenu informisanosti o tome šta se događa u zemlji. Prve je zanimalo ono što se događa u njihovoj vlastitoj zemlji i šta će se dogoditi sa njima samima, i ako su imali pristupa samizdatu, čitali su ga, a ako nisu, slušali su strane radio-stanice. I to su mogli biti ljudi različitih socijalnih slojeva. Bravar koji je slušao strane radio-stanice i mislio svojom glavom, poznavao je stanje u zemlji i svetu bolje od profesora koji se zadovoljavao čitanjem sovjetske štampe (čak i ako je umeo da čita između redova).
       Oni što su pažljivo pratili događaje u zemlji i literaturi, davno pročitali Solženjicina ili ga slušali na radiju, a ako su još umeli i da misle svojom glavom, verovatno su prošli nekakav put u izučavanju datog fenomena i imali mogućnost da stvore o njemu vlastitu sliku.
       Ali postojali su i drugi. Isto tako ljudi svih slojeva, od profesora do vodoinstalatera, koji nisu čitali samizdat, radio “Slobodu” nisu slušali, zatvarali su oči i zapušavali uši da ne bi čuli ono što ne žele, da ne počnu da misle. Suočeni sa promenama u devičanskoj čistoti, odmah su poželeli da nadoknade propušteno, da se u poslednji trenutak primaknu pravdoljubivim sugrađanima, i posle izbacivanja određenih tačaka iz Ustava, postali su neobično hrabri. Neki su se odmah potrudili i ne bez uspeha približili disidentima, i to odmah onim glavnim. Poznajem ne manje od desetak junaka koji tvrde da su se zajedno sa Saharovom borili za ljudska prava. Delikatno zaobilazeći činjenicu da su u tu borbu stupili kada je ona postala zgodna i manje opasna od obilaska Brestske tvrđave sa turističkom grupom.
       U bezopasno vreme Solženjicin je dobio mnogo novih prijatelja, poštovalaca, zaštitnika i saboraca. Kao, na primer, Sergeja Zaligina, koji je svojevremeno javno napadao Solženjicina, a pre njega Pasternaka, poredivši ga sa tifusnom vaši. Sada su on i njemu slični stali rame uz rame sa Solženjicinom, hrabro ga veličajući kao velikog pisca, poredeći ga ne više sa insektima što prenose bolesti, već sa Lavom Tolstojem. I počeli agresivno, sa građanskim patosom (koji se ranije kod njih nije primećivao) da lepe etikete onima koji se sa njihovim mišljenjem nisu sasvim slagali - da su kukavice i prevrtljivci koji podilaze vlastima. Te koji se sa njima nisu slagali u novije vreme počeli su da prikazuju kao progonitelje velikog dara, iako dar odavno niko nikuda nije progonio. Legenda o tome da se Solženjicin sam borio protiv režima bila im je potrebna da bi sebe izjednačili sa ostalima i svrstali se ispred nekih drugih. Sećam se da sam u tekstovima “Strogo poverljivo” i u drugim izdanjima pomno čitao spiskove pisaca koje je najviše uznemiravala sovjetska vlast. Na tim spiskovima prezimena su stajala približno ovim redom: Solženjicin, Možajev, Iskander, Juna Moric itd. O nekima iz tog spiska mislim sve najbolje, oni su čestiti ljudi, sovjetska vlast im je, naravno, zagorčavala život, ali u direktnom konfliktu sa državom nisu bili. Njih nisu isključili iz Saveza pisaca, nisu ih trovali ni figurativno ni doslovno, nisu im ukidali telefone, nisu im pretili ni zatvorom, ni smrću, ni progonstvom iz zemlje.
       Ako računamo ne samo pisce već sve one koji su otvoreno bacali državi rukavicu, u razmerama ogromne zemlje možda ih i nije bilo tako mnogo, ali ih je bilo na hiljade. Ti ljudi su pisali pisma sovjetskim vlastima, zapadnim državama i humanitarnim organizacijama, širili samizdat, izdavali ilegalne časopise, istupali u odbranu drugih. Sedmoro je izišlo na Crveni trg da protestuje protiv ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku, drugi su razvijali svoje transparente na Puškinovom trgu. U većini, njih nije štitila velika slava i podrška sa Zapada, i za svoje ponašanje platili su slobodom, a neki i životom. Novi borci za ljudska prava distribuirali su Solženjicinova dela putem samizdata i strasno branili samo njega. Zaboraviti na podvige drugih ljudi i tvrditi da je Solženjicin jedini istupao protiv totalitarnog čudovišta - predstavlja svinjariju.
       Početak devedesetih godina možemo u istoriji označiti kao vreme iščekivanja Solženjicina. Pošto se razočarao u perestrojku, u Gorbačova, Jeljcina, Gajdara, Burbulisa, Čubajsa, i brzo prošao kroz sablazan Žirinovskog, narod je počeo da veruje u čudo i da se uzda u njegove tvorce: Džunu Davitašvili, Kašpirovskog, Čumaka, ali najviše u Solženjicina. Vera u njega je bila isto toliko bezumna kao vera u komunizam. Evo, veliki čudotvorac će stići, reći će šta treba raditi, sve ćemo uraditi kako on kaže i sve će biti kako valja.
       Vera u to da će on doći - evo samo što nije - javila se mnogo ranije, otprilike sedam godina pre nego što će se to stvarno dogoditi, i živela je ne samo kod ljudi koji nisu imali pristupa informacijama, već i među onima što su sebe smatrali stvaralačkom inteligencijom. A pošto je dotični odavno postao kultna figura, veru u to da će on - dobar - doći, pratila je tvrdnja da drugi - loši - neće hteti. Neki moji poznanici koji bi trebalo da razumeju realnu situaciju, prekorevali su me još od ‘87. godine što se ne vraćam u Rusiju. Bez trunke truda da zamisle kako može da se vrati, tada još u Sovjetski Savez, čovek koji je zvanično proglašen za državnog neprijatelja i koji je lišen građanskih prava (do vraćanja sovjetskog pasoša bilo mi je ostalo još preko tri godine).
       I tako, početkom ‘90-ih, ruski narod je ( tj. Rusi, Tatari, Jevreji i svi što žive u Rusiji), verovao u Solženjicina i živeo u iščekivanju. U početku je čekao strpljivo. Shvatio je da su u velikog čoveka velika dela i da ih ne može on zbog sitnica ostaviti. Posle su, shvativši da ono što se događa u zemlji i nisu sitnice, počeli polako da se brinu: zašto ćuti? Sećam se da je to pitanje postavljala i štampa. U vreme mojih javnih istupanja iz tog doba, uvek se našao neko da zaskoči sa takvim pitanjem. Zašto ćuti Solženjicin? Moje pretpostavke da možda nema šta da kaže, primale su se kao klevetničke. Može li Solženjicin nešto ne znati?
       Mislio sam da je idolopoklonstvo samo ruska crta. Ali pokazalo se da ljudi sa Zapada takođe nisu imuni na taj virus. Kada je najzad Solženjicinov glas prozvučao, neki umni ljudi sa Zapada odazvali su se na njega kao na Glas odozgo. Ne sećam se kako je to saopštio u novinama “Ruska misao” Žorž Niva, ali se sećam neverovatnog uzbuđenja i raznih patetičnih tvrdnji da je najzad ta Reč, toliko očekivana, zagrmela i spojila se s Rusijom. I naravno,od sada u Rusiji ništa više neće biti kao pre.
       Kako su se samo za nju, za tu Reč, ljudi uhvatili! Tiraž brošure “Kako da preuredimo Rusiju?” u 30 miliona primeraka (čulo li se ikada za tako nešto?) razgrabljen je odmah. Autor će se kasnije svejedno žaliti da su štampali, ali nisu čitali. Ili su pročitali, ali su malo razumeli. I nisu prešli na bezuslovnu realizaciju svega predloženog.
       A brošura je, međutim, masovnog čitaoca razočarala. Ne zato što je bila loše napisana, već stoga što ju je napisao čovek. Da ju je čak napisao bilo koji svetski klasik na najvišem nivou, i tu ne bi izdržala poređenje s onim što je publika očekivala - svima razumljivo Božansko otkrovenje. Da nije bilo tog bezumnog očekivanja, o idejama koje su u knjizi, moglo bi se govoriti ozbiljno. Ali ozbiljnog razgovora nije moglo biti, jer se on nije ni podrazumevao. Čitaocu je predloženo da sve prihvati u celosti, bez ikakvih dopuna, kao istinu na poslednjoj instanci. Kao da je autoru, jedinom na svetu, do najmanjih pojedinosti poznato kako treba ustrojiti naše živote, kako stvoriti društveni sistem, kako voditi ekonomsku politiku, gde postaviti koje granice i kojim jezikom govoriti.
       I upravo je tu autora čekao neuspeh. Bespogovorno divljenje se nije dogodilo. Autor je čak mnoge naljutio. Hteo je da se dopadne Ukrajincima, a sam ih je pri tom uvredio. Uvredio je Kazahe. Čečence još više. O Jevrejima da i ne govorimo. Neki javni autorovi apologeti su se zbunili. Ali su se plašili rasprave. Pokojni Vjačeslav Kondratjev, koji se mnogo puta trudio da me postavi na mesto, povodom mog ironičnog komentara Solženjicinove brošure, javio se u “Književnim novinama” sa tezom da se i njemu neka mesta čine sporna, ali se ne usuđuje da protivreči autoru i ne shvata kako to smeju drugi. (Na to sam mu savetovao da ne piše tekstove u novinama za odrasle, već da ide u dečiji vrtić)...
       Drugi dolazak su i on i tadašnja vlast brižljivo pripremili. Zbog postavljenog uslova da se “Arhipelag Gulag” objavi u masovnom tiražu, knjiga se mogla kupiti u svakoj radnji. Takav uslov se može postaviti samo totalitarnoj državi, nijedna druga ne bi mogla da naredi izdavačima da štampaju bilo koju knjigu, a da ne računaju na realnu potražnju. No, potražnja je bila još i dobra, a država u stadijumu propasti, ali još totalitarna, učinila je šta je mogla. A autor, koji je poznavao samo čudo samizdatskog uspeha - kada primerci kucani mašinom idu iz ruke u ruku i rasturaju se po zemlji brzinom hongkonškog gripa - nije shvatio opasnost od zasićenja čitalaca dozvoljenom robom. Uoči povratka proslavljenog autora u Moskvu, u podzemnim prolazima neki ljudi su iz ruke prodavali sabrana Solženjicinova dela u sedam tomova za cenu jedne flaše votke.
       Njegov povratak bio je organizovan na najneukusniji način, počinjući otpozadi, za šta postoji gruba narodna izreka.
       Veliki pisac je stigao u rodnu grudu specijalnim letom i pojavio se pred narodom sa unapred nameštenim izrazom lica...
       ... A zatim u četiri vagona, putujući kroz siromašnu Rusiju s praznim rečima sa tribina gde su, rame uz rame, stajali lokalni satrapi i kagebeovci. U jednoj priči Platonova se baš tako opisuju govori Trockog dok je u oklopnom vozu jurio po Rusiji.
       Jedan oštrouman čovek izjavio je da je Solženjicin razočarao publiku time što je uopšte bilo šta govorio. Na stanicama je trebalo da se ćutke pojavi na platformi voza, da podigne ruku na nekoliko sekundi, da obuhvati narod zagonetnim pogledom i da, skrivajući se od očiju, ode dalje.
       Sledeće razočaranje je bio opširan govor u Dumi, prepun teatralnih gestova, gde su ga udostojili aplauza jedino komunisti.
       Moralni pad su mu donela i redovna pojavljivanja na televiziji. Takođe sasvim komična. Uz pomoć posebno pripremljenih pevača što su postavljali unapred pripremana pitanja, i ne doslušavši odgovor, saglasno i strpljivo klimali su glavama. Pisac je ponovo bio sveznajući, objašnjavao je svima sve. Šta da se radi u Čečeniji, gde postaviti granicu s Kazahstanom, kako pripremati škole za školsku godinu. Pozivao je na budnost u odnosima sa pokvarenim Zapadom i posebno je razobličavao Ameriku koja nam nameće nešto svoje, ukazuje kako da živimo... A nekada je baš za Ameriku rekao da izaziva u njemu, i kod svih sovjetskih ljudi, “zajednički osećaj ushićenja i patnje”. Govorio je da je to zemlja “Prostora duše. Plemenitosti. Velikodušnosti.”
       Sada on Ameriku prekoreva što se meša u naše poslove. Uzbudio se pojavom dolara u Rusiji, ali nema predstavu kako da se to izbegne. Pošto je dobio iz ruku nove vlasti raskošan stan i sagradio dvorac u nomenklaturnoj šumi pored naših narodnih vođa, pevao nam je omiljenu pesmu o samoograničenju.
       Sve bi to bilo smešno, kada ne bi bilo tako dosadno.
       Emisija je odumrla sama od sebe.
       Naravno da su ukidanje emisije on i njegovo okruženje protumačili kao odmazdu neprijatelja. Ali zašto onda narod, štiteći svoje pravo da sluša velikog propovednika, nije izišao na ulice, nije presekao puteve, onemogućio kretanje... Sit gladnome ne veruje, ali gladni ne vole da slušaju reči sitih o velikoj koristi samoograničavanja. Makar ako su ti siti nekada srkali logorsku čorbu.
       Sada je kod Aleksandra Solženjicina sve u redu. Živi zajedno sa novorusima i nomenklaturnom aristokratijom. Nagrađen je najvišim ordenjem, dobio zvanje ruskog akademika i sasvim priznat od nove vlasti. U goste su mu dolazili predsednik i ministar inostranih poslova iz zemlje Jevreja. Dolaze mu na poklonjenje gubernatori, novi ruski lokalni političari koji ga nazivaju patrijarhom misli i ocem nacije. On im deli savete koje zapisuju u svoje blokčiće. Kada se vrate u svoja mesta, reklamiraju svoje druženje i eksploatišu njegov autoritet na lokalnim izborima ( koji, istina, ne pomaže uvek)...
       Ovo moje mišljenje je možda pogrešno, ali je iskreno. Solženjicin je istorijska figura. U istoriji će imati svoje mesto. Kako će potomci oceniti njegovu ulogu, ne znam. Mislim da će ga različito ocenjivati, zavisno od pristrasnosti ocenjivača.
       A što se tiče mesta u književnosti, ono će biti mnogo skromnije nego što se mnogima, uključujući i autora ovih redova, nekada činilo.
      
       (Kraj)
      
      

Ruski pisac Vladimir Vojnovič nedavno je predao u štampu knjigu “Na fonu jednog mita” koja upravo treba da bude objavljena u Moskvi. U njoj se ovaj ruski satirični pisac obračunava sa svojim sunarodnikom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Aleksandrom Solženjicinom.        NIN je dobio ekskluzivno pravo od autora da u nekoliko nastavaka objavi najzanimljivije delove ove knjige u kojoj Vojnovič iskazuje svoje poštovanje i divljenje prema Solženjicinu, ali je ujedno i nepoštedan prema piscu koga su njegove kolege poredile sa Lavom Tolstojem.        Tekst je s ruskog prevela Neda Nikolić Bobić