NASLOV: Narodni neprijatelj
PISAC: Henrik Ibzen
REDITELj: Boro Drašković
POZORIŠTE: Narodno pozorište

      Napisan s polemičkim pretenzijama, u vidu odgovora na napade s kojima su dočekane “Aveti”, “Neprijatelj naroda” ne spada u najbolje Ibzenove drame, mada je, po osnovnim svojstvima, karakterističan za onaj deo njegovog dramskog opusa u kojem se opisuje pozicija pobunjenog idealiste u buržoaskom društvenom poretku s kraja XIX veka.
       U tom komadu je izloženo ibzenovsko jevanđelje individualizma, gledište da čovek pre svega ima dužnost prema samom sebi, da je obavezan da se samorealizuje, da ništa ne duguje društvu iz kojeg uvek progovara zlo, koje je po pravilu filistarsko, otrovano egoizmom, uskogrudošću i glupošću drugih ljudi. Kao i u mnogim drugim sličnim komadima s tezom, i u “Neprijatelju naroda” je ograničavajući, negativan faktor to što je dramski zaplet drastično redukovan, dijalog isuviše polemičan, situacije preterano statične, a likovi nedopustivo shematični. Iz toga, dabome, ne proizlazi da su sve drame u koje je ugrađena neka značajna idejna teza unapred osuđene da budu slabe, već se jedino sme izvesti zaključak da je glavni nedostatak “Neprijatelja naroda” u tome što u komadu s tom vrstom strukture piščevu ideju prenose lutke bez ljudske supstance, umesto da to čine muškarci i žene čiji su karakteri brižljivo oblikovani i odista složeni.
       Zašto je, onda, reditelj Boro Drašković izabrao da nam danas prikaže baš tu dramu? On kaže da ga je na to navelo uverenje da ‘zaražena banja” iz Ibzenovog komada simbolizuje stanje stvari u modernom svetu, da priča o jednoj ekološkoj katastrofi za nas neminovno prerasta u širu parabolu o današnjoj “moralnoj močvari sred koje iščezavaju istina, sloboda, moralna odgovornost”. Možda je i tako. Ali, on je pri tom prevideo, kako pokazuje i njegova inscenacija, da će ta parabola, zato što je Ibzenova drama takva kakva jeste, biti i usiljena i nekako apstraktna, svedena na grube aluzije da se u svetu, koji kontrolišu političari i bogataši, ništa ne menja nabolje; da će se predstava neminovno izvitoperiti u neku vrstu scenskog parenesisa, opterećenog didaktičkim govorom i retoričkim moralnim poukama; da će ona imati formu u kojoj je ponešto i slikovito i scenično, a ništa nije životno i istinski tragično, jer su likovi ili preterano beli ili sasvim crni, dok su konflikti među njima tendenciozno uprošćeni. A ispustio je iz vida i da će se središnji glumac, Mihailo Janketić, u ulozi doktora Stokmana, naći pred nerešivim zadatkom da ubedljivo oblikuje junaka koji se neprestano u povišenom tonu emocionalno deklariše, stalno s istom žestinom ide iz jedne krize u drugu.
       U stvari, s postavljanjem “Neprijatelja naroda” na scenu dobili smo prilog više ovogodišnjoj inflaciji premijera u Beogradu, još jednu predstavu koja je i mogla i nije morala da se pojavi pred publikom, s kojom se ništa bitnije ne menja u konstelaciji našeg aktuelnog pozorišta.      
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ