Kad sam napunila pedeset godina, ja sam odlučila da budem iskrena prema onom što osećam. Ne bih želela da potrošim sledećih 15 godina na povlađivanje kritici ili produkciji ploča - želim da zadovoljim publiku i sebe. A onda ću sve prepustiti Bogu

      Na putu do zvezda, pevačica Di Di Bridžvoter morala je da se najpre izvuče iz senke prvog supruga, slavnog džezera Sesila Bridžvotera, odbije (lažni) sjaj pop muzike trenutka, da bi zanat stvarno ispekla na scenama pariskih varijetea. Evropa je prva osetila s kim ima posla: od kraja osamdesetih, njena karijera je u stalnom usponu, što su na kraju shvatili i zemljaci. Na tragu uspeha albuma posvećenih Horasu Silveru i Eli Ficdžerald (Verve), Bridžvoterova je konačno stekla priznanje i u domovini, vratila se u Njujork, pa sada Amerikancima nudi blago Evrope. Njen novi album predstavlja omaž Kurtu Vajlu (1900-1950), legendarnom nemačkom kompozitoru (najviše poznat po radu za predstave Bertolda Brehta): naslov “This Is Nenj” (“Ovo je novo”, Verve, 2002), čini se kao ironična opaska onima koji su skloni da marginalizuju evropsku tradiciju i mogućnost susreta džeza sa muzičkim formama koje su se razvijale u drugačijim okolnostima.
      
       Razgovor sa vašim izveštačem i francuskom novinarkom Farom Si, vođen je pred njen nastup na “Večeri dama”, na džez festivalu u Nici. Kako se osećate u okruženju koleginica i da li ste imali priliku da radite sa nekim “all njomen” bendom?
       - Nisam feministkinja, ali moram da podržim afirmaciju žena u džezu. Čini mi se da se gubi “osećaj sestrinstva” u ovoj muzici. Na primer, veoma je retko da neka pevačica pozove na svoj nastup drugu pevačicu, da džemuju. A to je bio neodvojiv deo lepote džeza... Upravo sam u Montreu upoznala Kasandru Vilson, provele smo tri sata zajedno i zaključile da bi bilo zanimljivo da nešto uradimo tim povodom. Veoma je važno da svoju ljubav podeliš sa drugima. Što se tiče saradnje sa ženama, već sam nastupala sa američkim “all njomen” sastavom “Diva”. Takođe, u mom bendu svira bubnjarka Teri Lin Karington, a nas dve smo već pričale sa pijanistkinjom Džeri Alen, o triju koji bismo napravile posle ove turneje.
      
       Čime je motivisana želja da se pozabavite muzikom Kurta Vajla?
       - Vrlo mi je važno da pevam pesme koje pogađaju moje emocije, što je motivisalo i prethodne projekte. Prošle godine sam bila pozvana da učestvujem na jednom pozorišnom festivalu u Poljskoj - pravili su ambiciozan hepening proslavu stogodišnjice Vajlovog rođenja. Bilo je još četiri pevačice, iz četiri drugačija muzička sveta - varijetea, roka, klasike i džez-popa. Bila sam jedina Amerikanka, štaviše jedina strankinja.
       Mene je posebno intrigiralo saznanje da muziku Kurta Vajla možete da sagledate iz tako različitih uglova. Bila sam obuzeta činjenicom koliko ona poseduje smisao drame, što je posledica njene scenske prirode - originalno je bila namenjena mjuziklima i operetama. A meni, kao nekadašnjoj kabaretskoj glumici, scenski smisao je govorio da treba da se zainteresujem, shvatajući još da - izuzimajući “Mack The Knife” i “Speak Lonj” - taj program u džez muzici nije dovoljno iskorišćen. Rekla sam sebi: “Zašto da JA to ne pokušam?”
      
       Da li je karakter Vajlove muzike zahtevao poseban muzički pristup?
       - Pa jeste, njegova metrika nije bliska svingovanju. Pokušala sam prvo da svingujem sa muzičarima, ali nisam bila potpuno zadovoljna. Onda sam rešila da svingujem pevajući, glasom, što zvuči bolje, ali zahteva mnogo rada na traženju pravih repera. Još uvek vežbam fraziranje - nedovoljno poznajem melodije da bih spontano improvizovala.
       Većina mojih koleginica se plaši preuzimanja rizika. Često nad sobom imaju diskografske kuće, koje ih usmeravaju ka onom što sigurno donosi novac, ne ostavljajući prostor za eksperimentisanje. A ja mislim da je svako istraživanje vredno truda, pa, ako se ljudima ne dopadne, to je moj život i moj izbor - sve što radim mora prvo meni da se sviđa!
      
       Šta je predstavljalo najveći izazov, ili problem u suočavanju sa Vajlovom muzikom?
       - Da je personalizujem. Da mogu da je osetim... ja moram da je proživim i da je dišem. Kad se vratim u SAD, želim da pročitam i čujem sve te mjuzikle - “Laddž In The Dark”, “One Touch Of Venus”, “The Threepenndž Opera”... Kad nešto radim, pristupam potpunom istraživanju. Imam potrebu da osetim šta je Vajl pokušavao da uradi sa muzikom i da vidim gde, sa te tačke i sama mogu da odem. Znate, kada najavim “Alabama Song”, od koje su The Doors napravili veliki hit, uvek osetim veliki uzdah u publici. Veoma ih zanima da čuju šta smo mi uradili sa njom.
      
       Bilo je oprečnih mišljenja posle evropske premijere programa u Vjenu...
       - Razumem da sam dobila neke grube kritike za taj nastup. Ali, naučila sam da ih ne čitam. Jer, broj jedan: mnogi ljudi ne vole kad se menjaš. Broj dva: znam da je izvoditi Kurta Vajla opasno, jer on je Nemac. Čak i ako je napustio svoju zemlju na početku naci-ere. Ljudi kažu: “Pa, šta ona radi? Jedna crna američka žena peva muziku nemačkog muškarca!” To je provokativno za ljude i ne nailazi na, a priori odobravanje. Ali, kad sam napunila pedeset godina, odlučila sam da budem iskrena prema onom što osećam. Ne bih želela da potrošim sledećih 15 godina na povlađivanje kritici ili produkciji ploča - želim da zadovoljim publiku i sebe. A onda ću sve prepustiti Bogu.
       U Vjenu je publika bila spremna da mi oprosti eventualne propuste, zato što me voli. To mi je trebalo, jer nisam osećala da smo spremni. Jednu numeru sam potpuno zaboravila, morali smo dva puta da počnemo, a onda sam, uplašena, sela pored pijaniste koji mi je pevao na uho. A publici se i to dopalo...
      
       U jednom intervjuu uputili ste ozbiljne kritike američkim kolegama koje ne vole da vežbaju, među njima i legendarnom kontrabasisti Reju Braunu...
       - To je zanimljiv fenomen. Ovde su me, od prvog dana rada na programu, stalno pitali šta mislim o ovom, ili o onom pristupu, iznosili su svoje ideje. A u Montrealu, Amerikanci su samo korektno pročitali ono što je napisano - nisam primetila da su uneli imalo duše. Oni su, naravno, sjajni svirači, ali meni se ponekad učini kao da imam posla sa službenicima na pošti! Njih zanima koliko će da budu plaćeni za posao, a van toga... prvi su da te upozore da je prošlo 90 minuta koncerta. Oni žive u ubeđenju da je ta muzika u njihovoj krvi i da će prirodno izaći iz njih, a da ne ulože nikakav napor.
       Aranžmani su za mene kao vodič - kao da imate mapu i hoćete da stignete od tačke A do tačke B. A onda, možda, na putu vidite nešto interesantno i poželite da vidite tačku C, ili tačku D, pa ipak da, zahvaljujući mapi, završite u tački B! U Americi imam osećaj da treba zaboraviti na tačke C i D, da se mi samo penjemo na scenu i silazimo sa nje. A možda je to zato što sam živela u Francuskoj 15 godina i ovde stekla ime, pa su sad oni ozlojeđeni kada treba da me prate. Ko zna?
      
       Na koji način se spremate za pojedini nastup? Bilo je jako šarmantno kad ste se, tokom nastupa u PNjA (Prinz Njillem Alexander) sali u Hagu, naglas upitali “Šta uopšte znači PNjA? Prettdž Njet Andžhonj (jako mokro, svakako)?”, aludirajući na kišu koja je pljuštala dva dana.
       - Sve je totalno spontano. Kao što je u Vjenu neki tip iz publike u jednom trenutku viknuo “Au!”, a mene to podsetilo na Džejmsa Brauna i ja sam ponovila “Njonj! I Feel Good!” - onda smo malo svirali “I Feel Good”. A kada smo snimali “Live at Džoshi’s” - muzičari su krenuli u neki funkdž beat i učinili da se setim onog “Get Up, Get on Up”, pa smo prešli na “Sex Machine”. To sam ja - obožavam citate.
       Dok sam jednom pevala “Njhat A Little Moonlight Can Do”, pomislila sam na Merilin Monro, pa sam krenula “I njanna be touched bdž džou...” (peva) i sad je to deo moje pesme. Zar muzičari to nisu oduvek radili - zašto ne bi mogao i pevač? Nisam zainteresovana da samo obučem sjajnu toaletu i stanem u front bine, pa da me svi gledaju, a muzičari da idu do vraga. Ja sam muzičar. Želim da muzičari sviraju sa mnom kao što sviraju kad mene nema. Mi smo bend, nadopunjujemo se, blisko komuniciramo. To je prava porodica: imamo tim, od muzičara, preko mojih agenata, ljudi koji rade zvuk, do onih koji se brinu za binsku opremu... Ja sam verna žena, veoma odana toj porodici. I ako sve dobro funkcioniše, zašto bi to prekidali?
      
       VOJISLAV PANTIĆ
      
      

Nisam feministkinja, ali moram da podržim afirmaciju žena u džezu. Čini mi se da se gubi ’osećaj sestrinstva’ u ovoj muzici. Na primer, veoma je retko da neka pevačica pozove na svoj nastup drugu pevačicu, da džemuju. A to je bio neodvojiv deo lepote džeza...