Suprotno ambicioznim zamislima organizatora, otvaranje međunarodne manifestacije savremene umetnosti obeležila je konfuzija među posetiocima i učesnicima koja je usledila zbog loše organizacije i minimalne kustoske intervencije

      Ključna reč na otvaranju Četvrtog cetinjskog bijenala bila je - hlad. Na trideset šest stepeni u crnogorskim brdima obično zamre svaka aktivnost, meštani se povuku u dubinu svojih mahom kamenih kuća ili u koju od gradskih kafana i kafića i razmatraju neku od aktuelnih tema kao šta je sa Perom, i đe li je Lazo?
       Prošlog vikenda samo su ljubitelji umetnosti pravili gužvu oko centralne gradske ulice, Njegoševe, i na okolnim trgovima, okupljeni, doduše u nevelikom broju oko umetnika koji su izvodili performanse ili oko radova koji su postavljani na otvorenom. Uglavnom su to bili profesionalci, umetnici, nekolicina stranih i nešto veći broj domaćih (srpsko-crnogorskih, mada bi se po potpisima na njihovim radovima moglo zaključiti da su iz različitih država), i organizatori ove manifestacije, sa Nikolom Petrovićem Njegošem na čelu i komesarima Jarom Bubnovom, Svetlanom Racanović i Andrejem Jerofejevim, zamišljene kao međunarodna smotra savremenih umetnika.
      
       Haotičnost
       Jedanput već odlagan, ovaj bijenale koji se nikako ne bi mogao tako nazvati po godinama održavanja - od ‘91. kada je ustanovljen održana su tri, zbog ratnog okruženja i nedostatka finansijskih sredstava - i ovaj put bio je na ivici otkazivanja, ali je novac ipak stigao u poslednji čas (deo od Ministarstva kulture Crne Gore, najviše od Evropske unije, raznih stranih kulturnih centara i institucija i Uneska). Na Bijenale je pozvano stotinak umetnika, a organizacija je trajala šest nedelja! Kada se uporedi sa Manifestom , sličnom manifestacijom (doduše, samo po zamisli) koja se ove godine održava u Frankfurtu, od kraja maja do kraja avgusta, onda takav pristup deluje krajnje neozbiljno, što je i bilo očigledno na otvaranju. Sa neuporedivo većim sredstvima Manifesta je pripremana šest meseci, a predstaviće osamdesetak umetnika iz trideset zemalja.
       Princ Nikola dosetio se zato da Bijenale predstavi kao njork in progress, radionicu koja će trajati do septembra, kada je predviđeno zatvaranje. U stvarnosti to izgleda baš kao početna faza rekonstrukcije, što je i “velika tema” pod kojom se odigrava čitav događaj - haotično, nedovršeno, mnogi radovi nisu postavljeni, iako je zamisao o umetničkim prezentacijama koje će se odvijati na raznim lokacijama u centralnom istorijskom delu grada (Plavom dvorcu, Srpskom poslanstvu, Muzeju kralja Nikole, Njegoševoj ulici) i u njegovoj pitoresknoj okolini obećavala mnogo više. Neformalan, karnevalski duh kroz događanja na ulici ili plaži (lokacije za performanse izabrane su i van Cetinja, na Kraljevoj plaži u Miločeru ili u Kotoru, na primer) na koji se računalo izmeštanjem prostora za različite umetničke predstave, izostao je. Kao da su o održavanju Bijenala bili obavešteni samo učesnici i nekolicina ljudi oko njih, a slučajni namernici teško da su mogli da zaključe o kakvoj se manifestaciji radi, jer nikakvi putokazi ili mape u gradu nisu postavljeni. Čak ni zaposleni u Muzeju kralja Nikole, gde se nalazi jedan od eksponata, intervencija u prostoru nikšićanina Veska Gagovića, ne znaju tačno gde se rad nalazi ni koji je umetnik u pitanju.
       “Potpuno je izostala kustoska intervencija kada je postavka u pitanju, što je šteta, jer su izlagački prostori zaista dobri. Ta vrsta nepreglednosti u sprezi sa lošom organizacijom dovela je do toga da koncepcija izložbe bude potpuno nedostupna i nevidljiva čak i za verziranog i upućenog posmatrača. Uz puno razumevanje za sve infrastrukturne poteškoće na koje se može naići u jednom malom mestu, nespremnom za ovako obiman kulturni poduhvat, te nedostatak vremena i novca, mislim da je konfuzija prevršila svaku meru i verujem da organizacioni teren apsolutno nije bio pripremljen za kustosko delovanje”, kaže Jelena Vesić, istoričar umetnosti i free lance kustos, zaposlena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
       Iako je ovde reč o iskusnim kustosima, uočljivo je da su oni svi definisani kao komesari izložbe, što je neka kombinovana funkcija, obično kombinacija selektora i kustosa. Jara Bubnova, selektor Manifeste i komesar Cetinjskog bijenala, priznaje da je bila zauzeta većom manifestacijom i da je veliki deo svojih dužnosti prepustila lokalnoj organizaciji, ali da nije zadovoljna konačnim ishodom postavke. “Suviše je veliko, amorfno u smislu što postoji nekoliko tema koje bi trebalo da su konceptualno povezane, ali onako kako sada izgleda, ne može se reći da je dobro urađeno. Lično sam za projekte manjeg obima nego što je ovaj, pogotovo kada se ima u vidu mesto kao što je Cetinje; više volim manje a dobro urađeno nego mnogo sa neizvesnim rezultatima”, kaže Bubnova.
      
       Umetnost u džepu
       Unutar glavne teme ambiciozna zamisao organizatora orijentisana je na tri celine: Skulptura za stanovanje (izvajano boravište), Razgovor sa prolaznikom na ulici i Ultimatum projectum (poslednji projekat).
       “Hteli smo da iznesemo pitanje vrednosti koje pokreće skulptura izložena u javnom prostoru”, objašnjava Nikola Petrović. “Društvo se menja, a sa njim i vrednosti oličene u javnoj skulpturi; umetnici istražuju tu situaciju nestanka idola i razmišljaju o tome šta bi zamenilo nekadašnje društvene ideale, predstavljene u skulpturama generala, državnika, kraljeva”, objašnjava Petrović.
       To je i ideja skulpture Par staklenika, postavljene u Njegoševoj ulici, poznatog ruskog umetnika Olega Kulika, koji je, sudeći po prošlogodišnjem Venecijanskom bijenalu, crnogorski umetnik. Njegovo rešenje za javni spomenik je konstrukcija od stakla i metala koja predstavlja vola na kravi, u činu seksualnog spajanja, čiji je vrhunac duhovito dočaran pumpicom za vodu sprovedenom kroz metalni produžetak.
       Ruski umetnici su najzastupljeniji i na ovom bijenalu, kao i na prethodnom, održanom pre pet godina, kada su radovi njihovih sunarodnika u okviru izložbe “Nova ikona” izazvali potres crnogorske i jugoslovenske javnosti. Vesićeva smatra da je veći broj ruskih umetnika na ovogodišnjem bijenalu uslovila priroda radova koje su ponudili - art vinjete nezahtevne izvođački, a opet duhovite i provokativne. “Dovođenje umetnika sa Zapada u većini slučajeva podrazumeva veliki novac, komplikovani transport radova, što izložbe koje se organizuju u našem regionu uglavnom ne mogu da podnesu. Ovako, pozoveš umetnika, a on ti donese umetnost u džepu. Mislim da je finansijska konstrukcija izložbe jedan od bitnih parametara koji uslovljava izbor umetnika, a Jerofejev je tu odigrao važnu ulogu u selekciji, jer poznaje scenu. Iako mislim da bi bilo dobro, uputno i edukativno da i na ovim prostorima viđamo visokobudžetne radove, nisam od onih koji smatraju da bez novca nema dovoljno kvalitetne umetničke produkcije”, dodaje Vesićeva.
      
       Svedoci vremena
       Drugi deo komesarove vizije je uspostavljanje direktne veze umetnika sa publikom, kroz performanse na ulici i susrete sa slučajnim prolaznicima, a u cilju “rekonstrukcije socijalnih vrednosti i komunikacije”. U taj segment spada desetak performansa izvedenih na dan otvaranja među kojima “Pokretni stočić za kafu” Atinjanke Atanasije Kirijakakos, čitanje sudbine iz taloga šoljica za kafu, tema koja se ponovila i kod crnogorskih umetnica Nataše Đurović i Biljane Keković. “Preobratio sam se u islam”, naziv je nastupa vrlo interesantne mlade moskovske grupe PG (protivtenkovska granata) koja se kroz strip, rep grupu, performanse, crteže bavi jezikom mas-medija. Slovenačka grupa Irnjin, suosnivači Nove slovenačke umetnosti, izveli su performans “NSK garda” ispred Biljarde, a kosovski umetnik Sokol Bećiri u istoj formi predstavu “In virtual veritas”, jeftinu i na prvu loptu, zakasnelu političku provokaciju na temu referenduma za nezavisnost Crne Gore, koju je Bećiri obrazložio željom da komunicira sa stanovnicima Cetinja.
       Treći deo - zamišljena arhitektura, refleksije o budućnosti kroz spoj vajarstva i arhitekture, predstavljanje arhitekte kao umetnika kroz skulpturu za stanovanje, crtež, video-rad - privukao je najviše interesovanja, iako je izložba nezavršena. Hansjoerg Vot, Nikolaj Poliski, Atanasija Kirijakakos, Vesna Perunović, Saverio Lukarelo, Ivanka Prelević, Alen Buble među drugima predstavili su svoju viziju mesta za stanovanje budućnosti, često ironijski i kritički intoniranu; njihove vizije nekad su apokaliptične, nekad utopijske. Jedan od radova koji su privukli pažnju je in situ projekat vrlo mlade Cetinjanke Irene Lagator, “Svjedok vremena sada”, koja je foto-instalacijama obložila stambenu zgradu preko puta starog cetinjskog groblja. “To je projekat koji dobro misli plakat kao medij, što je prijatno videti, jer danas mnogi umetnici misle da je plakat sam po sebi savremena umetnost, a nije.
       Svežu stvar videli smo i od grupe ‘The books of knjige!’ koja je širom Crne Gore napravila zbrku znakova za ulazak u grad (npr. ispred Cetinja piše Prijepolje i slično). Na ovo geografsko huliganstvo policija je odmah reagovala ponovnom korekcijom uz izgovor da je došlo do pometnje u saobraćaju. Mislim da je ova nova orijentacija mladih umetnika iz Crne Gore u sprezi sa kustoskinjom Svetlanom Racanović, vrlo značajna i moguće je da će se uskoro tu zaista formirati jedno stabilno jezgro koje ćemo moći da nazovemo scenom”, komentariše Jelena Vesić.
      
       Ziheraštvo
       Koncept da se radovi tematski uokviruju i da se proglasi jedna glavna tema, uobičajen je u kustoskom pristupu, ali se u svetu polako napušta, jer je obavezujući za umetnike, pa je tako moto ovogodišnje Manifeste - Sve može. Nije zato neobično što Bubnova nije zadovoljna glavnom temom, Rekonstrukcija, u koju je na predlog Nikole Petrovića uokviren Bijenale, smatrajući je konzervativnom, a Vesićeva primećuje da su teme u okviru interesovanja ovogodišnjeg bijenala pre pitanje klasifikacije koju pronalazimo u novijim zbornicima istorije ili teorije umetnosti nego predmet savremene umetnosti kao događaja ili samog izlaganja umetnosti.
       “Postoji nekoliko sada već standardizovanih toposa na mapi savremene umetnosti. To su: telo, geografija, tj. geopolitika, environment, komunikacija, pitanja roda i seksualnosti i pitanje realnog (u odnosu realno-virtuelno) i oni se variraju i na ovom bijenalu. Ipak, savremena produkcija teži stalnom probijanju sistema i to je jedan dinamičan proces”, kaže Vesićeva.
       Takođe, neslaganje onog što je predstavljeno sa zvučnim parolama i nadahnutim objašnjenjima želja i zamisli organizatora, idejama obnove i izgradnje, bratstva i jedinstva, koje su tu da pozdrave i najviši državni predstavnici, ostavljaju utisak političke korektnosti koja u drugi plan stavlja prezentaciju savremenih tendencija u umetnosti. Slično izložbi Bound/less Borders u Muzeju 25. maj u Beogradu, umetnici se pozivaju da budu oni koji će dizati mostove, rušiti granice, promovisati nove vrednosti - solidarnost, dijalog, otvaranje, spajati razdvojeno, miriti zavađeno. U to se uklapa i izvesno ziheraštvo u odabiru umetnika sa Balkana. Uglavnom su to već mnogo puta viđena imena, koja danas predstavljaju priznate umetničke institucije, dakle vlast u umetničkom svetu.
       “Ima dosta umetnika koji se pojavljuju na svim manifestacijama. To je najuočljivije u slučaju slovenačkih umetnika iz NSK-a. Očigledno je da ni izbor umetnika iz Srbije nije pratio istraživački i eksperimentalni duh kustosa, pa čak kao da nije postojala dovoljna informisanost o onome što se ovde u novije vreme događalo. Ne znam ko je od kustosa Bijenala konkretno bio zadužen za ovu selekciju, ali sam sigurna da su Jara Bubnova i Svetlana Racanović imale sve preduslove da se elementarno pozabave ovim problemom”, konstatuje Vesićeva.
       Dok neko ne obrati pažnju na novu generaciju umetnika, oslobođenu ideološkog tereta koji često sputava njihove starije kolege, pogled sa Zapada koji diktira kretanja u savremenoj umetnosti danas na domaće i ostale istočnoevropske umetnike i dalje će biti kao na pionire sa crvenim maramama sa fotografija Uroša Đurića izloženih na Bijenalu, ili kao na deo soroševskog paketa.
      
       ANA OTAŠEVIĆ