Poboljšanje odnosa između pacijenta i lekara je prioritet kroz koji će se prelamati i rešavanje problema korupcije, a sve kroz stručnu raspravu i neophodan konsenzus. Novi ministar najavljuje burno leto

      Posle šest meseci čekanja rekonstrukcije vlade, popunjavanja nedostajućih ministarskih mesta, dr Tomica Milosavljević, jedini ozbiljni kandidat o kome se govorilo, ušao je u kabinet u četvrtak, 20. juna. Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, specijalista interne medicine i član G 17 došao je na ministarsko mesto kao nesumnjivi stručnjak, pomoćnik direktora za internistiku u Kliničkom centru Srbije (gde je zaposlen od 1981. godine) i direktor Klinike za gastroenterologiju i hepatologiju. “Čini mi čast da budem deo ekipe koja radi ovaj posao, u ovom vremenu. Našoj struci treba drugačija atmosfera. Ja sam to tako prihvatio.”
       Tvrdi da neće biti otpuštanja radnika. U fazi je formiranja tima i često koristi reči prioritet, sistem, konsenzus, struka, otvoreni razgovori, definisanje i redefinisanje. Ništa neobično, kada se ima u vidu koliki je zalogaj zagrizao. Kratki podsetnik, bez svakodnevnih, tužnih primera iz života: godišnje izdvajamo svega 60 dolara po stanovniku za zdravstvo, što je deset puta manji iznos nego pre desetak godina; imamo pet bolničkih kreveta na nas 1000; albanski lekari jedini su podmitljiviji od naših; Ministarstvo za zdravlje beleži samo spoljni dug od preko 50 miliona nemačkih maraka. I zato, izlišno je pitati novog ministra kakvo je stanje zatekao.
       - Stanje u zdravstvu je, kao što znamo, veoma komplikovano i ozbiljno. Da nije tako, verovatno se ne bi dogodilo da na mesto ministra dođe neko ovako nov, pogotovo neko ko nije stranačka ličnost. Želja vrha vlasti da se zdravstvu da prioritet tokom narednih meseci je očigledna. Jer, mi imamo sistem koji je pravljen za druga, bogatija vremena. Danas je takav sistem suočen s činjenicom da više nema dovoljno novca za toliko velika očekivanja naroda i zdravstvenih radnika, pošto je u međuvremenu došlo do srozavanja nivoa rada u zdravstvenim ustanovama. Samo u infrastrukturu nije ulagano ništa, ili je ulagano vrlo malo, ili je ulagano neravnomerno, pa tako danas imamo krajnje neravnomeran razvoj, neravnotežu među bolnicama.
      
       Mislite li da je bilo neodgovorno ostaviti zdravlje Srbije šest meseci u vakuumu, bez tako važnog ministra kao što je ministar za zdravlje?
       - Za svaku ozbiljnu i odgovornu vlast, zdravstvo je neobično važan sektor. Vakuum je malo prestroga reč. Ministarstvo je imalo zamenika ministra, pomoćnike, aparat koji je radio svoj posao. Ne bih sada bio toliko strog, ni prebrz u ocenama. Uzdržao bih se od komentara okolnosti koje su dovele do toga da prethodnih nekoliko meseci nije bilo ministra za zdravlje.
      
       Jezikom budžetskih procenata, naša država, pak, dosta ulaže u zdravstvo?
       - Naš procenat izdvajanja za zdravstvo od bruto nacionalnog dohotka je na nivou razvijenih zemalja, između 11 i 13 odsto. Smatra se da još 40 odsto od toga odlazi sivim kanalima, odnosno da ide u privatnu praksu koja nam je puno značila. U trenucima najveće krize sistema popunila je prazan prostor i ljudima omogućila da se leče kvalitetno onda kada to nisu mogli da dobiju u državnim zdravstvenim ustanovama.
      
       Sada moramo da redefinišemo plan zdravstvenih usluga. Da precizno odredimo šta je to što pacijent mora da dobije u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle na nivou domova zdravlja.
       Šta je to što pacijent treba da dobije u domu zdravlja?
       - Pazite, mogu odmah da vam kažem: nemam nijedno gotovo rešenje u džepu koje ću sada izvući iz njega i staviti na sto.
      
       Rekli ste, odmah po imenovanju za ministra, da je vaš prioritet vraćanje poverenja pacijenata u lekare?
       - Osećam, naravno, odgovornost prema skupštini, vladi i premijeru. Poverenje tek treba da opravdam. Međutim, najveću obavezu osećam prema svojim i svim ostalim pacijentima koji s pravom očekuju da budu bolje tretirani, da budu tretirani kao dostojanstvena ljudska bića. Nažalost, moj je utisak da je, zbog poslednjih godina, upropašćen odnos između pacijenta i lekara. I, voleo bih da većina pacijenata nije u pravu kada misli da su doktori čudovišta, ali bojim se da je taj odnos - poljuljan. Vraćanje poverenja u sistem, u svakog od nas ponaosob, jeste moj prvi i glavni zadatak.
      
       Povratak poverenja je izuzetno ambiciozan zadatak koji može da potraje duže nego što možemo da pretpostavimo.
       - Poverenje će se vratiti, ubeđen sam. To će biti najteži posao, ali to i jeste glavni posao. Zato je i težak. A i zašto bolnice ne bi već sad imale instituciju zaštite prava pacijenata? Zašto Ministarstvo ne bi imalo tu instituciju? Liči na simboličan gest, iako može da ima suštinski značaj, pogotovo kada se u jednom momentu to bude uvezalo s procesom akreditacije i licenciranja. Tada ćemo imati situaciju da žalbe pacijenata mogu direktno da utiču na akreditaciju bolnica i, konačno, na njihovo finansiranje.
      
       Država je prvi krivac za nataloženo nepoverenje. Ali, koliko su krivi i sami lekari?
       - Mi, kao struka, moramo da se suočimo s tom tamnom stranom naše profesije. Na nama je zaista veliki zadatak. A kroz to će se prelamati sve o čemu ćemo dalje pričati: o sistemskim zakonima, redefinisanju sistema, ulaganju u infrastrukturu i obnavljanju opreme, obezbeđivanju dostupnosti sistema svakome, na podjednak način.
      
       Kako ćete se obračunati s korupcijom?
       - Klizanje sistema naniže dovelo je do korupcije. Kako ćemo je izlečiti? Tako što ćemo morati da izgradimo novi, drugačiji sistem. Moj je posao da napravim stručni konsenzus jednom širokom raspravom. Ja ne mogu ništa sam da rešim. Kao ministar mogu da donosim neke odluke, da nešto potpisujem i da to ima određene posledice. Tu se završava posao - ako bih ga tako shvatio. Ali, ne shvatam ga tako. Moj zadatak je da podignem stručnu javnost na noge, da je trgnem iz letargije i da im stavim do znanja da ne treba iz Ministarstva da čekaju gotova rešenja i uputstva kako će da rade. Treba da očekuju sledeća dva meseca široke rasprave o tome šta u stvari hoćemo u našem zdravstvenom sistemu.
      
       Imate li neki konkretan predlog za borbu protiv korupcije?
       - Korupcija je ružna posledica svega što nam se događalo, najtamnija strana naše struke i zbog nje smo na stubu srama, zar ne? Nažalost, neće moći preko noći da se preseče. Za početak bi trebalo otvoreno govoriti o novcu u zdravstvu. Recimo, ukoliko neko hoće baš taj, određeni lekar da dođe u bolnicu u dva posle ponoći i da ga operiše, umesto ekipe koja je na rasporedu, zašto se u tom slučaju ne bi razgovaralo o tome da to ima svoju cenu? Ako ima svoju cenu, zašto ona ne bi bila definisana i zašto taj novac ne bi bio deo nekog budućeg, dodatnog osiguranja? Ili, dobrovoljnog participiranja, plaćanja te dodatne usluge? Dvadeset odsto tog novca otišlo bi u budžet na ime poreza, polovina bolnici, polovina timu koji radi. Na taj način shvaćen privatan posao mogao bi da izleči korupciju brže od čekanja budućeg sistema.
      
       I premijer je najavio “vruće leto” u zdravstvu. Hoćete li se izboriti s uobičajenom mrtvom, letnjom sezonom?
       - Bogami, nećemo posustajati. Bez obzira na leto. Ja ću se već sledeće nedelje aktivirati u tim razgovorima. Očekujem i saradnju svih svojih kolega: fakulteta, velikih medicinskih centara, malih medicinskih centara, privatne prakse, Srpskog lekarskog društva, sindikata... Da prvo još jednom definišemo probleme i da, zatim, razgovaramo o tome kakav nam sistem treba. U naredna dva meseca može se očekivati da će se u bolnicama širom Srbije ojačati infrastruktura i poboljšati stanje opreme. Ubrzaćemo realizaciju potencijalnih donatorskih projekata koji se vrte mesecima i nikako da se finalizuju. Ubrzaćemo i rad na analizi sistema i pripremama reformskih poteza.
       Najpre će biti definisano šta čovek treba da dobije u primarnom sistemu zdravstvene zaštite. To su sada domovi zdravlja i naravno da nećemo ukidati ono što imamo i rušiti ono što je građeno godinama. Otvoreno ćemo razgovarati o tome da li doktor opšte prakse treba da bude u ovakvom statusu u kakvom je sad, ili će budući doktor opšte prakse - po svoj prilici, imati položaj porodičnog lekara - biti biran. Pacijenti, doduše, i danas mogu da biraju svog lekara, ali ubuduće će taj koji bude bio odabran, imati ili hiljadu, ili 150 kartona. A sutradan će biti i iluzorno očekivati da će biti isto plaćen čovek koji uspeva da, kvalitetno, leči svojih hiljadu pacijenata kao onaj koji leči njih stotinak, na način koji nije kvalitetan.
      
       Kako ćete izmeriti kvalitet?
       - Informacioni sistem ne postoji. Otprilike četiri posto ustanova ima rudimente informacionog mini sistema, mada postoje časni izuzeci poput Instituta u Kamenici. Mi ćemo taj problem staviti na sto i razgovarati, nadam se uz veliku međunarodnu i finansijsku podršku. Informacioni sistem nam treba pre svega da bismo imali relevantne podatke na osnovu kojih se donose odluke. Ne može se upravljati komplikovanim sistemom, a da se ne znaju precizni zdravstveni pokazatelji, kakva je satisfakcija pacijenata, da se ne zna kolika je potrošnja, da se nema uvid u stanje opreme. Rad na informacionom sistemu biće jedan od prioriteta, počevši od toga čega ima i čega nema u apotekama.
      
       Prvi rezultati?
       - Trudićemo se da tu stvar izguramo maksimalno brzo, da već na jesen u beogradskim apotekama takav informacioni sistem bude na delu.
      
       S druge strane, i dalje nemate kompletnu sliku zdravstva u Srbiji, “skeniranje” nije završeno.
       - Još se radi. U poslednjih nekoliko meseci učinjeni su napori: imamo sliku stanja opreme koju su uradili Lekari bez granica Grčke za Evropsku agenciju za rekonstrukciju i razvoj. Institut za zdravstvenu zaštitu “Batut” dovršava sliku ljudskih resursa. Pokušaćemo da uradimo analize satisfakcije pacijenata kroz ankete, pilot istraživanja u različitim centrima. Ako budemo čekali dobijanje kompletne slike, ništa nećemo uraditi. A moja je ambicija da se svake nedelje vidi nešto od prethodne. Konkretne akcije će ići paralelno sa strateškim stvarima.
      
       Da li ćete se zalagati za redukciju u infrastrukturi, tim pre što se, kažete, mešaju nadležnosti primarnog (domovi zdravlja), sekundarnog (bolnice) i tercijalnog sektora (klinički centri)?
       - Ukoliko se ispostavi da nečega ima više, to će morati da bude smanjeno. Ipak, to nije najvažnija stvar. Najvažniji su sledeći meseci kada, imajući u vidu aktuelnu situaciju, što pre treba da popravimo ono što možemo da popravimo. Šta to znači? To znači da, recimo, u gradu od 100 000 stanovnika, kakav god da je sistem, mora da postoji porodilište. Mi ćemo to porodilište ojačati onim što mu treba, obezbedićemo inkubatore, respiratore, ako je to prioritet broj jedan i ako znamo da će biti neophodni i u budućem sistemu. Ako znamo da svakom gradu treba kvalitetna hitna služba, onda će hitna služba biti pojačana zato što će biti potrebna i u budućem sistemu.
       U snimanju situacije, tokom sveobuhvatne analize, suočićemo se s tim da, na primer, negde imamo bolnicu od sedam spratova, a da država procenjuje interes za pet spratova. Ta dva sprata moraju otvoreno da se razmotre.
       Problem viška prostora mora da bude rešen uz učešće lokalne samouprave, ili treba da bude privatizovan, da se s njim uradi nešto ekonomski racionalno. Ako svaka uprava polazi od toga da iza sebe ostavi nešto kao trag njenog delovanja, ponovo ćemo upasti u situaciju u kojoj će sistem biti crna rupa koja guta nevidljivi novac.
      
       Rekli ste, takođe odmah posle imenovanja, da novac nije najbitniji. Kako?
       - Mi sada možemo da uložimo milijardu dolara u ovaj sistem i, pošto je on ovakav kakav je, glomazan, neefikasan, neracionalan, bez informacionog sistema, uopšte nećemo znati na šta smo potrošili taj novac. Potrudićemo se da to menjamo. Ne mogu da kažem da ćemo sutra sve promeniti, ali mogu da kažem da ćemo se mi u Ministarstvu truditi da organizacija Ministarstva bude na nivou savremenih zemalja. Ako nam trebaju neke službe koje nemamo, za plan i reformisanje, formiraćemo ih. Ako nam treba jača služba za informacione sisteme, napravićemo je. Moja ambicija je da u prvih nekoliko nedelja formiramo ekspertske, multidisciplinarne grupe s konkretnim zadacima za pojedine bolesti, koje će pokušati da naprave nacionalne programe za borbu protiv tih bolesti, s tim što će prvo dati konkretna rešenja s vrlo kratkim rokom, a zatim i dugoročnim predlogom. Vodiči dobre prakse su neophodnost u savremenoj medicini. Mi smo do sada bili medicina koja se ponaša kao pre 50 godina. Dakle, to neće biti grupe kao neki komiteti i komisije, koje će zasedati sledećih 10 godina i donositi papire, već grupe koje će u sledeća tri meseca doneti brz plan i početi da vrše reedukaciju doktora širom Srbije.
      
       Šta mislite o nejasnom odnosu između državnog i privatnog sektora?
       - Zašto se ne bi stvorila zdrava konkurencija između privatnog i državnog sektora upravo tako da doktoru koji radi u državnoj ustanovi i ima puno pacijenata koji žele da se leče kod njega - i van njegovog radnog vremena -menadžment bolnice obezbedi da radi po tržišnim uslovima? To bi bila dodatna usluga za tog pacijenta, pošto još nemamo instituciju privatnog osiguranja. Kada se to bude desilo, taj doktor neće imati potrebu da govori o tome koliko košta njegovo vreme, da ucenjuje čoveka i da zapada u rizik da pomisli na korupciju, na mito.
      
       Treba li zabraniti lekarima koji rade u državnim ustanovama da rade i u privatnim?
       - Ne vidim razlog za ograničenje. Lekarski rad treba regulisati. Da on bude kvalitetan, proverljiv, s licencom, s akreditacijom i vrlo strogom kontrolom.
      
       Najavljujete li i i nove vidove osiguranja?
       - U budućem sistemu, biće i dodatnih osiguranja, biće i privatnih osiguranja. Pre toga nameravamo da ojačamo Fond za zdravstveno osiguranje Srbije, da se tačno zna ko uplaćuje u njega, ko ne uplaćuje, ko duguje i koliko, kako bi Fond mogao da pokrije neophodan trošak.
      
       Na čelu Fonda, za koji kažu da je “najdublja kasa” u Srbiji nalazi se Zoran Vesić, brat visokog funkcionera Demokratske stranke, a i bivši ministar Obren Joksimović zamerio je vladi što su šefovi svih regionalnih centara članovi DS-a.
       - To su međupartijske relacije o kojima je meni zaista teško da govorim pošto nisam član nijedne stranke.
      
       Hoćete li nešto promeniti u izboru čelnih ljudi naših zdravstvenih ustanova, koji su se do sada birali bez konkursa i na osnovu ove ili one pripadnosti?
       - Od sad pa nadalje direktore zdravstvenih ustanova treba postavljati posle otvorenih, javnih konkursa, uz prilaganje plana rada kandidata i proveru rezultata posle određenog vremena.
      
       Važan deo reformi su sistemski zakoni: o zdravstvenom osiguranju, zdravstvenoj zaštiti, komorama (lekarskoj i farmaceutskoj), lekovima. Neki smatraju da je neophodno prvo doneti zakon o komorama.
       - Radi se o skretanju pažnje na stvari koje nisu suštinski značajne. Siguran sam da ćemo te zakone do kraja godine imati kao gotove dokumente, a da li će tada biti usvojeni, ili u proceduri, ne mogu da tvrdim. Ima mišljenja da prvo treba doneti zakon o komorama kako bi se stvorilo telo koje treba da predstavlja drugu stranu u pregovaranju. Ne bih to tako posmatrao. Naravno da je komora jako važna, ali nije tačno da i danas ne možete da uradite ništa ako nemate komoru. Lekare niko ne sprečava da i kroz Srpsko lekarsko društvo pokreću pitanja etičnosti i odgovornosti.
      
       Šta će biti sa spornom zdravstvenom zaštitom preostalih Srba na Kosovu?
       - Kosovo je teritorija Srbije. Prema tome, zdravstveni sistem na Kosovu je takođe deo zdravstvenog sistema Srbije. Intenzivno ćemo raditi s Koordinacionim centrom za Kosovo, definisaćemo prioritete i ja ću se truditi da vidim kakvo je tamo realno stanje, gde može da se pomogne. Poteze treba pažljivo izmeriti. A naroda i kolega s Kosova nećemo se odreći, nećemo ih zaboraviti.
      
       Konačno, kakav nam zdravstveni sistem najavljujete?
       - Naravno, ne mislim da ćemo stvoriti idealan sistem, ali će biti najmanje nesavršen u odnosu na ovo što sad imamo. A imamo, na papiru, da je sve besplatno i dostupno, iako vrlo dobro znamo niti da je sve dostupno, niti da je sve besplatno. Na papiru piše da se u domu zdravlja mogu dobiti sva rendgenska snimanja, sve laboratorijske analize, brz pregled doktora opšte prakse i, ako treba, uput za specijalistu. U realnosti, čovek više voli da ode direktno u Klinički centar, ili neku drugu veliku bolnicu. Tamo je, opet na papiru, sve dostupno, a ponekad traje nedeljama i mesecima, čovek bude ponižen. To je ono što mene poražava, to da smo kao struka došli do granice kada smo stvorili predstavu da smo bezosećajna profesija koja počinje da biva potpuno mehanizovana, bez ljudskog osećaja i odnosa, što je suprotno od suštine naše profesije. A bez ljudskih osećaja i odnosa ništa ne vrede ni mašine, ni pregledi, ni zaključci, ni papiri.
      
       ANA VUČKOVIĆ