NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Mnogo generala, malo vojske

Za socijaliste sa Studentskog trga Milošević je i dalje predsednik, za Ivkovićeve socijaliste on je samo počasni predsednik, ali to apsolutno neće biti važno ako na sledećim izborima ni jedni ni drugi ne pređu cenzus za ulazak u Skupštinu Srbije

      Branislav Ivković je održao obećanje upućeno sa govornice Petog kongresa u novembru 2000. godine jedinstvene Socijalističke partije Srbije: “Drugovi i drugarice delegati, poštovani druže predsedniče, nećete imati prilike da me sada čujete, ali apsolutno sam siguran da ćete i te kako imati prilike da me uskoro slušate, i to na Šestom vanrednom kongresu.”
       E, pa u nedelju 23. juna, 19 meseci posle izrečenog obećanja, Šesti vanredni kongres je Ivkovića izglasao za novog predsednika onih socijalista čija je centrala u beogradskoj Bjelanovićevoj ulici broj 2. Oni drugi socijalisti, sa beogradskog Studentskog trga broj 15, proglasili su Ivkovića lažnim carem Šćepanom Malim i poručili da će jedini pravi Šesti kongres biti održan 28. septembra.
      
       Optimisti
       Tako se još jednom pokazalo da je za Srbiju možda i bila korisna odluka da se Slobodan Milošević nađe i Hagu, ali je za Socijalističku partiju Srbije bilo svakako najgore moguće rešenje. To je sasvim izvesno od nedelje, 23. jula od kada postoje dve partije koje koriste isto ime - Socijalistička partija Srbije - i iste simbole. Razlika je što je jedna zvanično registrovana i priznata, a druga nije; i što je prvoj predsednik Slobodan Milošević, drugoj je šef Branislav Ivković, a počasni predsednik Milošević. Dakle, bez Slobe se još ne može, stav je i jednih i drugih socijalista. U stvari, problem i jednih i drugih je upravo Slobodan Milošević: sa njim nema neophodne reforme, ali je isto tako nedolično ostaviti čoveka na cedilu dok je u zatvoru, a biće tamo...
       Ipak, svi važni akteri u igri oko nasleđa nekada vladajuće stranke u utorak su pokazivali samopouzdanje, ne sumnjajući u svoj konačni uspeh. Zoran Anđelković Baki, generalni sekretar SPS-a sa Studentskog trga, mirno je saopštio da je njegov potpis deponovan (“Sloba nije voleo da se bavi tim stvarima, da nešto potpisuje”.) i da je on jedini zakoniti predstavnik socijalista, makar ga i Ivković uz asistenciju DOS-a izbacio iz zgrade na Studentskom trgu. Branislav Ivković je mirno tvrdio da je 90 odsto socijalista uz njega, da su Mirko (Marjanović), Baki (Zoran Anđelković) i Ivica Dačić bivše rukovodstvo, da bi već sada mogao da registruje kod nadležnog ministarstva (za lokalnu samoupravu) svoj SPS, ali da će sa tim, ipak, sačekati. Milutin Mrkonjić, možda još jedini socijalista van udruženja “Sloboda” kome Milošević veruje, za Ivkovića je rekao da je “jebivetar” i otišao je na ručak sa Mirom Marković. Akademik Mihailo Marković je, kazao da je “Šesti vanredni kongres poslednji kamen koji je kao Sizif izgurao na brdo i da se više neće baviti ni Ivkovićevim ni Marjanovićevim socijalistima. Dosta je bilo.”
       Jedino je samopouzdanja manjkalo Slobodanu Miloševiću koji je tek u nedelju poverovao da “izdajnik Bane” može da organizuje Kongres i koji se tada već pomirio sa dve nove neposlušnosti. Prvo, Milošević je rekao da se slaže sa odlukama Glavnog odbor sa Studentskog trga koji ga nije poslušao i niti je smenio Dačića i Anđelkovića, niti je odustao od kongresa u septembru. “Vreme će pokazati ko je bio u pravu”, pomirljivo je poručio Milošević. I drugo, odustao je od onog dela svog pisma od 10. juna u kome je predlagao da partijom rukovodi on preko kolegijuma koji će činiti Milutin Mrkonjić i ljudi iz “Slobode” i koji bi, kako objašnjavaju na Studentskom trgu, bio “nestatutarna kapa nad statutarnim (što će reći legalnim) organima i rukovodiocima partije”.
      
       Penzija za Slobu
       Osim pomirljivosti Milošević, očigledno, nema drugog izbora od kada se od večitog pobednika na svim izborima od 1987. godine pretvorio u katastrofalnog gubitnika na septembarskim izborima 2000. godine.
       Niko nije voleo Miloševića gubitnika: ni njegova partija ni on sam. Moralo je hitno da se redizajniraju njihov lik i delo. Milošević je krenuo sasvim dobrim putem, obećao je da će se posvetiti svom unuku Marku, odlučio je da sazove kongres na kome bi partiju obukao u novo ruho. Akademiku Mihailu Markoviću, prvom ideologu SPS-a, koga je i Mira Marković, Miloševićeva supruga, proglasila najpametnijim levičarem, povereno je po drugi put da radi na partijskom programu. Ljudi kojima je Milošević više verovao nego ostalima, što ne znači i da im je verovao bez ostatka, počeli su da ga uveravaju da je najbolje da on ne rukovodi partijom, da bude samo njena “ikona i slava” - počasni predsednik.
       Propale su obe akcije: Marković je ispao iz grupe ljudi koji su radili novi program, a Milošević je, po svedočenju jednog visokog funkcionera SPS-a, sat i po pre početka Kongresa pristao da bude samo počasni predsednik, ali je odluku promenio posle razgovora sa svojom suprugom. Od tada će akademik Marković imati želju da ipak završi kako je naumio taj Peti kongres SPS-a, a svi vodeći socijalisti osim nekolicine okupljene u udruženju “Sloboda”, pokušavaće da Miloševića, ipak prevedu u status počasnog predsednika. On će to odbijati svestan da nema moći bez funkcije.
       Na slanje Miloševića u političku penziju socijalisti nisu zaboravili čak ni kada je naglo počela da mu raste popularnost na početku dugotrajnog haškog procesa. Naprosto, ako se ne računaju lideri “Slobode”, na prste jedne ruke se mogu izbrojati oni socijalisti koji misle da će Milošević dobiti manje od “tri doživotne robije”, kako sa puno gorčine i tuge kaže jedan od njih. I kada je Milošević već zaboravio da je tražio Ivkovićevo smenjivanje, toga su se setili neki od socijalističkih lidera, priznajući time da misle da upravo on ima najviše šanse da bude Sloba posle Slobe, baš kao što je Milošević postao Tito posle Tita.
      
       Vaš komšija - Bane
       I u tom strahu možda i ima istine. U anketama “Strateškog marketinga” jedina dvojica socijalista na koje ljudi reaguju u pristojnijoj količini jesu Milošević i Ivković. Ne znači da reaguju pohvalama, ali znači da reaguju, dok pored Mirka Marjanovića ili Ivice Dačića, koji su takođe bili ponuđeni u anketama, prolaze kao pored turskog groblja. Ivković i Milošević su imali prilično stabilnu prosečnu ocenu, a “vaš komšija Bane” je sve do početka haškog suđenja bio iznad svog šefa. Kada je suđenje postalo “dosadno” i kada je Ivković oživeo lik pretendenta na presto, opet je skočio iznad Miloševića.
       Ivković ne razmišlja o sudbini ranijih socijalističkih disidenata, Nebojše Čovića, Zorana Lilića, Milorada Vučelića, čije stranke nisu dosegle ni deseti deo snage SPS-a. Kaže da je u hali “Pionir” 23. juna na Šestom vanrednom kongresu bio SPS, bio je 4 221 delegat i gost, bilo je 78,1 odsto od pozvanog broja delegata. Na tvrdnju i da je na Glavnom odboru na Studentskom trgu u petak bilo dve trećine članova, Ivković prezrivo odgovara: “Lažu. Mi smo SPS, oni su kormilari bez brodova.”
       Na Kongresu je Ivković uradio ono što je 90 odsto socijalista mislilo da treba uraditi još u novembru 2000. godine: Milošević je proglašen počasnim predsednikom, demokratizovana je partija (Kongres, a ne predsednik ili Glavni odbor biraju i predsednika i potpredsednike i genseka, a Glavni odbor ne potvrđuje izbore u opštinskim i okružnim organizacijama) i napravljena je kritička distanca prema 13 godina vladavine socijalista, neophodna za privlačenje novih glasača.
       Ivković deluje možda i preterano samouvereno: ne brinu ga tri krivične prijave zbog nelegalnog korišćenja imena i simbola stranke i fotografije Slobodana Miloševića, ni ekipa sa Studentskog trga jer neće uspeti da održi kongres 28. septembra, “sasušiće se i otpasti kao svaki parazit”, pošto će “za tridesetak dana 95 odsto svih odbora biti ovde, kod nas”. Neverovatnom lakoćom odbacuje pomisao da zbog spora tipa Socijaldemokratije, obe SPS partije mogu da ne učestvuju na izborima: “Rešenje koje donese ministar o tome koja je stranka prava, važi do konačne presude suda.” Jedino ga uznemirava odlazak profesora Markovića sa Kongresa, ali tvrdi da ga nije prevario: jeste obećao da se neće kandidovati za predsednika, ali je baza to tražila, “i trebalo je da i uvaženi akademik, bez čijeg ogromnog doprinosa vanrednog kongresa ne bi ni bilo, posluša glas baze, jer je i geslo skupa bilo ‘Povratak bazi’.”
      
       Akademik Marković
       Akademik Marković se ne kaje što je još jednom probao, jer je “ovo bio najdemokratskiji kongres SPS-a”, ali žali što Ivković nije poštovao obećanje da se neće kandidovati za predsednika, verujući da bi to “i za partiju i Baneta i za novi početak bilo mnogo bolje”. Misli da Ivkovićevi socijalisti imaju šanse na uspeh, ako se pokažu netačnim glasovi o njegovim vezama sa DOS-om (“o čemu ja nemam nikakvih dokaza”) i da su oni sa Studentskog trga “generali bez vojske”.
       Razumljivo da socijalisti sa Studentskog trga ne misle tako. Milorad Vučelić, koji se sa svojom Demokratskom socijalističkom partijom kolektivno vratio u SPS, veruje da u ovom trenutku oni u biračkom telu levice imaju 80 odsto glasova, a Ivković 20 odsto. Za njega premeštanje Miloševića na mesto počasnog predsednika sada nije najvažnije pitanje, “Milošević ne smeta, naprotiv, donosi poene. Ali on nije najvažnija tema. Ključno je da levica na kongresu koji neće biti manifestacioni, donese alternativni program reformi društva, da sačini i ponudi sasvim jasan ugovor sa narodom.”
       Zoran Anđelković Baki o Miloševiću šturo kaže: “Već smo predložili da je on kandidat za predsednika partije.” Sasvim je uveren da nije dobro što predsednik i dalje traži da uz partije Vučelića i Aleksandra Vulina SPS u kolektivno članstvo primi i JUL i misli da to neće biti prihvaćeno. Šeretski kaže da je Ivkoviću trećina ljudi pobegla sa kongresa čim je salu napustio akademik Marković i , naravno, ne sumnja da je većina levičarskih glasova uz njih.
       A nekada ogromna vojska socijalista od 1990. do 2000. godine smanjena je za oko 1 800 000 birača. Znali su oni i da poprave rezultat, pa su na izborima 1993. vratili 200 000 birača, 1996. čak 300 000, pa su i u septembru 2000. dobili 100 000 glasova više nego 1997. godine. Ipak, u decembru 2000. godine dobili su milion glasova manje nego u septembru. Spali su na 500000 glasova, i to je verovatno tvrdo jezgro socijalista, koje može da ode jedino radikalima ili da se zbog razočaranja ili izborne konfuzije ne pojavi na izborima. Ako se bilo koja od te tri stvari dogodi, a na izborima se pojave socijalisti iz Bjelanovićeve ulice i socijalisti sa Studentskog trga, mogli bi i jedni i drugi da ne premaše izborni cenzus.
       Podele mogu i toliko da koštaju.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu