1992-2002.

      Vidovdanski sabor pre deset godina održan je u organizaciji Demokratskog pokreta Srbije, političke grupacije na čijem čelu je bio SPO ali je okupljao i istaknute angažovane intelektualce, mahom akademike, među kojima su prednjačili Matija Bećković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mladen Srbinović, Ljubomir Simović, Slobodan Selenić...
       Demokratska stranka, koju je tada predvodio Dragoljub Mićunović, odlučila je da se ne priključi ovoj manifestaciji, što je prouzrokovalo izdvajanje tzv. krila za Depos, više narodnjački orijentisanog, sa Vojislavom Koštunicom na čelu. Krilo za Depos se uključilo u Vidovdanski sabor i od njega je vrlo ubrzo nastala današnja Demokratska stranka Srbije.
       Program je monumentalno zamišljen - najpre je trebalo da govori patrijarh Pavle, zatim princ Aleksandar koji je za tu priliku doputovao u zemlju, potom Matija Bećković kao predstavnik SANU, a tek onda stranački lideri predvođeni Vukom Draškovićem. I dok se očekivala reč patrijarha, mikrofon je ipak prvi zgrabio Vuk Drašković, objašnjavajući kako ne narušava predviđeni program nego samo traži od svojih simpatizera da uklone ogroman pano sa njegovim likom.
       Sabor je telegramom pozdravio i književnik Borislav Pekić, kojem je to bio jedan od poslednjih javnih nastupa.
       Čitavu manifestaciju obeležilo je uvođenje sankcija koje se dogodilo neposredno pre toga, pa je to tematski odredilo mnoge govore. Između ostalih zahteva valja izdvojiti jedan - onaj za povlačenje Slobodana Miloševića.
       Broj okupljenih na skupu od kojih su mnogi došli iz unutrašnjosti Srbije, ocenjivan je različito - od 23 000 prema izveštaju policije, preko 70 000 - 100 000 koliko je procenjivala većina reportera, do 250 000 koliko su videli organizatori skupa.
       Prvog dana je odlučeno da se sabor produži do ispunjenja zahteva i da traje svaki dan, ali je već sledeći dan, zbog vrućine i napora, odlučeno da traje samo od 20 do 24 časa. Mnogi saboraši iz unutrašnjosti su ostali u Beogradu, spavajući pod šatorima razapetim u parku ispred Starog dvora, ali je to ipak bio srazmerno mali broj, tako da je opstanak sabora počivao na građanima Beograda.
       I pored zahteva za “evropsku Srbiju”, sabor je značajnim delom proticao u nacionalištičkoj retorici i pod četničkim i rojalističkim obeležjima, čemu su ton svakako davale pristalice SPO-a. I pored generalno pozitivnih ocena o značaju Vidovdanskog sabora koji je amalgamizovao opoziciono javno mnjenje - ako ne Srbije, ono bar Beograda - mnogi analitičari, poput Jagoša Đuretića u NIN-u smatrali su da je “monarhističko sektaštvo” sprečilo da duh protesta uzme maha i u još širim slojevima.
       Sabor je počeo u ambijentu studentskog protesta koji je započeo desetak dana ranije i trajao paralelno sa Vidovdanskim saborom. Studenti su insistirali na tome da svoj protest organizuju odvojeno od Vidovdanskog sabora. Pokušavajući da uhvate kopču sa ’68. i zahtevom za “autonomiju univerziteta”, studenti su se zatvorili na fakultete gde su praktično danonoćno organizovali svoje programe, predavanja, tribine a uveče muzičke zabave. To je, međutim, izolovalo studente od ostatka javnosti a vlasti su bile sasvim imune na pritiske koji su se dešavali između univerzitetskih zidova - i to u vreme raspusta - tako da se ovakav vid protesta pokazao kao greška koju studenti nisu ponovili 1996. godine.
       Na posebno dobar odziv su naišle protestne šetnje ili, kako su tada nazivane, “marševi”, pored zgrade Televizije, organizovane u znak protesta zbog neobjektivnog rada medija, a Televizije (tada RTB) naročito.
       I ovo iskustvo se pokazalo dragocenim kada je trebalo osmisliti demonstracije u gradovima Srbije četiri godine docnije.
       Posle deset dana saborovanja, organizatori su oglasili završetak skupa, bez udovoljenja zahtevima (što je ogorčilo mnoge saboraše), ali, ukupno uzev, mnogi kasniji koraci koje je opozicija preduzimala, činjeni su zahvaljujući iskustvima Vidovdanskog sabora iz 1992. godine.