Već neko vreme ljudi u ovoj državi lomote - između dva kukumavkanja! - jednu te istu, uprošćeno-prostu rešenicu. To mantranje glasi: “Vreme je za promene”. Kadrovske, dabome! Ali, na sva ta zapomaganja (“dokle ja da čekam u redu, a šalter sa tiketima se ni ne vidi sa moje pozicije!”), Magični odrečno vrti glavom i bez zamišljenog izraza na licu kazuje svoju verziju spasenja. Ne ide to tek tako, moja kadrovirana braćo i sestre! Treba voditi računa o hijerarhiji, o redosledu poteza u kontekstu globalne strategije. Jer, od sabornosti do globalizma samo nekoliko očenaša nas deli!
       Dakle, nema suštinskih, mentalno-seksualnih promena (u smislu ko će koga i po kom redosledu, odnosno ko će određivati pravo prvenstva u orgijanju na duge staze) u Sistemu, sve dok se ne izvrši reformacija naše drage i nikad prežaljene Crkve. Oprez, ne krstite se pre vremena; i duhovnost može biti zabavna, ispošćeni zemljaci. Za takav doživljaj potrebno je, pre svega, biti ozbiljan, legalistički utemeljeni vernik - zahtevati od svoje vere uvek nešto više, još ljudskije, još smrtnije, još privatnije, još tranzitnije...
       Naravno, reformacija koju imam na umu mora da ispoštuje šizoidni mentalitet nacije ovaploćen u razmetljivoj poročnosti i stidljivoj pobožnosti. E, sada već čačkamo suštinu. Naša Crkva - bez obzira na blago kompromitujuću činjenicu da je hipik Koeljo prepisivao arijevski nadahnutog Nikolaja - izgrađena je na zdravim temeljima. Ono najvažnije: nema celibata, što naše pastire oslobađa bespotrebnih iskušenja koja obično završavaju u ludilu licemerne apstinencije. Zato su naši sveštenici naočiti, muževni tipovi puni životom oplemenjenih sokova. Međutim, u pokušaju što prisnijeg i masovnijeg bogoočovečenja SPC je načinila bitnu koncepcijsku grešku. O čemu se radi? Pa, o neselektivnom konzumiranju alkohola kojem su izloženi službenici Crkve, a prilikom vršenja raznih prigodnih obreda i službi.
       Evo, pogledajmo kako izgleda iznutra jedan prosečan religiozno-svetovni dan: krštenje, venčanje, slava, sahrana, osvećenje partijskih prostorija. Šta je zajedničko svim ovim događajima? Stalno nutkanje sveštenog lica da popije čašicu-dve, jer je takav RED. I to sve domaće, ljute, prepečene, što zavlače od tabana do temena, i gde je pitanje domaćinskog ponosa da se pređe granica od dvadeset i četiri gradi. Obratite pažnju kakvu paklenu smešu naš vrli, ljubazni sveštenik mora da unese u sebe - u ime transmisije vibracija između neba i zemlje. Ovde komovica, onde šljivka, tamo kruška, onamo orahovača, a uvek je tu negde i tzv. voćna - najopakija od svih papazjanija. Uh, naporno je i nabrajati te izume (i “zozovača” je plod dovitljivosti individualca iz ovdašnjeg naroda, jedino što je taj artikal prevazišao ljudske mogućnosti, pa je morao da se patentira direktno kod Svetog Petra!), a kamoli sve ih probati, liznuti, gucnuti, eksirati... I na kraju jednog takvog prosečnog, verničkog dana šta vidimo? Vidimo prizor epskiji i od same Srpske Istorije: duhovnike kako pružaju herojski otpor alkoholu i - uspravno se teturajući - dugo, dugo se probijaju do svojih slamarica. Nažalost, neki posrnu i padnu s one strane dobra i zla. Poznat je slučaj kod nas na Jugu, u selu Miljkovac, gde je mesni sveštenik pola dana pokušavao da na konju uđe u crkvu, pa kad mu to nije uspelo izgubio je svoju veru, otišao u Nišvil i zaposlio se kao učitelj. Njegovom nasledniku parohijani su kanapom vezivali iscepani rukav od mantije i puštali ga da se tako, degutantno uparađen, dično šetka selom i hodočasti sve u šesnaest...
       Da, da, rizik blama i blasfemije je skoro nepodnošljivo prisutan. Zato se reformacija naše drage i nikad prežaljene Crkve nameće kao magična realnost. Budući da je svako reformističko rešenje nalik na hirurški rez, i u ovom slučaju rešenje je prosto, radikalno, ali i hrišćanski blaženo. Naime, potrebno je strogo standardizovati vrstu alkohola koja sme da bude poslužena u religiozne svrhe. A lako ćemo se složiti da jedino kultno srpsko piće jeste viski, u masama poznatiji kao Šetač.
       I eto nama novog, svetog običaja: za venčanja, krštenja i slave RED LABEL, a za sahrane i osvećenja partijskih prostorija BLACK LABEL. Shodno događaju - odgovarajuća esencija koja će iznedriti osećanje skrušenosti i pokajanja kod vernika, kao i osećanje tajne, mistične radosti kod službenog lica Crkve. Duboko sam ubeđen da bi kanonizovanje Džonija Vokera donelo onaj preko potreban sklad duha i tela kod onih koji su odabrani da nas, ostale, uznesu TAMO GDE TREBA... S verom u Boga i dobar ukus bogougodnika - ja izrekoh svoje i poklonih se da načnem novu molitvu.
       A za one pametnjakoviće koji se pitaju šta je sa GOLD LABEL i BLUE LABEL-pomazanjima, samo ću konstatovati da te “etikete”, zbog tehnologije dubinskog vrenja i bućkanja, moraju malo duže da odstoje, čak duže i od Milove i Bracine robije, te zato i nisu u redovnoj upotrebi. Doduše, kako čujem, deda Paja se sprema da otvori jedan BLUE iz bifea Svetog sinoda - pod uslovom da vidi kako Voja i Điki zagrljeni zapevavaju “Johnndž B. Goode”. Vala, to bi bilo DRANjE!
       Žrtvenog jarca.
      
       ZORAN ĆIRIĆ