Duma je, posle dugih i mučnih rasprava, najzad donela zakon o vraćanju privatnog vlasništva nad obradivom zemljom širom Rusije. Ogromna prostranstva plodne zemlje, kojadosad su češće asocirala na glad i teror nego na obilje

      U Rusiji će se uskoro, prvi put od nacionalizacije poljoprivrede posle Oktobarske revolucije 1917, zakonom dozvoliti kupoprodaja obradive zemlje, što će, po uverenju reformatora, predstavljati ne samo veliko distanciranje od boljševičkog nasleđa nego i jedan od najznačajnijih dometa ekonomske reforme, započete pre više od jedne decenije. Bez privatizacije obradive zemlje, koja je još pretežno u državnom i zadružnom vlasništvu, odnosno pod sovhozima i kolhozima, teško da će moći da bude sveobuhvatne tržišne privrede.
       Duma je ovih dana, posle dugih i mučnih rasprava, uz jake otpore pre svega komunista, koji su optuživali vladu za “izdaju naroda”, usvojila zakon o privatnom vlasništvu nad zemljom. Zakon omogućava namensku kupovinu zemlje, isključivo za poljoprivredu, i to onima koji se bave poljoprivredom. Stranci neće moći da kupuju rusku zemlju, ali će moći da je iznajmljuju. Pošto bude usvojen u Savetu Federacije, gornjem domu parlamenta - što se smatra izvesnim - zakon ide na potpis šefu države, a šest meseci posle toga postaje punovažan.
       Svestan osetljivosti pitanja, a posebno opasnosti od špekulacija, predsednik Putin je izjavio da će se proces odvijati pod kontrolom, bez žurnih rasprodaja.
       Mučna priča o ruskoj njivi teče od Lenjinove revolucionarne parole “zemlja seljacima”, preko Staljinove surove kolektivizacije s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina prošlog veka, do današnjih zaparloženih njiva na crnici srednje Rusije. Ogromna prostranstva plodne zemlje (za prodaju je predviđeno 400 miliona hektara), koja više asociraju na glad i teror, nego na obilje, zapravo su jedno od najtužnijih svedočanstava o istorijskom neuspehu ruskog komunizma.
       Kad je Staljin, podstaknut dvema gladnim godinama - 1928. i 1929. - pokrenuo kolektivizaciju poljorivrede, Rusija je imala oko 25 miliona privatnih, inokosnih poseda. Od toga je pet do osam miliona domaćinstava bilo siromašno i zemlju je obrađivalo drvenim ralom, dok su dva miliona vlasnika zemlje činili bogatiji seljaci, kulaci. Staljin je u kolektivizaciju ušao uz pomoć siromašnih seljaka obećavši im, pored ostalog, traktore, koje Rusija nije imala. Imala je ukupno 7 000 traktora, a bilo joj je potrebno najmanje 250 000.
       Pošto su se mnogi kolhozi našli pred raspadom pre nego što su osnovani, industrija je dobila zadatak da u najkraćem mogućem roku proizvede basnoslovan broj poljoprivrednih mašina. Naftonosna polja su morala da proizvedu milione tona nafte za pogon traktora. Selo je moralo da se koliko-toliko urbanizuje i elektrifikuje, za šta su bile najpre potrebne elektrane. Stotine hiljada instruktora, kojih nije bilo, trebalo je da obuče nepismene mužike kako da upravljaju traktorima. “Ceo sistem je ličio”, piše Isak Dojčer u svojoj knjizi “Staljin - politička biografija”, “na golemu besmislenu ludoriju, u kojoj su bila izvrnuta na glavu sva pravila logike i sve ekonomske postavke.”
       Selo je pružilo očajnički otpor. Pošto su odbijali da svoju imovinu stave na raspolaganje kolhozima, seljaci su za dve godine poklali više od polovine konja, 45 odsto grla krupne stoke i dve trećine ovaca i koza. Kolektivizacija se izrodila u vojnu operaciju, bunt i građanski rat. Vojska je opkoljavala pobunjena sela i mitraljezima naterivala seljake na predaju i pokornost. Kulaci, ali i svi seljaci koji su ih podržavali ili se na bilo koji drugi način opirali kolektivizaciji, masovno su, bez suđenja i presuda, deportovani u daleka, hladna i nenastanjena područja Sibira.
       “Taj progon se”, pisao je kasnije Aleksandar Solženjicin u “Arhipelagu Gulag”, “nije dao uporediti ni sa čim u istoriji Rusije, jer je to bilo prinudno raseljavanje čitavog naroda, etnička katastrofa.” Staljin je, pre Hitlera, sprovodio genocid, i to uništavajući sopstveni narod, tvrdi pisac.
       Uprkos kasnijoj mehanizovanoj obradi zemlje, postojao je samo jedan period - u prvoj polovini šezdesetih godina - u kom je ruska poljoprivreda doživela relativan uspon, zahvaljujući pre svega većoj upotrebi veštačkog đubriva. Ali i tada je, po prinosima i produktivnosti, znatno zaostajala za poljoprivredom zapadnih zemalja. Sredinom sedamdesetih godina privatne okućnice (manje od jednog procenta obradive zemlje) davale su trećinu ukupnog dohotka od poljoprivrede - što je i danas, prilikom privatizacije poseda, najbolji dokaz da zemlju najbolje obrađuje onaj ko je poseduje.
       Od sredine osamdesetih godina do danas ruska poljoprivreda je u teškoj krizi, a po oceni strožih analitičara čak i u rasulu. Od ukupne količine veštačkog đubriva koja je korišćena pre jedne decenije, danas se koristi samo jedna desetina. Zemlja je ispošćena i zaparložena. Više od polovine sovhoza i kolhoza je bankrotiralo. Privatni sektor je dinamičniji, ali je niskoproduktivan, u poređenju sa savremenim farmama na Zapadu. Rusija uvozi 25 odsto mesa i 15 odsto mleka. U polovini poljoprivrednih regija živi se ispod granice siromaštva.
       Primena novog zakona trebalo bi da omogući preobražavanje nekadašnjih kolhoznika u moderne farmere, a ne u veleposednike tipa Čičikova i Oblomova. Na jednoj strani postoji razložna strepnja da bi zakon mogao da bude u praksi izigran i da bi najbolja zemlja mogla da se nađe u rukama “oligarha”, petrolejskih magnata i drugih novopečenih bogataša. Na drugoj strani postoji san u povratak onoj lepoj zaboravljenoj Rusiji iz vremena Turgenjeva, s tim što će zemlju obrađivati vredni farmeri, a ne kmetovi.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ