Muškarci uvek rade stvari da bi se dokazali, povećali svoju snagu i usavršili veštine kojima vladaju. Njihovo poimanje samog sebe određeno je kroz njihovu sposobnost da postignu odgovarajući rezultat. Da li vam je sada jasno zašto TV voditelji vole emisije “jedan na jedan”?

      Nedavno je voditelj novog popularnog TV kviza u nekom tabloidu osetio potrebu da izjavi kako nije manje muškarac iako su mu počupali obrve. Tako je pokazao da se do dan-danas ni u TV industriji, koja je napredovala brže od većine ostalih, nije ništa bitno promenilo. Žene koje se pojavljuju na TV treba da budu lepe, da trepću i tečno čitaju sa “idiota”, ako su još i elokventne, naravno da ne treba da dokazuju da su i pametne. A muškarci pred TV kamerama ne moraju da budu lepi, čak ni šarmantni, može da im se oprosti i ako su nepametni - samo ne može da im se oprosti ako nisu “muškarci”.
       Zato su naši TV voditelji, iako oslobođeni brojnih sporednih stvari, opterećeni onom za njih najbitnijom - očuvanjem odlika muškosti. Nekada, TV voditelji, zbog kojih su naše mame “sekle vene”, trebalo je da imaju lepu boju glasa, da budu atletski građeni i, naravno, da budu rafinirani. Setite se samo Miće Orlovića ili Olivera Mlakara. Današnji estradni TV voditelji nose crvene sakoe ili streč-majice, nedopustivo su niski, čupaju obrve, farbaju kosu, bez imalo blama reklamiraju najčudnije preparate, dok govore cupkaju u ritmu muzike kao da vode TV časove dens aerobika, a iz ušiju im vire antene kako bi sa nekom našom estradnom divom stupili u direktan kontakt iz njene spavaće sobe. I što je najgore, sve to rade da bi nas zabavili. Ako se može verovati agencijama za istraživanje javnog mnjenja - oni u tome i uspevaju. Tako su se naši estradni TV voditelji uklopili u onaj vekovni ženski kliše koji ih oslobađa odgovornosti - “lepo i glupo”.
       Vesna Đukić-Dojčinović, direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, kaže da neke naše emisije poprimaju obrise popularnih svetskih tok-šou emisija. “Na tragu su istraživačkog novinarstva, vidi se da se oni pripremaju, da tragaju za relevantnim informacijama koje mogu da se dovedu u vezu sa temom ili gostom - češće sa gostom - a najčešće se odnose na sferu privatnosti koju voditelj forsira radi gledanosti emisije”, kaže sagovornica NIN-a. U zaista bespoštednoj borbi za gledanost emisija (eksperimentalno TV voditeljke jedne susedne zemlje pojavile su se gole pred TV kamerama) muškarcima ide naruku još jedna činjenica naše TV voditeljke su postale toliko agresivne da su oni počeli da neguju trend nežnijeg pola: spremni su da se bave tananim stvarima ljudske duše, da gosta saslušaju do kraja i da čak javno pokažu razumevanje za izvesna podmetanja i opačine koje estradne zvezde rade jedne drugima.
       Ipak, Đukić-Dojčinović smatra da se danas izgubila razlika između žena i muškaraca TV voditelja. “Nema više oštre granice u pogledu atributa koji se odnose na vizuelne efekte: muškarci više uopšte ne zaostaju u šarmu, eleganciji, stilu oblačenja, scenskom ponašanju.” Mada, ima još nešto što im je zajedničko: jezička kultura i jednih i drugih je ujednačena i nezadovoljavajuća. Sagovornica NIN-a tvrdi da novinari i voditelji nemaju dovoljno jezičke kulture i da se svesno trude da koriste kolokvijalni govor kako bi uspostavili neposredan kontakt sa publikom i povećali gledanost svojih emisija.
       Što se oblačenja tiče, na ovih trideset i nešto stepeni Celzijusa, ono podleže “korporativnom identitetu medija”, koji je definisan i koji se dosledno primenjuje i na izgled novinara i na enterijer studija. Obično se smatra da na izgled TV voditelja utiču stilisti, koji pokušavaju da karakter novinara usklade sa nekim zadatim normama njegove matične kuće. Tako državna TV insistira na trodelnom odelu sa sve kravatom i košuljom dugačkih rukava. Kada je još u studiju neki važan gost, poput premijera koji se hladno nosi čak i sa kravatom na konvencionalne kose pruge, a novinar, što od treme, što od toplote, počne da tone u svoje trodelno odelo. Novinari sa RTS su se žalili da čak i u vojsci postoji svečana uniforma sa košuljom kratkih rukava, ali je i novo rukovodstvo ostalo dosledno pri stavu da se ne sme zarozavati ugled državne TV. U drugu krajnost idu neke avangardne TV koje “toliko pažnje ne posvećuju odevanju” da im novinari izgledaju kao da se oblače u nekoj konfekcijskoj zadruzi.
       Uz to, rukovodstva nekih TV kuća dosledno neguju imidž oskudno nameštenog studija (tu su samo sto i stolice) sa tamnoplavom pozadinom. Kad sednu novinar i gost i uključe se reflektori, cela scena poprimi nadnaravne obrise, kao da ništa više ne postoji van svetlosti tih reflektora i kao da će, kada se oni ugase, iz onog mraka na vas pokuljati ale i bauci. Gledaoci su skloni da misle da je to sve zbog našeg sveopšteg siromaštva, ali mnogi analitičari medija smatraju da je sve smišljeno u cilju očuvanja predstave o TV kao oku koje je iznad svih nas. Takva scenografija uvodi u priču TV voditelje političkih emisija.
       U jednom svetskom bestseleru, koji se bavi muško-ženskim odnosima, precizno su opisani stanovnici Marsa, nasuprot stanovnicima Venere: “Marsovci cene snagu, sposobnost, efikasnost i uspeh. Oni uvek rade stvari da bi se dokazali, povećali svoju snagu i usavršili veštine kojima vladaju. Njihovo poimanje samog sebe određeno je kroz njihovu sposobnost da postignu odgovarajući rezultat. Oni se osećaju zadovoljni i potpuni prvenstveno kroz svoje uspehe i dostignuća.”
       Da li vam je sada jasno zašto muškarci vole emisije “jedan na jedan”? I u ovoj disciplini nastale su podele, prvenstveno na osnovu karakternih osobina voditelja. Prvi profil je oličen u novinaru koji je rešen da sagovornika pošto-poto satera u tesnac. Posvećenost ovom cilju je tolika da gledaoci ne pamte da se takav novinar u svojoj emisiji nasmešio. Mada to verovatno nije do njega, često se desi da se pred gosta ne stavi ni čaša vode. Njegova ljubav prema istini je tolika da je u stanju da pred TV kamerama iskoristi sva makijavelistička sredstva. Ovakav stil preferiraju novinarski žiriji u postoktobarskoj Srbiji.
       Što se agresivnosti TV voditelja tiče, iako je to u poslednje vreme osobina ženskog TV novinarstva, profesorka kulturne politike Đukić-Dojčinović kaže da novinari postaju agresivni kada imaju potrebu da sebe predstave kao autora, a ne kao transmitera. Ona smatra da “u nastojanju da budu ravnopravni učesnici u emisiji, novinari često ne nalaze pravu meru, tako da nekada gost dobije mnogo manje prostora nego što ga za sebe zadrži novinar”.
       Drugi profil čine novinari koji se na “svojim” televizijama osećaju kao svoj na svome, toliko da na intervjue pozivaju samo prijatelje kuće sa kojima ćaskaju u stilu “ja tebi vladiko, ti meni vojvodo”. Prednosti tog stila vrlo verno su opisane u poslednjem broju magazina za “lepši deo stvarnosti”: “Ima ljudi koji misle da svako može biti ulizica, ako samo zaželi (ili ako ga na to nateraju prilike). Glupost! Za to treba takta, ukusa, spretnosti, poznavanja psihologije, poznavanja života - i čak stvarne nežnosti.”
       Treću kategoriju čine retki novinari koji imaju dovoljno opšte kulture, obrazovanja i lepog vaspitanja da studio ne shvataju kao ring u kom nisu ništa uradili ako sagovorniku ne puste krv. Takvi TV voditelji obično nemaju timove istraživača koji im pripremaju podatke za emisiju, obično sami nose svoju odeću na hemijsko čišćenje, sami obezbeđuju sagovornike po principu aktuelnosti a ne podobnosti.
       U težoj poziciji i od estradnih i od TV voditelja političkih emisija su novinari iz redakcije takozvanog kulturnog programa. Ako su nenametljivi, ako podstiču goste da u emisiji ispolje ono što jesu, ako su oni tu zbog sagovornika a ne sagovornik zbog njih, onda verovatno neće dobiti nikakvu nagradu cehovskih udruženja, niti će im na ulici kolege čestitati rečima: Joj, što si ga (je) razvalio. Jedan iz ove poslednje grupe viđen je pre neki dan na skoro plus 40 kako pokušava da kupi košulju. Vireći iza paravana u jednoj prestižnoj prodavnici konfekcije, u znoju lica svog, celu večnost je pokušavao da dozove prodavačicu kako bi mu zamenila broj. Devojka je zaboravila na njega i kikoćući se zauzimala da nađe odgovarajuću majicu “Dolče i Gabana” za jednog mladića tonirane kose (obrve su mu bile, činilo se, prirodno uredne). Šta će dete, nije krivo što ne gleda emisije “iz kulture”.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ