Sukobi na Bliskom istoku, naročito u Izraelu, već su dojadili celom svetu. Čak i Amerikancima, koji na svaki način hoće mir, ali i da zaštite svoje interese. Sada im se čini da je uklanjanje Jasera Arafata jedini preostali način da se dođe do mira

      Palestinci moraju dobiti novog vođu. To bi ukratko bio zaključak govora američkog predsednika Džordža Buša. U govoru koji je održao krajem juna predsednik Buš se bavio mirom na Bliskom istoku i uspostavljanjem normalizacije odnosa između Izraelaca i Palestinaca. Buš je pošao od pretpostavke da je Izraelu kao samostalnoj državi - dozvoljeno da postoji, dok je pravo na postojanje palestinske države na Zapadnoj obali i pojasu Gaze, samo uslovno. Američki predsednik je rekao: “Pozivam palestinski narod da izabere novo rukovodstvo, vođe koje nisu kompromitovane terorom. Pozivam ih da izgrade demokratiju, zasnovanu na toleranciji i slobodi. Ako palestinski narod aktivno sledi ove ciljeve “Amerika i svet će ih aktivno podržati u njihovim naporima.”
       Predsednik je, u svom govoru (statističari su izračunali da je u tom govoru bilo 1867 reči od toga 1 000 posvećenih kritici Palestinaca, 137 reči o tome šta bi Izraelci trebalo da urade i nijedna reč kritike Izraelaca) pomenuo reč terorizam 18 puta, a ljudska prava, međunarodne zakone i Saudijski mirovni plan za Bliski istok - nijednom. (Saudijski mirovni plan za rešenje sukoba na Bliskom istoku izneo je nedavno princ Abdulah i u njemu se nudi potpuno priznavanje Izraela s tim da se Izraelci povuku na granice iz 1967. godine, čime bi se omogućilo stvaranje i teritorijalni integritet palestinske države.) Nije pomenuo ni Jasera Arafata, ali poznat je stav američke administracije da neće pregovarati sa Palestincima čak ni ako na narednim izborima ponovo izaberu Arafata.
       Praktično, Palestinci postaju partner za pregovore samo ako demokratski ne izaberu Arafata.
       A Palestinci se sećaju da su, osamdesetih i početkom devedesetih, u vreme kada nije bilo terorizma, Izraelci, uz podršku Amerikanaca, odbijali da pregovaraju sa Arafatom.
      
       Primedbe
       Bušov govor je bio toliko proizraelski da je reporter “Jerusalem posta” rekao, na nacionalnom izraelskom radiju, da ni Šaronova vlada ne bi napisala bolji. A izraelski ministar inostranih poslova Šimon Peres tim povodom je izjavio da je uslovljavanje stvaranja palestinske države promenom palestinskih vođa, fatalna greška. “Arafat je vodio Palestince 35 godina, držao njihove glave iznad vode na međunarodnoj areni. Ne, ne, ne možete ga obrisati samo jednim govorom.” Uprkos svemu, Peres vidi Arafata kao mogućnog partnera za mirovne pregovore.
       Stiven Cini, profesor na Univerzitetu u San Francisku i urednik spoljne politike na “Fokus projektu” piše da je očigledno da Bušova kritika Arafatove vladavine ma koliko bila validna ne može da bude razlog za negiranje palestinskog prava na samoopredeljenje: “One (kritike) su samo izgovor.”
       Većina Izraelaca je bila oduševljena Bušovim govorom, ponadavši se da je gotovo sa Jaserom Arafatom. Kada su čuli govor, jedan od izraelskih zvaničnika rekao je dopisniku “Njujork tajmsa” iz Jerusalima: “Večeras je predsednik (Buš) i zvanično objavio političku smrt Jasera Arafata”, dok je ministar u vladi Avigdor Liberman, jedan od najžešćih “jastrebova” našao da je govor “pozitivan i konstruktivan”.
       Ali Ismail Abu Šanab, vođa militantnog dela Hamasa koji stoji iza nekoliko akcija bombaša samoubica izrazio je sasvim suprotnu nadu - da će Arafat i palestinske vlasti konačno dozvoliti da “eksplodira” palestinski terorizam i nasilje.
       Pošto nije direktno pomenut u Bušovom govoru Arafat mu nije praktično ni odgovorio, smatrajući da Bušove primedbe nisu upućene njemu i da je Buš govorio samo o palestinskoj državi i izborima. U susretu sa francuskim ministrom inostranih poslova, Arafat je rekao da će to odlučiti njegov narod i da će i on i ostali palestinski čelnici biti rukovođeni samo principima koje podržava palestinski narod.
       Evropski lideri su pozdravili Bušov govor protiv terorizma i naročito činjenicu da Amerikanci očigledno nameravaju da se više angažuju na Bliskom istoku, ali im se nije svideo njegov poziv za smenjivanje Arafata. Čak je i britanski premijer Toni Bler, inače “najveći” saveznik Amerikanaca, izjavio da će prihvatiti svakoga koga Palestinci izaberu za vođu.
       Neki od lidera su zažalili što Buš nije pomenuo konferenciju o Bliskom istoku koju bi organizovale Evropska unija, SAD, Rusija i UN, a Havijer Solana je rekao da je takva konferencija “potrebnija no ikad”.
       Ruski predsednik je nedavno upozorio Izrael da bi uklanjanje Arafata samo radikalizovalo palestinski pokret. Ubrzo je ruski ministar inostranih poslova Aleksandar Jakovljenko rekao da ovo upozorenje nije u suprotnosti sa Bušovim pozivom na promenu palestinskog rukovodstva.
      
       Demokratija i Arafat
       Ukoliko Arafat bude ponovo izabran za predsednika Palestine (ili Palestinaca), postavlja se pitanje zašto jedna velika sila želi da ga skloni, na način koji odgovara principima vladavine u njihovoj zemlji. A to su demoratski principi. Jednostavnije bi bilo odstraniti ga na neki drugi način, međutim, to onda nije demokratski. Ali, shvatanje demokratije u jednoj zemlji, u ovom slučaju Americi, nikako ne može biti jednako shvatanju demokratije u drugoj zemlji, na primer Palestini.
       Zapadne demokratske zemlje ne poznaju instituciju duge vladavine jednog čoveka izuzev ako je reč o kralju koji ima samo reprezentativnu ulogu u tim zemljama. Ipak, na Istoku je to, sigurno, drugačije. Odnosno, tu se ponekad smatra demokratijom držati se vođe, jer su sve te zemlje u neprestanim konfliktima i stalno traže način izlaska iz njih, a to im može omogućiti samo “njihov vođa”. Amerikanci stalno pokušavaju, što ponekad izgleda i besmisleno, da druge ubede u sopstveno shvatanje vrednosti i demokratije.
       Palestinski lider Jaser Arafat (Abdel-Rahman Abdel-Rauf Arafat al-Kudva al-Huseini) rođen je 24. avgusta 1929. godine u Kairu (Egipat). Međutim, on tvrdi da je rođen dvadeset dana ranije u Jerusalimu, kao jedno od sedmoro dece bogatog trgovca.
       Studirao je građevinu na Kairskom univerzitetu od 1952. do 1956. godine. Za vreme studija, priključio se Muslimanskom bratstvu i postao predsednik Unije palestinskih studenata. Regrutovan je u egipatsku vojsku u kojoj je služio za vreme suecke kampanje 1956. godine. Kasnije je odlazio u Kuvajt gde je radio kao inženjer, da bi se kasnih pedesetih godina priključio Palestinskom nacionalističkom pokretu Fatah koji će postati vodeća militantna frakcija Palestinske oslobodilačke organizacije.
       Ovu organizaciju osnovao je lično Arafat 1964. godine uz podršku Sirije, Libana, Egipta i Jordana sa ciljem da predstavlja četiri i po miliona Palestinaca (onih Arapa koji su živeli u Palestini pre stvaranja izraelske države 1948. godine). U šestodnevnom ratu 1967. godine Izraelci su potukli arapske države i uspostavili kontrolu nad dve glavne palestinske oblasti - Zapadnom obalom i pojasom Gaze. To je omogućilo militantnom Fatahu da preuzme kontrolu nad PLO, a Arafat je postao, 1969. godine, predsednik Izvršnog komiteta ove organizacije.
       Praktično od tada potiče “jurnjava” za Arafatom sa manje ili više tenzija. Njegovo ime se vezuje i za “crni septembar” i za likvidaciju 11 izraelskih sportista na Olimpijskim igrama 1972. godine.
       Novembra 1974. godine uz podršku arapskih država Arafat je bio prvi predstavnik Nevladine agencije i imao je mogućnost da govori na plenarnoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. “Došao sam noseći maslinovu grančicu i pušku borbe za slobodu. Ne dozvolite da mi iz ruke ispadne maslinova grančica”, rekao je Arafat tada.
       Pod pritiskom tvrde linije u PLO Arafat je odbio da prizna Izraelu pravo na postojanje ignorišući dve rezolucije UN. Zbog njegove krutosti Sjedinjene Američke Države su počele da odbijaju sve dogovore sa Palestincima. Nekoliko godina kasnije, 1977, tadašnji egipatski predsednik Amhab Sadad započeo je mirovni proces sa Izraelom. On, predsednik SAD Džimi Karter i izraelski premijer Menahem Begin potpisali su sporazum u Kemp Dejvidu 1978. godine u kome se postavio zahtev za palestinskom autonomijom na Zapadnoj obali i pojasu Gaze, koji nikada nije imao efekta.
       Od tada Arafat počinje da vodi potpuno drugačiju politiku što dovodi do njegovog privremenog slabljenja među Palestincima i stvaranja nekoliko frakcija PLO. Arafat je bio primoran da beži iz svog utočišta u Bejrutu i da se premesti u Tunis. Posle pet godina njegov štab je i tu otkriven i Arafat se 1987. godine seli u Irak. Posle dve godine, 1989, Arafat biva izabran za predsednika hipotetične palestinske države, a četiri godine kasnije predvodi PLO u mirovnom sporazumu zaključenom u Oslu sa izraelskom vladom koju je predvodio premijer Jicak Rabin. Po tom sporazumu Izrael je trebalo da se povuče sa okupiranih teritorija a PLO je prihvatio rezolucije UN kojima se priznaje izraelska nacija. Za učešće u ovim pregovorima i odluke koje je doneo u ime Palestinaca, Arafat i Šimon Perez, izraelski ministar spoljnih poslova, dobijaju Nobelovu nagradu za mir 1994. godine.
      
       Pregovori
       Posle ubistva Jicaka Rabina 1996. godine, ubio ga je jedan izrelski ekstremista, Arafat nastavlja da pregovara o palestinskoj samoupravi sa Rainovim naslednikom Benjaminom Netanjahuom. Za vreme tih pregovora odnosi između Izraela i Palestinaca se pogoršavaju, jer su obe strane malo toga činile da bi se primenio sporazum iz Osla. Amerikanci sve više gube poverenje u Arafata kao sposobnog i poštenog pregovarača,ipak, pristaju da učine još jedan pokušaj da se na toj teritoriji obezbedi mir. Petog septembra 1999. godine Arafat i izraelski premijer Jehud Barak, sa državnim sekretarom SAD Medlin Olbrajt, potpisuju mirovni ugovor kojim se predviđa početak “tranzicije Zapadne obale” palestinskoj samoupravi (od 13.09.2000). međutim, dalji pregovori o miru neprestano zapinju i 13. septembra sve tri strane shvataju da ništa nije učinjeno.
       Nedugo zatim počinju pojedinačni ispadi obe strane da bi početkom ove godine započeli teroristički napadi i mir je izgledao sve dalji.
       U nastojanju da se bilo šta uradi u trenutku kada je na mesto izraelskog premijera došao nepopustljivi desničar Arijel Šaron i kada Arafat više nije mogao da kontroliše militantne grupe Amerikanci su i dalje predlagali mirovne procese, planove o budućem uređenju država (Izrael, Palestina), a obe strane su se trudile da “izvrdaju”. Teroristički napadi bombaša-samoubica su nastavljeni, a Izraelci su umarširali u sve palestinske gradove u pravoj ili navodnoj potrazi za teroristima, čak napavši Arafatov štab u Ramali (kada je Arafat, mačka sa sedam života, mogao da izgubi i taj poslednji život) i crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu. Došlo je do prelomnog trenutka u kome je američki predsednik Buš stavio tačku na Jasera Arafata. Da li je ovo kraj jedne karijere (uzged Arafat ima 72 godine), početak još žešćeg sukoba između Palestinaca i Izraelaca ili početak konačnog rešenja poluvekovne agonije Bliskog istoka.
      
       MILAN DAMNjANOVIĆ