Novi roman Martina Valzera uzburkao nemačku javnost koja prepoznaje autorov antisemitizam spram najvećeg nemačkog književnog kritičara, poljskog Jevrejina, Marsela Rajha Ranickog

      Mesec dana pre nego što će ugledati svetlost knjižarskih izloga, jedan roman uzburkao je nemačku javnost. “Smrt kritičara”, najnoviji roman Martina Valzera, jednog od najvećih živih nemačkih pisaca, doživeo je poplavu prikaza još pre nego što je iko imao prilike da ga pročita, ako se izuzme neredigovan tekst koji je ilegalno kružio Internetom. U prošlu sredu, 26. juna, inkriminisani roman se najzad pojavio u knjižarama uz ironičnu preporuku izdavačke kuće “Zurkamp”: “Novi Valzer. Već je ocenjen. Sada ga možete i pročitati”.
       No književna kritika i intelektualna javnost već su bile podeljene na dva tabora. U oceni literarnog kvaliteta romana obe strane se slažu da “Smrt kritičara” ne spada u najuspelija, a pogotovo ne u najsuptilnija Valzerova dela. Koplja se lome, međutim, oko teme, koja je za Nemce uvek delikatna, a u poslednje vreme naročito virulentna: oko antisemitizma. Tek što su se duhovi smirili posle kontroverznih izjava iz redova nemačkih liberala, rasprava se razbuktala i na polju književnosti. I dok jedni ogorčeno osuđuju Valzerovu upotrebu nacističkih parola i poigravanje smrću jednog Jevrejina koji je preživeo holokaust, drugi uporno tvrde da u romanu nema ni traga antisemitizmu. O čemu je zapravo reč?
       Treba znati da nemačkom literarnom scenom već godinama vedri i oblači književni kritičar i nekadašnji šef kulturne rubrike lista “Frankfurter algemajne cajtung” Marsel Rajh-Ranicki, poreklom poljski Jevrejin. MRR, kako ga skraćeno nazivaju, pročuo se daleko preko granica tog lista popularnom televizijskom emisijom “Literarni kvartet”, u kojoj je u žučnim raspravama i nadmudrivanjima sa još troje kolega kritičara s uživanjem uzdizao do nebesa ili pak čerupao pojedine knjige i njihove autore. Upravo zbog angažovane rečitosti Rajh-Ranickog, zbog njegove sklonosti ka polemičnosti kao i zbog njegovog egzotičnog istočnoevropskog izgovora “Literarni kvartet” je bio omiljen među televizijskim gledaocima više kao zabavna i navijačka nego kao literarna emisija. U svakom slučaju, MRR je do pre nekoliko meseci, kad je emisija skinuta sa programa, bitno uticao na popularizovanje i prodaju knjiga.
       Treba znati da ovaj uticajni kritičar, koga zbog njegove isključivosti nazivaju “literarnim papom”, nikada nije imao visoko mišljenje o spisateljskim kvalitetima Martina Valzera. Posebno je, prema sopstvenim rečima, propatio čitajući pre četiri godine Valzerov autobiografski roman “Vodoskok” u kojem se nijednom rečju ne pominje masovno uništenje Jevreja za vreme nacističke diktature. Istaknutog romanopisca Valzera nije uvrstio ni u svoj “Kanon”, odnosno spisak najboljih književnih dela nemačkog jezika.
       Treba najzad znati da “Frankfurter algemajne cajtung” po tradiciji objavljuje u nastavcima romane Martina Valzera pre njihovog izlaska na tržište. Pisac je - da li iz naivnosti ili sa zadnjom namerom - i ovoga puta ponudio listu svoj još neobjavljen rukopis iako u njemu otvoreno izvrgava ruglu nikog drugog do bivšeg šefa kulturne rubrike. MRR kao lik romana nije novost u nemačkoj književnosti. Peter Handke, Mihael Ende, Boto Štraus, a uporedo sa Valzerom, ovih dana i Bodo Kirhof potkačili su u svojim knjigama samozaljubljenog književnog arbitra. Bio je to do sada samo lični obračun povređenih pisaca.
       Valzer je otišao korak dalje. Stoga je i doživeo da mu aktuelni šef kulturne rubrike Frank Širmaher, inače MRR-ov štićenik, nekoliko dana kasnije, 28. maja, ne lično, već u otvorenom pismu saopšti da i ne pomišlja da štampa u nastavcima njegov “dokument mržnje”, koji spada u “repertoar antisemitskih klišea”, jer bi to značilo “egzekuciju” Marsela Rajh-Ranickog. Priželjkivana smrt kritičara u istoimenom romanu je, za Širmahera, nedvosmisleno smrt Marsela Rajh-Ranickog, i što je još gore, ne ubistvo jednog kritičara, već jednog Jevrejina.
       Martin Valzer se našao u čudu. Nije, kaže, imao nikakve antisemitske pobude, ni namere. Hteo je samo da ukaže na manipulisanje u svetu književnosti i uopšte u svetu kulture. Mediji su kulturu pretvorili u “šou”. Tema njegove knjige je sukob jednog pisca sa vlašću pojedinaca u oblasti kulture, u eri televizije. Da, tačno je da mu je Marsel Rajh-Ranicki poslužio kao uzor za kritičara Andre Erl-Keniga u romanu, ali da je njegov protagonista, baš kao i Marsel Rajh-Ranicki, Jevrejin zanemarljiv je podatak.
       U romanu je MRR doista više nego prepoznatljiv. Valzer, međutim, s tolikom količinom jeda opisuje njegov fizički izgled i njegovo ponašanje na javnim literarnim raspravama, da izaziva otpor čak i onih čitalaca koji su se oduvek uzbuđivali zbog žestoke pristrasnosti osamdesetogodišnjeg, još vatrenog “literarnog pape”. Želeći da ukaže na kritičarevu grubu netaktičnost, Valzer pribegava isto tako grubom načinu pisanja i time škodi svom inače istančanom stilu. Ne prezajući od trapavo iskarikiranog, mestimično degutantnog opisa svog kritičara, on piše kako ovaj, kada u raspravi zapenuši, zapravo ejakulira kroz usta i prikazuje ga kao seksualnog manijaka koji luduje za mladim ženama, i to naročito za onim u prva tri meseca trudnoće. Valzerov Andre Erl-Kenig pothranjuje sve predrasude o Jevrejima: iz bogate je porodice, gramziv, pohotan, vlastoljubiv, pun mržnje i žedan osvete.
       Pun mržnje i žedan osvete je, sasvim očigledno, autor romana. Popustivši navali svojih emocija, Valzer je bez neophodne distance napisao vulgarnu, neukusnu pamfletsku knjigu, koja i nije u prvom redu antisemitska, premda zapravo nije jasno zašto je opisani kritičar morao da bude Jevrejin, jer čitalac bi ionako sa lakoćom prepoznao Rajh-Ranickog. Očigledno da je taj podatak za autora ipak bio važan. Tu se nameće pitanje nije li Valzer hteo da namerno isprovocira javnost znajući da će mu to pribaviti publicitet.
       Već jednom, 1998. godine, Martin Valzer je izazvao žučne polemike svojim govorom prilikom primanja nagrade za mir nemačkih knjižara na Frankfurtskom sajmu knjiga. Tada je smelom tezom o instrumentalizaciji Aušvica u druge svrhe šokirao nemačku javnost. I tada su reagovanja bila podeljena, i tada su vođene duge rasprave i analizirane Valzerove reči, prema kojima se Aušvic često koristi kao “moralna batina” u nameri da se na nekoga izvrši pritisak. Pikantan je podatak da je laudaciju prilikom uručivanja nagrade Valzeru u Frankfurtu održao upravo Frank Širmahe, kao i da je u kasnijoj raspravi Marsel Rajh-Ranicki, verovatno imajući u vidu Valzerove nekadašnje antifašističke i gotovo levičarske stavove, stao na laureatovu stranu.
       Ovoga puta međutim Rajh-Ranicki se prvo obavio velom ćutanja, a potom je pročitavši rukopis izrekao pogubnu ocenu na račun njegove literarne vrednosti: “Bedno štivo. Nešto tako loše Valzer do sada još nije napisao.” Iako je mogao da ustane u moralnu odbranu svoje ličnosti, MRR se mudro ograničio na književnu kritiku, ostavivši drugima da uzmu u zaštitu Jevrejina koji je kao jedini član svoje porodice preživeo Varšavski geto.
       No dok polemike i dalje svakodnevno pune stupce nemačkih listova, a u opštu raspravu se uključuje sve veći broj psihologa, politikologa, esejista i literata jevrejskog i nejevrejskog porekla, jagma za roman “Smrt kritičara” preti da poprimi razmere Hari Potera. Prvi tiraž od 50 000 primeraka rasprodan je putem narudžbi još pre nego što je izašao iz štampe. Drugi tiraž istog obima već se štampa, a treći je u pripremi. Izgleda da čitaoci manje mare za literarni kvalitet, već pre žude da se sa šerlokholmsovskim žarom bace na otkrivanje antisemitskih pasaža u romanu.
       Valzer u svoju odbranu izjavljuje kako nije slutio da će njegov roman biti doveden u vezu sa holokaustom, jer ga, kaže, inače ne bi napisao. Teško je, međutim, odupreti se utisku da je posle inkriminisanog govora u Frankfurtu želeo da još jednom isprovocira nemačku javnost. Koristeći stereotipe, Martin Valzer se igra vatrom i time, nažalost, ide naruku okorelim antisemitima.
       Malo je verovatno da je “Smrt kritičara” u ovoj formi napisao iz antisemitskih pobuda, već pre u nameri da postigne efekat i podstakne prodaju svoje knjige. U tome je i te kako uspeo. I to bez pomoći televizije i bez podrške moćnog MRR-a. Samo, on se pri tome poslužio mehanizmima manipulacije, koje je hteo da žigoše svojim romanom. Martin Valzer je postigao upravo ono protiv čega se navodno bori: književni “šou”.
      
       MIRJANA MILOŠEVIĆ-VITMAN