Ili, kako zbog omalovažavanja publike kritičar NIN-a nije video premijeru “Hazarskog rečnika” u Centru “Sava”

      Jedan ružan, samo naoko sitan incident, u koji su bili umešani političari, telohranitelji i pozorišni producenti, narušio je, krajem prošle nedelje, regularnost premijere scenske verzije romana “Hazarski rečnik” i svakako zaslužuje, zbog implikacija koje sadrži, da bude komentarisan.
       Ta predstava se prikazuje u Centru “Sava”, u improvizovanom scenskom prostoru, gde sedišta nisu numerisana, što u publiku unosi dodatnu, pojačanu nervozu, prirodnu želju da se što pre i na vreme nađe u gledalištu. U subotu uveče, međutim, ona je u tome sprečavana sve do trenutka kada je predstava trebalo da počne, što je većina tumačila zakašnjenjem, koja kod nas spadaju u uobičajene pojave. Ali, ubrzo se pokazalo da je uzrok čekanja u nečem sasvim drugom: kroz zgusnutu masu gledalaca počeo je nezadrživ proboj dve kolone posebnih ljubitelja pozorišta, okruženih kratko podšišanim bodigardovima, jednim od zlokobnih simbola miloševićevskog vremena. U prvoj su bili srpski ministri predvođeni svojim Predsednikom; drugu su sačinjavali gradski rukovodioci s beogradskom Gradonačelnicom na čelu. A među gledaocima, koji su uklanjani u stranu nalazili su se, između ostalih, i Ognjenka Milićević, profesorka koja je obrazovala naše bezbrojne uspešne, pa i najveće glumce, i Dejan Mijač, reditelj čiji je rad obeležio srpsko pozorište u drugoj polovini XX veka, i Jovan Ćirilov, selektor Bitefa koji je Beograd upisao u pozorišnu mapu sveta.
       Čime se može objasniti to nevaspitano ponašanje, to bezobzirno maltretiranje publike? Nipošto ne namerom da se važnim, ali i beznačajnim političkim ličnostima obezbedi jedna mala privilegija, pruži nešto komfora, jer se isti efekt mogao postići i time što bi im se rezervisala mesta na koja će ih odvesti razvodnici kad oni dođu u pozorište. Još manje je verovatno da su takav dolazak diktirali bezbednosni razlozi pošto i osrednji profesionalci dobro znaju da se sigurnost na skupovima te vrste obezbeđuje isključivo tako što se unapred određuje ko će na njih doći. Jedino što čoveku pada na pamet jeste da je neko od organizatora, nagađajući šta će političarima prijati, i na taj način hteo da im pruži osećanje izuzetnosti i značaja u današnjem srpskom društvu.
       Da stvar bude gora, ni u epohi Josipa Broza u pozorištu se nije događalo ništa ni približno slično. Na primer, kad je pre mnogo godina, 1977, “Kiklop” Ranka Marinkovića igran na Novosadskom sajmu, čiji je jedan deo privremeno adaptiran u pozorište, gledaoci su nesmetano ušli u salu, a Jovanka i Josip Broz su sa svojom svitom došli na predstavu neposredno pred njen početak. I time nisu bili ugroženi ni publika, ni pravila protokola, ni sujeta svemoćnog diktatora, ni pristojnost uopšte.
       Što se tiče NIN-ovog kritičara, on je, čim je odgurnut ramenom, odmah otišao kući. Tamo je uključio televizor da vidi šta su ministri radili pre nego što su se uputili u pozorište. S ekrana mu je dobro raspoložena ministarka Kori Udovički saopštila da već preksutra struja poskupljuje za pedeset odsto, što je nekako i mogao da razume. Ono što ga je sledilo bila je fotografija nasmejanog direktora EPS-a koji je domaćicama poručivao da je u toj situaciji idealno rešenje da promene navike i da ručak kuvaju noću. Posle toga su kritičara obuzele gorke, crne misli; shvatio je da se iza onog sitnog, prividno protokolarnog incidenta krije i nešto neuporedivo složenije, mnogo krupnije: cinično ignorisanje civilizovanog, normalnog društvenog ponašanja, dovođenje na ključne pozicije neprikladnih osoba iza čega se pomalja i populističko osporavanje već dokazanih vrednosti. On je s mnogo osnova zaključio da se u tom malom prizoru iz pozorišta odslikava i naš život u celini: da je možda najkrupnija greška političara koji su posle oktobarskog prevrata došli na vlast u tome što u obnovu zemlje nisu odlučno uključili pravu elitu nacije, dobronamerne i politički nekompromitovane ljude sa znanjem, životnom mudrošću i socijalnim taktom.
       I šta sad da se čini s osvrtom na pozorišnu inscenaciju “Hazarskog rečnika”, koju čitaoci očekuju. Nameću se dve mogućnosti: da se strpljivo sačeka da NIN-ov kritičar vidi tu predstavu na Bitefu i potom o njoj izrekne svoj sud; a ako list želi brzu informaciju, onda bi, zadržavajući se na višem nivou, mogao da zamoli, recimo Žarka Koraća, koji je oduvek išao u pozorište, da odmah prikaže tu predstavu; ili, ukoliko on ne pristane, da spuštajući rang aspiracija nešto niže, zatraži prikaz od Tanje Petrović, koja je, kako znamo, godinama u vezi s teatrom. Jedino nije moguće da se čitav problem podigne na najviši, savezni stepen, jer niko iz tog kruga nije učestvovao u opisanoj pozorišnoj, društvenoj paradi, mada bi se i tu, imajući u vidu njihovu personalnu politiku, ali i aroganciju s kojom istupaju u javnosti, mogla pronaći zanimljiva, odgovarajuća rešenja.
       Naravno, kad je postupio kako jeste, NIN-ov kritičar je branio i svoju profesiju, činjenicu da je kritika integralni deo pozorišne predstave i da je zbog toga niko ni u ime bilo čega ne sme ni omalovažavati ni ponižavati.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ