Džeger, Ričards i ostali i dalje su legenda iako u poslednjih 15 godina nisu snimili ploču ni približnog kvaliteta koji su imali albumi “Out Of Our Heads”, “Aftermath”, “Beggars Banquet”, “Let It Bleed”, “Sticky Fingers”, “Exile On Main Street”

      U sredu, jedanaestog jula 1962. godine, u listu “Džez njuz” objavljeno je: “Mik Džeger, ritam i bluz pevač, sutra uveče stiže sa ritam i bluz grupom u Marki, gde će svirati umesto Bluz inkorporejtida, koji u to vreme snimaju svoj nastup za radio-emisiju ‘Džez klub’. Pod imenom Rolingstons, grupa se pojavljuje u sledećoj postavi: Mik Džeger (vokal), Kit Ričards i Elmo Luis (gitare), Dik Tejlor (bas), Jan Stjuart (piano) i Mik Ajvori (bubnjevi).
       Brajen Džons, gitarista rodom iz Čeltenhema, bio je osnivač te grupe. Na njegov oglas, objavljen maja 1962, takođe u “Džez njuzu”, prvi se javio klavijaturista Jan Stjuart. Džons i Stjuart nisu mogli biti različitiji. Prvi je bio divljeg karaktera, rođeni buntovnik koji je postao otac nekoliko vanbračne dece pre nego što je postao punoletan. Jan Stjuart je, pak, imao magacionersku fizionomiju, sređene poglede na život i miran temperament. Ipak, njih dvojica su nastavili da rade zajedno, da bi im se uskoro priključili Mik Džeger i Kit Ričards, u to vreme dva nerazdvojna prijatelja iz Dartforda, inače obojica veoma stidljivi. Mik u početku nije voleo ni da ga njegova majka Eva posmatra dok peva, a pred prve izlaske na binu morao je da se napije kako bi pobedio tremu. Kit je bio usamljenik, zaljubljen u životinje i gitare. Prvu gitaru, vrednu sedam funti, dobio je od majke za petnaesti rođendan. Iako je od malih nogu pričao da, kad poraste, “želi da bude kao Roj Rodžers”, povučenost ga je sprečavala da svira zajedno sa prijateljima. Radije bi zauzeo uobičajeno mesto na stepeništu porodične kuće i sam sebe zabavljao Elvisovim pesmama. Uz Mika i Kita, stigao je i njihov drug Dik Tejlor, a na bubnjarskoj stolici smenjivali su se Mik Ajvori i Toni Čepmen.
      
       It’’s only rock&roll
       Kao osnivač grupe, Brajen Džons je imao pravo da je nekako nazove. Ime Rolingstons odabrao je inspirisan pesmom Madija Votersa “Rolling Stone Blues”. Jan Stjuart se protivio, smatrajući da je naziv grozan, no presudne večeri bend se u Markiju ipak pojavio pod tim imenom. Brajen Džons - koristeći pseudonim Elmo Luis - nosio je končanu jaknu, Mik Džeger je bio u džemperu, a Kit u tamnom sakou. Kasnije su se, u štampi i knjigama, pojavljivale različite verzije repertoara koje je grupa odsvirala, no na listiću Stjuartovog džepnog notesa ostalo je zapisano petnaest pesama, među kojima su se našle “Kansas City”, “Donjn The Road Apiece”, “Up All Night” ili “Hush, Hush”. Drugim rečima, taj repertoar se uveliko razlikovao od onoga što su poštovali bluz i, pogotovo, džez čistunci.
       Zaradivši dvadeset funti za nastup u Markiju, grupa je nastavila sa povremenim sviranjem u Iling klubu i na drugim manjim mestima. Umesto Dika Tejlora, na mesto bas gitariste primljen je Bil Vajmen kome je šaka bila previše mala da bi na svojoj prvoj gitari normalno hvatao akorde. Vajmen, već oženjen i otac, primljen je u Stonse dobrim delom zato što je imao čak dva prava pravcata, grupi preko potrebna, pojačala. Na mesto bubnjara došao je Čarli Vots, koji je pre toga napustio Bluz inkorporejtid. Zaljubljenik u Majlsa Dejvisa i Čarlija Parkera, pri tom uredno zaposlen u oglasnoj agenciji, Vots uopšte nije mario za rokenrol, tako da je u nekoliko navrata odbio ponude da se priključi Stonsima. Naposletku je ipak pristao, shvativši da pesme Čaka Berija, pogotovo onda kada ih svira Kit Ričards, uopšte nisu tako loše.
       Personalne promene nisu dramatično promenile karijeru grupe. Naprotiv, kako je jednom rekao Ričards, bend je početkom 1963. godine bio na samom dnu: kradući krompire da bi se prehranili, Mik, Kit i Brajen živeli su u stanu koji je podsećao na deponiju, a Bil Vajmen i Jan Stjuart povremeno su im donosili poneki šiling ili zalogaj normalne hrane, zatičući ludu trojku kako cvokoće od zime.
       Dobra okolnost u takvoj situaciji je što se sa dna može poći samo uvis. Rolingstonsi su u društvu svog prvog pravog menadžera, sposobnog ekscentrika Endrjua Lug Oldhema, ušli u studio kako bi snimili debi-singl “Come On”. Objavljena 7. juna 1963, i promovisana u popularnoj televizijskoj emisiji “Thank Your Lucky Stars”, ta ploča definisala je Stonse kao otpadnike, kao bandu naspram koje Bitlsi liče na dečake iz crkvenog hora. I mada je rivalitet između ove dve grupe veštački pumpan da bi se napravila atraktivna hrana za publiku i medije, činjenica je da su Bitlsi pevali kako žele da vas drže za ruku, a da su se Stonsi ponašali kao da hoće da vam zapale grad. Da bi se takav utisak o njima - Stonsima - pojačao, Jan Stjuart je gurnut u duboku senku, izgubivši status punopravnog člana grupe koju je osnovao. Taj plemenit čovek ostao je, međutim, njihov pijanista, roudi, dobročinitelj i autoritet bez čijeg znaka bend nikad nije izlazio na binu. Pogođen infarktom, Stjuart je umro 1985. godine, a duboko potresena grupa odužila mu se intimnim koncertom u Klubu 100 u Londonu.
       Tokom šezdesetih, Rolingstonsi su, gde god bi se pojavili, izazivali lom: njihovi fanovi redovno su hapšeni zbog raznih izgreda. Predsednik britanskog Udruženja frizera javno je nudio bendu besplatno šišanje, a fabrike šampona preklinjale su Džegera da naciju oslobodi svojih masnih uvojaka. “Britiš ervejz” odbijao je da vozi grupu; koncert u Belfastu bio je prekinut zbog neviđene histerije u publici; u Parizu, čuvena “Olimpija” bila je demolirana; hoteli su otkazivali gostoprimstvo grupi, plašeći se incidenata; engleski Parlament raspravljao je o uvredljivim beleškama Endrjua Lug Oldhema na omotu drugog albuma Stonsa; u Long biču, policija je tukla fanove do krvi. Fanovi su, želeći da dotaknu nekog od svojih heroja, telima pritiskali automobil u kojem je bila grupa, a Stonsi su nogama gurali lim automobila nazad. Bil Vajmen je kasnije komentarisao: “Mislio sam da je to kraj”; u više navrata, Džeger i ostali bivali su povređeni u borbi sa fanovima, a više puta su morali da beže sa bine, kako ih ne bi prekrio roj poludelih obožavateljki. Probijajući “gvozdenu zavesu” koja je delila komunističku od kapitalističke Evrope, Stonsi su izazvali haos u Varšavi: policija je upotrebila palice i suzavac, a fanovi Stonsa uzvratili su kamenjem i flašama.
       Grupa nije prestajala da izaziva javno mnjenje: Džeger i ostali su se, za potrebe singla “Have You Seen Your Mother Baby, Standing In The Shadow”, fotografisali u ženskoj odeći, a pesma “Let’s Spend The Night Together” bila je, zbog “nepristojnog” teksta, zabranjena na nekim radio-stanicama. Konzervativna engleska javnost tih dana je zaista skičala od muke.
       Ubedljivo najžešći sudar sa establišmentom počeo je, kada je policijski inspektor Gordon Dajneli, 12. februara 1967, zakucao na vrata Ričardsove kuće u Saseksu. Dajnelija je pratilo devetnaest naoružanih policajaca koji su, u potrazi za narkoticima, pretresli sve ljude zatečene u kući, uključujući samog Ričardsa, potom Džegera, njegovu tadašnju devojku Merien Fejtful, i Brajena Džonsa. Krajem juna počelo je suđenje Miku i Kitu. Poroti je doslovce trebalo pet minuta da pevača proglasi krivim zbog posedovanja tableta, a gitaristu zbog upotrebe kanabisa. Po presudi, Ričards je trebalo da odleži godinu dana u zatvoru i plati 500 funti, a Džeger je trebalo da provede tri meseca iza rešetaka i plati 100 funti. U Londonu su, međutim, izbili neredi: mladi su tražili na ulici da Mik i Kit budu oslobođeni. U listu “Tajms” ispod naslova “Ko razapinje leptira na točku?” konstatovano je kako je Džegeru tako oštro presuđeno samo zato što je slavan, a da on - u skladu sa jednim od posebnih kvaliteta britanskog pravosuđa - mora biti tretiran poput svih ostalih, ni bolje ni gore. Uz to, sugerisalo se da je establišment iskoristio priliku da Stonse kazni i zbog svih prethodnih nepodopština. Najzad, Mik i Kit su uslovno oslobođeni, a Džeger se pojavio na televiziji kako bi u ohlađenoj atmosferi javno porazgovarao sa predstavnicima establišmenta, uključujući novinare, sveštenike i sudije.
      
       Sister Morphine
       Što se tiče Brajena Džonsa, on je prošao kroz još jednu seriju hapšenja i pojavljivanja pred sudom. Uspevao je da se provuče uz paprene kaucije, ali je doživeo kolaps u jednoj londonskoj bolnici. Postajući nesposoban za bilo kakav ozbiljniji rad, napustio je Rolingstonse, da bi, u noći između 2. i 3. jula 1969, bio nađen mrtav u bazenu ispred svoje kuće na Kočford farmi. Ranije zakazan besplatni koncert Stonsa u Hajd parku pretvorio se u pomen Brajenu: Džeger je čitao Šelijeve stihove, iz kutija je pušteno tri hiljade leptira, a ganuta publika - gotovo pola miliona ljudi - istovremeno se opraštala od Džonsa i posmatrala novog gitaristu Mika Tejlora, lepuškastog mladića, dokazanog u Bluzbrejkersima Džona Mejla. Jedan od najprefinjenijih engleskih bluz gitarista uopšte, Tejlor je bio svestan svog umeća: u Bluzbrejkerse došao je na mesto Erika Kleptona, a poziv Rolingstonsa prihvatio je tek posle sedam dana razmišljanja. Jedinu grešku, misle mnogi, napravio je kada je sredinom sedamdesetih napustio Stonse; zamenio ga je Ron Vud, Kitov duhovni brat koji je pre toga svirao sa Rodom Stjuartom u Fejsizima.
       I pored divlje borbe protiv sistema, borbe koja ih je načinila personifikacijom bunta i nekomformizma, Stonsi su šezdesetih stigli da snime seriju zapanjujuće dobrih singlova i albuma. Pored “I Can’t Get No Satisfaction”, verovatno najpoznatije generacijske himne svih vremena, među singlovima su ostali najbolje upamćeni “Jumping Jack Flash”, “Paint It Black” i “Honky Tonk Njomen”. Te tri pesme i danas čine udarne tačke gotovo svakog koncerta Rolingstonsa. Naprosto se ne zna koji je album bio bolji. Prvi, bezimeni, nudio je sirovu, neizbrušenu energiju kakva se retko mogla čuti. Treći, “Out Of Our Heads”, sa nekoliko soul balada, doneo je najbolje Džegerovo pevanje u karijeri. Četvrti, “Aftermath”, odlikovao se zrelim, višeslojnim zvukom i eksperimentima sa novim instrumentima. “Beggars Banljuet”, sa dominirajućim akustičnim gitarama i kantri klavirom, bio je autentično remek-delo, dok je mračni “Let It Bleed” potvrđivao tadašnju reputaciju Mika Džegera kao sataninog izaslanika.
       Početkom sedamdesetih, Stonsi su dostigli umetnički vrhunac albumima “Sticky Fingers” i “Exile On Main Street”. Prvi je, predstavljajući pravu odu narkoticima, poveo, gledano sa čisto muzičkog aspekta, opasnu igru stvaranja novog identiteta, igru kroz koju su Džeger i ostali pokazivali da ne robuju ni tradiciji ni nostalgiji, ali da se i prema jednoj i prema drugoj odnose sa razumevanjem i poštovanjem. Drugi, dvostruki, predstavljao je superiornu kolekciju gotovo svih stilova i podžanrova kojih se možete setiti, bivajući istovremeno omaž čistom hedonizmu. Hedonizam je, inače, reč pomoću koje čovek najbrže i najlakše opisuje ponašanje Rolingstonsa u prvoj polovini sedamdesetih. Vrhunac tog i takvog ponašanja bila je čuvena američka turneja iz 1972, na kojoj je alkohol tekao u potocima, droge je bilo gde god se okrenete, a obožavateljke - pravi haremi različitog uzrasta, socijalnog statusa i obrazovanja, od najprostijih do najsofisticiranijih - grozničavo su čekale da uhvate onaj Džegerov pogled koji vodi u krevet, dakle u raj.
      
       Let’’s Spend The Night Together
       Rolingstonsi su počeli da pripadaju “civilizovanom društvu”, značajno ga menjajući. Filmske zvezde, nekad neprikosnovene, šezdesetih i sedamdesetih izgubile su prvenstvo u borbi za medijski prestiž. Potukle su ih rok zvezde, na čijem čelu je, daleko iznad ostalih, stajao Mik Džeger. Rakel Velč i Lajza Mineli gurale su se da uđu u njegovu garderobu i fotografišu se za uspomenu. Ipak, to nije otupilo oštricu benda koji je, samo na prvi pogled paradoksalno, i dalje napadao establišment sa kojim je ulazio u peting. Sedamdesete su u tom smislu bile tek malo mirnije od šezdesetih. Džeger je u Rimu udario novinara zato što je “postavljao glupa pitanja”; Kit Ričards je gitarom gađao vlasnika Markija, kluba u kojem je bend počeo karijeru; policija je hapsila fanove Stonsa širom Amerike, koristeći suzavac; u Bostonu je bio uhapšen i Ričards, jer je vređao policajce, pa je lično gradonačelnik morao da interveniše za njegovo oslobađanje; Javno tužilaštvo u Nici izdavalo je naloge za hapšenje Kita Ričardsa i njegove devojke Anite Palenberg zbog kupovine i upotrebe heroina; australijske i japanske vlasti branile su Stonsima ulazak u te zemlje; španske vlasti zabranjivale su prodaju svih ploča Rolingstonsa jer je Džeger, navodno, vređao Frankov režim...
       Stvari su se zaista usijale kada su, 27. februara 1977, pripadnici elitne jedinice kanadske policije uhapsili Kita Ričardsa i kada je gitarista optužen za preprodaju heroina. Procenjivalo se da će ga to koštati doživotne robije i da je sa Rolingstonsima završeno. Dok se žuta štampa bavila nagađanjima da li Margaret Trido, žena tadašnjeg kanadskog premijera, ima aferu sa Džegerom, i dok su malo ozbiljnije novine procenjivale da li je to razlog pada kanadskog dolara u odnosu na funtu, Ričards je poveo dvostruku maratonsku borbu: pokušavao je da se spase zatvora i da se, jednom zauvek, oslobodi droge. Tek posle dve godine uspeo je da umakne i jednoj i drugoj opasnosti. U međuvremenu, iznova dokazujući da najbolje rade kada su pod najvećim pritiskom, Stonsi su snimili “Some Girls” koji se ubraja među njihove najvažnije albume. Ni to im, međutim, nije bilo dosta. Tokom osamdesetih objavili su još dve sjajne ploče - “Tattoo You” i “Steel Wheels” - održavši usput dve, u svakom pogledu najveće, turneje koje je rokenrol dotad video.
       Smatra se da je besplatni koncert Rolingstonsa, održan decembra 1969. godine na trkalištu starih automobila Altamont u Kaliforniji, stavio tačku na hipi razdoblje. Na tom koncertu osamnaestogodišnji Meredit Hanter izgubio je život, pošto su ga izbatinali “Anđeli pakla”, uticajna banda na motociklima, redovno naduvana i obilno zalivena pivom.
      
       I Can’’t Get No Satisfaction
       Poučeni tim mračnim iskustvom, Rolingstonsi su, od sedamdesetih pa nadalje, doveli organizovanje koncerata do perfekcije, postavljajući standarde u tom komplikovanom poslu. U poslednje tri decenije, njihov polazak na turneju podsećao je na iskrcavanje u Normandiju. Primera radi, tokom turneje Voodoo Lounge, koja se protegla na 1994. i 1995. godinu, za grupu je radilo 450 ljudi, za jedan šou bila je potrebna snaga od 3 840 000 vati, upotrebljavano je osam milja kabla, 310 zvučnika i 1 500 reflektora, uključujući i 48 avionskih svetala, bina je iz grada u grad prenošena u 56 specijalnih transportera, a transport sa jednog kontinenta na drugi obavljan je pomoću 72 prekookeanska kontejnera i tri “džambo-džeta” dok je četvrti avion istog tipa bio je rezervisan za grupu i ekipu najbližih saradnika.
       A muzika? Na bini još uvek ništa nije sporno. Koncerti Rolingstonsa i dalje liče na mešavinu benzina i vatre i sa njih niko od nekoliko miliona ljudi, koliko ih na svakoj turneji vidi, ne odlazi nezadovoljan. Grupa, međutim, već trinaest godina nije snimila album koji bi stao rame uz rame sa njenim najboljim, ili bar boljim, pločama. Mada je Bil Vajmen - koji je napustio bend u osvit devedesetih - smislio čuvene rifove za “Jumping Jack Flash” i “Paint It Black”, i mada je Merien Fejtful u najmanju ruku koautor narko-himne “Sister Morphine”, Mik Džeger i Kit Ričards zvanično su autori svih najvažnijih pesama Stonsa. Možda su se njih dvojica, u kreativnom smislu, definitivno potrošili, prolazeći kroz mnogobrojne, ponekad paradoksalne transformacije: prvi je najpre pobedio mladalački stid, potom postao superstar bez premca i ultimativni objekat mnogih ženskih, pa i muških seksualnih fantazija, da bi danas, zadržavši jedinstvenu zavodničku reputaciju, predstavljao model za stroge i konzervativne očeve. Drugi je izašao na kraj sa svojom povučenošću, postao težak heroinski zavisnik koji je gubio svest usred sopstvenih rečenica ili solo deonica na koncertima, da bi se definitivno očistio od droge, ostavši nepredvidljiv do te mere da za vreme intervjua iznenada vadi nož i svom snagom ga zabada u sto, objašnjavajući da “čovek mora uvek biti spreman”.
       Želite li, najzad, nekome ko je upravo napustio manastir i ne zna ništa o Rolingstonsima da u dve reči objasnite kakvi su ti ljudi danas, slobodno upotrebite izraz “disciplinovani hedonisti”. Kontroverzno? Svakako. Jer, bez obzira na to da li pripadate onima koji misle da pevač Stonsa zaslužuje titulu sera, onima koji misle da mu pripada samo titula seronje ili, pak, onima koji između te dve titule stavljaju znak jednakosti, kontroverza je, priznaćete, bila i ostala Džegerovo srednje ime.
      
       IVAN IVAČKOVIĆ