“Ono što ostane to je ulazak gardista. Pokupe dvadesetak zatvorenika i odvedu ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri”

      Petar Fjodorov je blag čovek; teško biste u njemu prepoznali penzionisanog pukovnika, još manje čoveka koji je prošao strašnu torturu u hrvatskim mučilištima. Do 1991. bio je nastavnik u Vojnoj akademiji u Karlovcu, gde je živeo sa svojom porodicom, verujući u miran razlaz jugoslovenskih naroda, ako ga uopšte bude bilo. Počelo je sa zaglavljivanjem papira u bravu stana, obeležavanjem poštanskih sandučića vojnih lica, pa sandučića Srba u Karlovcu, nastavilo se legitimisanjem na ulici i učestalim telefonskim pozivima: Još ste tu?! Ako vas sledeći put nađemo, nećete biti živi! Započelo je i vrbovanje: Čujte, voleli bismo da u našoj vojsci imamo oficira ruske nacionalnosti. Sigurno ćete dobiti visok čin! - Preći ću, ako vidim da je još koji Rus prešao na vašu stranu!, odgovarao je potpukovnik Fjodorov. Onda su na kasarnu u Karlovcu doletele prve mine; neoprezni poručnik Manojlović biva preklan u jednoj kafani, metak iz snajpera pogađa ciglu iza glave Petra Fjodorova...
       U opkoljenoj kasarni nastaje nesnosno stanje, voda se pije iz radijatora. Potom je načelnik vojne škole general Damjanović održao govor: Ko želi da napusti kasarnu, neka ode. Ko bude želeo da se vrati, vrata su mu otvorena. Hrvatski kadar je otišao. Meni se, ubrzo, dogodio infarkt, morao sam na VMA. U naš stan se odmah uselio ambiciozni potporučnik Radetić, kome sam predavao. Pošto sam bio omiljen u školi, trebalo me je ocrniti i Radetić je u mom stanu “pronašao” gomilu oružja i lekova (sin mi je lekar), tako sam postao učesnik “četničke zavere”.
       Otišli smo kod tašte u Tušiloviće kod Karlovca; pošto platu nisam dobijao, počeo sam se baviti poljoprivredom. Živeli smo na samoj graničnoj liniji, nismo imali problema sa komšijama Hrvatima, osim kad su tamo dolazile njihove jedinice iz Hercegovine i sa Banije, nije se moglo živeti od njihovih snajpera. Zagorci su bili simpatični, kad dođu na smenu, kažu nam: Bog dečki, mi smo iz Zagorja, 15 dana ste mirni! Bila je tu Umpa zona, prilično je bilo mirno. Želeo sam da pomognem meštanima, kaptirao sam izvore da stoka pije čistu vodu, pokušao da nađem pogodno mesto za turbine jer nije bilo struje, i zajedno sa meštanima uspeo da napravim novi most preko Korane. Stari je odnela bujica, ljudi su morali da idu 50 kilometara preko Slunja da bi došli do ambulante. Most je pušten u saobraćaj na Mitrovdan ‘94.
      
       RUSKI PUKOVNIK: Neočekivano je krenula “Oluja”, čuli smo proglas Tuđmana i Šuška: Građani, idite u koloni, niko vas neće dirati! Sa ostalima smo krenuli putem Vojnić, Vrgin Most, Glina, Žirovac, Dvor na Uni. Zbeg je milio u šest kolona i bio bombardovan kod Gline, izgorelo je mnogo vozila. Naravno, niko to nije očekivao, smatrali smo da nas štite UN. Zašto bi dirali civile? Glinski korpus se povukao u dubinu, ostale su male jedinice na prvim položajima, praktično 180 hiljada hrvatskih vojnika okomilo se na nezaštićen narod. Na potezu Glina, Vrgin Most, Topusko, u okruženju se našlo 30 hiljada izbeglica.
       Da bih zaobišao krkljanac, išao sam šumskim putem preko Petrove gore, i našao se 200 metara ispred kolone. Nas stotinak civila na mostu pred Glinom okružile su hrvatske jedinice. Krenem ka njima, najednom zapucaju i ubiju ženu koja je stajala nekoliko metara iza mene. Viknem: ja sam vojno lice, u ime Ženevske konvencije hoću da razgovaram sa vašim starešinom! Onesvestio me je udarac po glavi. Kad sam došao sebi, vidim da su muškarce izdvojili i čujem kako se vesele što su ulovili “ruskog pukovnika”. Postrojava se vod vojnika, jedan im komanduje: Poređajte ih uza zid! Pušku puni! Od straha, ljudi su počeli da padaju, nesvesno vrše nuždu, plaču, zapomažu. Jednom do mene kažem: Bol traje sekundu, nemoj tu da kukaš, da se ovi iživljavaju.
       Potom se vojnicima komanduje: Ostav, prazni oružje! Stojimo i dalje uza zid, sad bacaju konzerve među nas i gađaju ih iz pištolja. Bila je to antiteroristička jedinica Sisačke županije, pod komandom Đure Brodarca.
       - Gde je taj! - Evo ga! Vezuju mene i trojicu policajaca u uniformama, odvode nas, jednog po jednog. Počinje premlaćivanje, šutiranje uz psovke: Majku ti četničku! Nisam mogao da ustanem; slomili su mi rebra, a stalno očekujem nešto još gore. Onda su me gurnuli niz stepenice, sa drugog sprata. Njihov štab bio je u hladovini, pored bunara, čujem kako pričaju: Šta ćemo da radimo sa ženama i decom? - Primetiće ovi iz Unprofora, vodićemo ih hladnjačama. Stavili su mi lisice, ostale muškarce, njih 26 uvezali su žicom i počeli da ubacuju u hladnjaču. Mene i ovu trojicu policajaca ubacili su u jedno vozilo, u gepek - Za vas nema milosti, osuđeni ste na smrt, govorili su.
       Vozilo se negde zaustavlja, čujem naše pratioce kako se hvale: Gospodine generale, uhvatili smo jednu veliku zverku! Tišina, general se ne odaziva. Poklopac na prtljažniku se otvara, ugledam Petra Stipetića, zamenika glavnog načelnika štaba Hrvatske vojske. Poznajem ga od 1956, sedam godina radili smo zajedno u Školi za rezervne oficire u Bileći. Predavao je taktiku, ja zaprečavanje. Nije me prepoznao. Glava mi je bila izobličena; ko god je dolazio, šutirao me je u leđa, onako vezan udarao sam glavom o zid. Pita: Ko si ti? - Zar me ne prepoznaješ, Fjodorov! Trgne se, opsuje: Jebem ti sunce! Šta ćeš tu?! Okrene se vojnicima koji nas vode, kaže: Ispitati slučaj. Ako je kriv, dati ga na sud, ako nije odmah ga pustite!
      
       ISLEĐIVANjE: Noć je. Dovode nas na mesto gde je trebalo da se obavi egzekucija. Izlazi desetak ustaša, kažu: Jeste li ih doveli? - Nema ništa od toga, Stipetić ne dozvoljava, odgovaraju im naši čuvari. Počeli su da psuju i Stipetića da je jugooficir, da i njega treba likvidirati... Dovode nas u Petrinju, u njihov štab. Gardisti nam priređuju “toplog zeca”. Vezuju su mi žicu oko vrata, vuku me i tuku nogama, rukama, palijama. Izdržao sam u jednom pravcu, u drugom sam dobio jak udarac u slabinu i onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, vidim da dovoze hladnjaču sa onih 26 ljudi. Bilo mi je drago što nisu izgoreli u Železari. Otvorili su hladnjaču, samo jedan je bio na nogama, neki Željko Pavlović. Ostali su popadali jer su im uključili grejanje, ostali su bez kiseonika. Od one žice, sav sam odran po licu i vratu. Sad idemo za Sisak, tamo je sabirni logor. Dolaze puni kamioni i autobusi vezanih ljudi; neke odvode vezanih očiju, komešanje.
       Doveli su nas u sportsku halu, gde se nalazi 200 zatočenika i desetak policajaca sa pendrecima u rukama, razmeštenih oko njih. Utrča jedan gardista i upre prstom u mene, kaže: Ovaj je četnički general! Nastaje prebijanje, pred tih dvesta ljudi. Više ne osećam udarce, samo molim boga da vidim otvorena vrata. Pokušaću da bežim, neka me odmah likvidiraju. Ili ću skočiti glavom kroz prozor. Četvorica me vode na saslušavanje. Kako se pokrenem, imam utisak da mi neko stavlja užarenu lopatu u stomak.
       Proćelavi islednik tera stražare napolje. Oni bi da uživaju u mojim mukama - Pa, mi moramo... - Napustite prostoriju, kategoričan je. Vidim dva policijska oficira, stoje na prozorima. Moja namera da skočim se izjalovila. Islednik me posmatra, izobličenog, kaže: Ne odobravam takve stvari. Kažem: Ja sam u penziji, nisam bio ni u kakvim vojnim formacijama, živeo sam kod tašte! Pričam i gledam flašu kisele vode - Mogu li? - Samo izvolite. - Mogu li još malo? - Služite se! Ne mogu da verujem; čitavu večnost nisam pio vodu. Do tada su se iživljavali i tako što su mi davali prljavu vodu. Pričam i osećam da mi se gubi glas, ne čujem samog sebe. Opet pijem vodu, opet šapćem. Ipak, voda i normalan razgovor malo su me povratili. - Vi se odlično branite, kaže islednik, ali ja vam ništa ne verujem! Kao oficir, sigurno ste učestvovali u ratu! I da znate, ja vas poznajem iz Bileće! Ohrabrim se, kažem: Pa, kakav sam bio? Bili ste jedini viši oficir koji je normalno komunicirao s vojskom. Ali, nemojte da mislite da vam sada verujem! Dozvolio mi je i da se umijem i nije mi vezao ruke kad sam odlazio. Vidim da se atmosfera promenila nabolje, i policajci se drugačije ponašaju prema meni. Samo što sam se malo opustio, dolazi po mene njihova vojna bezbednost. Nekakav krupan satnik, kaže: Nisu nam potrebni pratioci, pa ko bude jači od nas dvojice! Kao duhovit je; jedva se držim na nogama, on je grdosija. U toku ispitivanja, stalno mi govori: Nije istina, lažeš! Kažem: Vi ste pametan i kulturan čovek, tražite moj iskaz i ja ću vam ga dati, a vi odlučite da li je to istina ili nije. Kad sam rekao da je kulturan, kao da sam ga podstakao da se uljudnije ponaša.
       Sledi razgovor sa islednikom državne bezbednosti. Ispostavilo se da ga je moj sin operisao. Smeje se, kaže: Da je znao šta će se desiti njegovom ćaći, sigurno bi me zaklao na operaciji! Prošla su isleđivanja, ali ne i maltretiranja u sisačkom logoru. Kao, u poverenju mi šapnu: Čuli smo od oficira da će vas ujutro likvidirati! Posle dolazi drugi, kažu: Pošto ste vojno lice, odabrali smo vam časnu smrt - streljaćemo vas! Koljemo samo četnike. Pomislim, hvala bogu, samo da mi ne vade oči! Sad, ma koliko sumnjali u njihove reči, ne možete da spavate. Ne znate ni koje je doba, stalno gori svetlo. Sutradan dolaze, razmahali se - Šta je to, je l’ smo se dogovorili da ga više nećemo videti ovde!
      
       KOD SVETE NEDELjE: Posle sedam dana provedenih u logoru, vode nas u mesta u kojima smo radili. U autobusu nam ne daju da sedimo na sedištima, moramo na pod, jedan za drugim raširenih nogu sa rukama za vratom. Jedan pratilac repetira pištolj, u drugoj drži pendrek, tera nas da pevamo ustaške pesme. - Pevaj! Kome je do pesme? Stiže udarac pendrekom u moj vrat, drugi po glavi. Primetili su da ne otvaram usta. U Karlovcu je samo jedan ostao da nas čuva, i odmah počeo da mitinguje - Ovo su četnici koji su vas bombardovali, klali i maltretirali! Odjedanput se iskupila velika gomila, hoće da nas linčuju. Počeli su da pljuju po autobusu, ovaj viče: Nemojte, to je hrvatski autobus!
       Vraćaju se ostali čuvari, kažu: Nema mesta u zatvoru! Jedan predlaže: ‘Ajde da ih pobijemo u Jamadolu! Mislim, dajte već jedanput, učinite to da se rešim muka! Vode nas starim putem; sigurno nas vode u Kerestinec, tamo su streljali. Kad smo došli kod raskršća za Svetu Nedelju, vidim, skreću za Zagreb. Ostalima šapćem: Ne vode nas na streljanje! Odveli su nas u novi logor, u Remetinec. Uvedu nas u jednu malu prostoriju, na kojoj se zidovi zatvaraju električnim putem. Naguraju nas, morali smo da stojimo dignutih ruku. Brzo nam je ponestao kiseonik i više ljudi se onesvestilo. Počnem da pričam viceve, što kažu, od muke. Smejemo se; zid se otvara, prozivaju nas i pretresaju. Tražim naočare u kesi, vidim da je sat nestao, napipam metak. Stavio ga je neko od stražara, bio sam blizu prozora i izbacio ga. Da su ga pronašli, ne bih se dobro proveo. Odmah sam zatražio lekarsku pomoć, počeo sam da mokrim krv i krvarim iz usta. Hematomi su se otvorili, svuda po telu. Doktorici Žgeli, ljutoj što su me doveli noću, kažem: Molim vas, dajte mi nešto da sprečim krvarenje! Dala mi je nešto i uzela mokraću za pregled. Zapravo, bila je to krv, ne mokraća.
       Vidim da je logor dobro organizovan: dali su nam tuševe, oprali smo se, dali nam ležajeve. I nisu nas tukli. Imate šetnju od dva sata, imate redovne obroke, doduše u tanjirima veličine tacne za kafu, ali bili smo mirni. Došli su iz UN, popisali nas. Kome nisu dozvolili da bude popisan, odveden je tobož na lekarski pregled. Odmah sam intervenisao. Naučio sam i ostale da kažu ko je bio sa njima, koga su odveli. Posle je jedna službenica UN pitala: Ima li ko šta da kaže? Javio sam se. Tri i po sata pričao sam toj Švajcarkinji kroz šta sam prošao, plakala je. Plakao sam i ja, proradile su emocije. Naznačila je da svaka sledeća poseta Crvenog krsta prvo pita za mene. Zaista, to se kasnije redovno dešavalo.
      
       KOMŠIJA PAVLOVIĆ: Stigla je prva optužnica, za oružanu pobunu po članu 235. Promenjena je posle nekoliko dana, optužen sam za podrivačku i terorističku delatnost po članu 4. zakona koji je donet po hitnom postupku. Kažu mi: Morate imati advokata po službenoj dužnosti! - Meni ne treba advokat, nisam kriv! - Mi ćemo vam ga dati! I pojavi se taj advokat, moj komšija Pavlović, iz Karlovca. Obradovao sam se, avaj! Na prvom ročištu, on me je počeo napadati. Kažem: Ja ne želim vas za advokata, sam ću se braniti! - Nastradaćeš ako se sam braniš! - Još više ću nastradati sa vama!
       Moja supruga je bila puštena iz logora, posle dve nedelje. Kad je došla da me poseti, preko Crvenog krsta, rekao sam joj: ‘Ajde ti, idi. Ne mogu da pričam! Bio sam u jadnom stanju, za tih mesec dana smršao sam 30 kilograma. Hteli smo da angažujemo advokata Silvija Degena, rekao je: Čujte, to je teška optužnica, više politička. On će dobiti 15 do 20 godina robije, mogu mu omogućiti da dobije osam. Ali, moj izlazak na sud košta 5 000 maraka. Supruzi kažem: Nemoj da se zadužuješ! Neću živeti duže od nekoliko meseci, kamoli osam godina.
      
       PSIHA: Došlo je suđenje. Bila je smejurija od optužnica za onih 26 ljudi, iz hladnjače. Pita sudija: Šta si bio u vojsci? - Pešadinac! - Tri godine zatvora! Artiljerci su dobili šest godina zatvora, tenkisti devet. Mada su bili obični civili, niko od njih nije ni bio u uniformi.
       Prva optužnica za mene bila je da sam ‘srbočetnik’ - pridružio se njihovim formacijama u činu pukovnika, dao im logističku podršku, napravio most za prelazak diverzanata. Pobio sam te tačke optužnice. Ustane tužilac Zdravko Car, kaže: Odustajem od optužbe! Sud je doneo odluku da se oslobodim izdržavanja kazne! Na moje zaprepašćenje, sudsko veće, zapisničari, i oni koji su prisustvovali suđenju, počnu da aplaudiraju. Bila je to prva oslobađajuća presuda u Hrvatskoj.
       Ostao sam još mesec i po, tobož pod zaštitom policije. Stanovao sam na četvrtom spratu, svaki dolazak lifta izazivao mi je užasan strah - doći će da me linčuju. To se nije dogodilo; 26. januara došao je po mene Međunarodni Crveni krst, odveli su me na granicu. Stajao sam sat i po, nije mi bilo prijatno. Bilo je slučajeva da ponovo hapse na granici i podignu novu optužnicu, po drugom osnovu. Protiv mene to nisu mogli: prvi put su me optužili po članu 235. za oružanu pobunu, pa su ga sami ukinuli. Pa za podrivačku i terorističku delatnost, optužnicu koju sam pobio. Lopov nisam, nisu imali za šta da me optuže. Kad sam prešao na ovu stranu granice, počeo sam da jecam...
       Znate, moja psiha... Povređenost je doživotna. Tri meseca iz kreveta sam ustajao uz pomoć drugih. Ali, to se zaleči, ono što ostane to je ulazak gardista. Okupe dvadesetak zatvorenika i odvedu ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri. Kad sam prvi put sanjao zatvor, morala je da dođe Hitna pomoć. Često mi se događalo da kad izađem u grad, ne znam gde sam. U Novom Sadu, Karlovcu ili Beogradu? Od one trojice srpskih policajaca koji su bili sa mnom, jednom je potpuno opala kosa, drugi je osedeo a treći je izvršio samoubistvo, kad je izašao na slobodu.
       Ljudi koji su me tukli bili su mladi. Danas, ja ih ne mrzim, znam da su bili zavedeni tom ludačkom nacionalističkom retorikom. Hteli su da pokažu svoje veštine: da padnem od prvog udarca, da me onesveste jednim udarcem... Oni koji su ubijali nedužne ljude, moraju biti kažnjeni. Prosto, da bi ljudski rod nastavio da živi normalno. Sada sam podneo tužbu Međunarodnom sudu pravde u Strazburu, zbog suđenja civilima na vojnom sudu. Mada sam 30 godina radio u Hrvatskoj, zabranjeno mi je useljavanje “zbog interesa Republike Hrvatske”. Iako je ministar pravosuđa Šeparević napisao da se slaže da mi treba dati nadoknadu za duševnu patnju koju sam pretrpeo. U mom slučaju izgleda, prvi put su priznali za svoja nedela.
       A ljudi kad čuju za logoraše, ponašaju se kao da smo okuženi. Svi nas izbegavaju; država nas se stidi zbog toga što nam ništa nije pomogla, stide nas se i oni koji su nas mučili... Ali mi ne možemo da nestanemo.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Pakračka poljana Bilo je mnogo leševa pored Žirovca, svi su spaljeni u Železari Sisak. Pričali su mi ljudi koji su u kamione tovarili te leševe. Jedan od njih je sada u Kanadi, drugi se vratio u Hrvatsku. Dvojica su preživela Pakračku poljanu, gde je ubijeno 2 500 ljudi, u jednog Matiju ispucali su rafal, metak ga nije takao, drugi je morao da pojede uvo od komšije, da bi preživeo.