Prvo je došla Kasandra, a onda je nastala prava poplava latinoameričkih sapunica, koje se inače zovu tv novelama. Bila je to jedina šansa da se, u vreme sankcija, popune televizijski programi. To vreme je, međutim, prošlo. Ali ljudi i dalje obožavaju ovakve serije. Zašto? Tajna je jednostavna: svemu je kriva politika!

      Dugo sam kao profesionalni televizijski konzument odolevao onim latinoameričkim sapunicama koje - ne znamo zašto - zovu tv novelama. Valjda misle da je to neka literatura.
       No, moju je rezistentnost lako objasniti. Svojevremeno sam bio generalni menadžer jedne ovdašnje televizije. U tom svojstvu sam se, od duga vremena, nagledao do sita pilot-epizoda takvih serija, koje su ovdašnji dileri nudili budzašto, za sitne pare. Jer je bila ona rekordna inflacija. Bolje da uzmeš danas nego da ostaviš za sutra. Nisu me ipak mogli prevariti. Ali je, kao i svaki otrov u malim dozama, ovo stvorilo neku vrstu biološkog imuniteta, koji me je dugo štitio od letalne infekcije kasandrizmom.
       Nisam ja baš najpametniji na svetu. Ostaje, naime, otvoreno pitanje zašto su prosečni televizijski gledaoci podlegli zarazi. Najprostiji odgovor je - nije bilo šta drugo da se gleda. Kada su holivudski mejdžeri, na preporuku svoje vlade, uveli embargo na prodaju softvera onome što će ostati od Jugoslavije, jedina šansa da se popuni program behu ovi manufakturni proizvodi koji propuštaju vodu. Svaka naša televizija je u to vreme imala bar jednu latinoameričku seriju na programu: pojedini kanali su ih imali čak i više. U susednoj Hrvatskoj je, zbog oskudice (privatnih) televizijskih kanala, bilo još i gore. Uostalom, zar pokojni predsednik Tuđman nije imitirao latinoameričkog generalisimusa?
       Ali je to vreme davno prošlo. Ljudi, međutim, i dalje obožavaju ove petparačke priče, čija je pregrejanost doslovno bolna. Ni tome nije teško naći objašnjenje. Svemu je kriva politika. Ne postoji više nijedna televizija koja iole drži do sebe, a da nije prebukirana političkim temama i razgovorima. To je, razume se, ubitačno. Osim što je dosadno. Pa se čovek, je li, vraća sapunicama. S druge strane, opet, ovdašnje su političke emisije veoma, po duhu i formi, slične tim tv novelama: one pate od suviška verbalizma, dok su zapravo prazne, šarena laža. Ako nam je politika već takva, bez većih promena u odnosu na prethodni režim, onda to, na jedan poseban način, osnažuje poverenje stanovništva u dramaturšku kilavost srceparatelnih priča. One su slika u ogledalu našeg društvenog simulakruma.
       Kako, međutim, nema trajne zaštite - jer, stalno se sintetizuju nove ubilačke klice - i moj je organizam konačno popustio, te, tobože opet samo od duga vremena, kao rekonvalescent vezan za kuću, odlučih da, eksperimenta radi, odgledam jednu takvu seriju, čiji naziv nije od značaja za čitaoca. Serija koju sam nasumice odabrao beše već odmakla sa prikazivanjem; emitovana je te nedelje njena stota i kusur epizoda. Zar to nije od male važnosti ako se zna da su pomenute tv novele iz poslednjeg špajza kiča i šunda oličenje onog večnog vraćanja istog sa smrtnim posledicama. Sa stanovišta razvoja radnje i karaktera (prva lekcija u udžbeniku režije Huga Klajna) u njima se zapravo ništa ne događa. Zato se događa svašta.
       Ali, svejedno, one nekako moraju početi. Sve što je važno za filozofsko razrešenje jedne ovakve sapunice već se zbilo u pilot-epizodi, koja je imitacija bioskopskog igranog filma, odnosno, u najboljem slučaju, tokom nekolicine prvih nastavaka. Dinastija je u odnosu na to bila pravo remek-delo, još malo pa grčka tragedija. Ko propusti taj klišetirani čas edukacije praktično je nemoćan da prati radnju jer ono što vidi na malom ekranu deluje potpuno suludo: svi ginu, ali niko ne umire. Glumci se krevelje, nije im ni do čega. Reditelj uzeo pauzu za ručak, nema ga.
       Otuda sam, zbunjen haosom izabrane serije, odlučio da se, koliko-toliko, o njoj obavestim iz novinskih najava (kratkih sadržaja) tekućih epizoda, u kojima je, tu i tamo, bilo referenci na prethodne nastavke. Treba znati - zarad razumevanja teme - da ove sapunice poseduju snažnu podršku pobočnih medija, naročito specijalističke štampe - postoje posebne rubrike ili čak čitavi listovi koji se bave samo tv novelama. Vremenom se kroz to pisanje stvorio poseban šifrovani jezik samo za poznavaoce da posluži kao osnova isto tako posebne novinarske (para)literature eminentno nihilističkog usmerenja, i on je, taj jezik, teško razumljiv svakome ko nije redovni konzument dotičnih serija.
       Ovih potonjih ima na desetine hiljada. Valjda nemaju televizor. Mnoge praznine u naraciji s kojima poznavalac serije nema većih problema, stvaraju rečeničke konstrukcije čija je veza sa logikom slaba ili savršeno dubiozna za slučajnog namernika. Evo, primera radi, samo nekolicine dragih mama sa jedne stranice koja se isključivo bavi ovakvim sapunicama:
       * Tata se osvećuje Mikaeli rekavši joj da Toni boluje od AIDS-a koji je dobio od jedne devojke iz hotela;
       * Luis objavi da DNK test pokazuje da mrtvac nije Martin, a tokom čajanke Tabita namerava otrovati Miguela;
       * Rosana odlazi iz roditeljskog doma ka Marku Antoniju, a besposleni Mateu sanjari o povratku u Italiju.
       Je li, u ovakvom kontekstu duševnog poremećaja, moj pokušaj naknadnog obrazovanja propao? Naravno da nije. Jer sam bio impresioniran otkrićem obilja pomerenih mogućnosti koje ovakvi tekstovi nude. Oni su, prosto, oličenje zakasnelog nadrealizma. Za retardirane. Ili su dadaistički, pisani onako nasumice. Zahvaljujući već delimično opisanim karakteristikama ove proze čitanje kratkih sadržaja dnevnih epizoda postalo je mnogo zanimljivije negoli gledanje zamornih nastavaka presipanja šupljeg u prazno. Baš ono što bi moralo biti glavni nedostatak ovog čitanja, sve te podrazumevajuće praznine, postaje prednost jer vas njima izazvana logička neobaveznost - tako nekako - oslobađa svake odgovornosti prema smislu. Koji ne postoji. Kada se tako priđe tekstu, on se pretvara u osobeni ideal mehaničkog pisanja čiji se pripovedni sled određuje pukim izvlačenjem ceduljica iz šešira.
       Tako se odlomci, kratki sadržaji dnevnih epizoda, mogu slagati po redu, onako kako se objavljuju, što je čitanje jedne osobene fantastike na putu u ludilo, ali se mogu i kombinovati, preskakati, međusobno premeštati, ređati po nekom sistemu ili metodom čiste slučajnosti, i to vas čini autorom jedne readdž made proze, koju - kao što smo upravo učinili - slobodno možete proglasiti svojim originalnim proizvodom, delom avangarde. Zar Milorad Pavić ne podstiče svog čitaoca da učini nešto slično? Ali, sa sapunicom je autorska sloboda mnogo veća nego kada je Hazarski rečnik u pitanju.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ