Kvazireligiozna organizacija Falun gong koja, kažu, ima 100 miliona članova menja taktiku: posle protesta gandijevskog tipa na redu je neposredno konfrontiranje sa vlastima. Krivi za smrt 1500 pristalica

      Pre desetak dana, na državnom televizijskom kanalu u gradu Jantai, u provinciji Šandung za trenutak je prekinut uobičajeni program i na milionima ekrana pojavio se tekst: Falun je dobar !
       Bio je to poslednji u nizu najnovijih sofisticiranih izazova koje su hakeri polureligiozne sekte Falun gong uputili centralnoj vladi. Pre toga, u još pet gradova Kine, hakeri Falun gonga su uspeli da se preko kineskih telekomunikacionih satelita ubace u redovan program državne televizije. Ponegde su bile emitovane samo kratke poruke, na drugim mestima dokumentarni filmovi, a na trećim se pojavio čak i “vrhovni majstor” Li Hungdži, već godinama državni neprijatelj broj 1 za kojim je raspisana međunarodna poternica. On se, inače nalazi na sigurnom mestu, u Sjedinjenim Američkim Državama.
       Upadi u programe državne kineske televizije označavaju novu fazu konfrontacije Falun gonga sa kineskim vlastima. Reč je o novoj taktici i zaokretu od ranijih mirnih demonstracija gandijevskog tipa. Sadašnja otvorena konfrontacija sa državom mogla bi da ima opasne posledice za kinesku političku stabilnost. Neki zapadni analitičari procenjuju, na primer, da bi sukobi pristalica Falun gonga i vladinih institucija mogli da budu velika opasnost i za Komunističku partiju ako ova verska sekta pridobije znatniji broj nezaposlenog (i nezadovoljnog) gradskog proletarijata.
       Za kineskog predsednika Điang Cemina, u pitanju je bezbednost “države i socijalizma”. Falun gong, prema njegovim rečima, pokušava da sruši državnu vlast i potkopa socijalizam. Teže optužbe u Kini retko se mogu sresti.
      
       Izazov autoritetu vlasti
       Među kineskim autoritetima, najveći autoritet ima vlast pa je zato i najveći zločin suprotstavljanje tom autoritetu. Nekada je vrhovni autoritet bio imperator, danas je to država i vladajuća partija. Falun gong je stao na klizak i opasan put.
       Za bilo koju zemlju, pojava jednostavne poruke “Falun gong je dobar” ne bi značila išta više od obične fraze, koju je najbolje ignorisati. Ali, Kinezi razmišljaju na drugačiji način: ako je Falun gong dobar, onda su država i partija loši, ako Falun gong budi nadu i otvara perspektivu za narod, onda takvu nadu i perspektivu država i partija zatvaraju. Drugim rečima, Falun gong predstavlja opasnog konkurenta kineskim vlastima, najvećeg otkako je ugušena studentska pobuna 1989. godine.
       Kažu da je ova sekta privukla oko 100 miliona pristalica, što je više nego članova Komunističke partije. Možda je to preteran broj, premda se u Kini, sa 1,3 milijarde stanovnika, nijedan broj ne čini prevelik. Sekta je nastala početkom devedesetih godina, kada je u Kini zamrla svaka opoziciona aktivnost (Tjenanmen). Falun gong nije imao političkih ambicija, a propagatori njegovih ideja oslanjali su se na kinesku tradiciju - taoizam, budizam, či gung - koristeći podjednako njihov filosofski i ritualni sadržaj. Namera je bila i da se popuni idejni vakuum nastao postepenim povlačenjem vladajuće ideologije. Umesto komunističke retorike, Falun gong je, nudio kinesku tradicionalnu misao zasnovanu na taoizmu i budizmu, uz obilato korišćenje specijalnih ritualnih vežbi poznatih kao či gung. Falun gong je propagirao “oslanjanje na samog sebe” (ne na državu i partiju) i na kosmički duh koji okružuje svako biće na zemlji. U svemu tome bilo je i mnogo praznoverja, šarlatanstva i mistike. I merkantilizma, svakako.
       Sve to je palo na plodno tle u različitim kineskim strukturama, najviše među takozvanim običnim ljudima, ali i među intelektualcima, visokim činovnicima, članovima partije, oficirima. Falun gong je nudio nadu u pravedniji život, a svako je tražio ono što mu je nedostajalo. Bolesni su tražili zdravlje, napušteni društvo, kolebljivi sigurnost, razočarani veru. Pri tom su negovali dragocenu vrstu iluzije da sami o sebi odlučuju.
       Možda bi se moglo reći da su opšta apatija, gubitak ideala i nezadovoljstvo promenama i korumpiranim rukovodstvom znatno uvećali privlačnost Falun gonga, u kome isprva nije bilo ni krute discipline ni obavezujućih pravila ponašanja. Pristalice su se svakog dana okupljale na zajedničkim fizičkim i duhovnim vežbama, slično kao i desetine drugih grupa u svim delovima Kine. Jedno vreme je Falun gong čak bio u okviru kineske Federacije či gunga, znači pod okriljem države. Promena je došla kada se “vrhovni majstor” ili “vrhovni Buda” kako su zvali Li Hungdžija, odvojio: on je zapazio da od svakih deset juana koje zaradi, šest mora da plati Federaciji. Previše za njega.
       To je bilo u samom početku. Kasnije se, međutim, Falun gong predstavio kao odlično centralizovana, organizovana “masovna organizacija”, i kao fanatična grupacija kojom se može lako manipulisati i usmeravati njeno delovanje. Uskoro i veoma bogata organizacija, toliko bogata da se “glavni majstor” mogao preseliti u SAD, odakle danas rukovodi pokretom.
       Uspešno organizovanje masa potvrđeno je na nizu primera. Bilo je dovoljno da centrala uputi poziv pristalicama i da se oni okupe u ogromnom broju, u vreme i na mestu koje im je određeno. Njihov broj je sam po sebi bio zastrašujući. U milionskom gradu Tjencinu pristalice Falun gonga držale su pod opsadom dve najveće novinske kuće zahtevajući smenu urednika koji su negativno pisali o sekti. U Pekingu je više desetina hiljada pristalica opkolilo ulaz u Džunanghaj (“kineski Kremlj”) tražeći da se iz zatvora puste njihove pristalice. Šta raditi sa stotinama hiljada ljudi koji sede na trgovima i ulicama? Policija je bila praktično nemoćna, a kad bi delovala, to je izazivalo nove lavine optužbi (iz inostranstva) o kršenju ljudskih prava.
       Vlada je na svako okupljanje pojačavala pritisak i propagandu. Za nju je Falun gong predstavljao najčešće nevidljivog protivnika, a borba s njim ličila je na “boks senki”. Kad nisu okupljeni na vežbama ili na protestima, pristalice Falun gonga su bili dobri službenici, vredni radnici, poznati novinari... Opasni postaju za vladu samo kada su u grupi. Kineska vlast ne trpi neposlušnost podanika.
       Vlasti su u borbi protiv Falun gonga najviše ukazivali na tragične posledice fanatičnog verovanja u nadrilekarstvo koje propoveda sekta. Zvanična agencija Hsinhua ovih dana je pisala da je Falun gong kriv za smrt 1 500 ljudi! Jedan od metoda delovanja sekte na svoje pristalice je “hsiaoje” što znači da bolesni članovi moraju da se sami leče praktikujući isključivo fizičke i duhovne vežbe. Zabranjen im je odlazak lekaru ili u bolnice, što većini nije teško palo iz jednostavnog razloga što lekarske usluge i bolnice treba platiti. Stotine su radije umirale kod kuće nego da pristanu na lekarsku intervenciju ili na operaciju koja je bila neophodna. Štampa je puna tragičnih primera o tome.
       I druge metode kojima se sekta služi počivaju na dubokom praznoverju iako su zaogrnute u budističku ili taoističku formu. Samospaljivanje, čak i na Tjenanmenu, na primer. Ritualnih ubistava i samoubistva ima u ne baš zanemarljivom broju. Vlasti se boje masovnih samoubistava, po ugledu na sekte u Americi ili Japanu.
       Sve su to, naravno, strašne stvari, ali ostaje veliko pitanje: postoje li dublji razlozi da kineske vlasti sprovode tako nepomirljivu akciju protiv Falun gonga reskirajući i međunarodnu osudu za kršenje ljudskih prava ? Jer u mnogim zemljama postoji Falun gong, ali tamo je njegova delatnost dozvoljena i tolerisana, a sa vlastima nema većih problema.
      
       Bitan je istorijski kontekst
       Kinezi su nacija sa velikom i dugom istorijom i malo se koji današnji problem može celovito sagledati a da se ne zaviri u istoriju.
       Vlast u Kini je mnogo puta u prošlosti bila izložena pretnjama sličnih kvazireligioznih organizacija, posebno u vremenima složene ekonomske situacije, oslabljene centralne vlade i jačanja stranog pritiska. Razumevanje Falun gonga je zato nemoguće bez pogleda u prošlost.
       Još u drugom veku pobuna religiozne sekte, Taoistički žuti turbani označila je kraj vladavine dinastije Han i od tada su slične pobune prihvatane kao povoljno tle za socijalne nemire i političke ustanke. Pobuna sekte Beli lotus dovela je u 14. veku do svrgavanja moćne dinastije Juan, a prvi imperator nove dinastije Ming bio je jedan od lidera pobunjeničke sekte. Tokom 300 godina vladavine poslednje kineske dinastije Đing bilo je mnogo sličnih pobuna koje su uzdrmale carstvo, podelile ga na više delova i, uz druge faktore, dovele do svrgavanja carske vladavine i uspostavljanja republike 1911. godine.
       Sekte i tajna društva bile su aktivne i u dvadesetom veku, čak i u vreme Mao Cedungove vladavine. Kult lidera bio je u svakoj prilici naglašen, a vlasti su se borile kako su znale i mogle, u svakom slučaju beskompromisno. Usađen osećaj opasnosti od takvih nekontrolisanih velikih pokreta masa ima i današnje rukovodstvo.
       Do sada je Falun gong protestovao mirnim sredstvima - sedenjem, zauzimanjem ulica i trgova, zatim je pojačao propagandu u inostranstvu, a u Kini, osvajajući čak i deo programa na televizijskoj mreži. Problem je u tome što niko ne zna koji je njegov sledeći korak?
       Falun gong traži legalizaciju i skidanje svih zabrana, na šta država ne pristaje. Knjige u kojima se propagira misticizam, odanost lideru sekte i fanatična pokornost pred višim, “kosmičkim silama” spaljene su i zabranjene. Ali, kako zabraniti Internet, sprečiti radio emisije, kontrolisati TV mrežu? Šta uraditi ako u Pekingu izađe pola miliona ljudi na ulice, a u Šangaju milion ili dva, u Guandžou tri ili četiri?
       Za rušenje države ili, kako kaže Điang Cemin, za potkopavanje socijalizma, Falun gong sam nije dovoljan. Ali u zajednici sa nekim drugim snagama i partnerima, to je već nešto sasvim drugo. Ako Falun gong krene putem radikalizacije svoje strategije, veliko je pitanje da li će vlasti to moći da kontrolišu.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ