I vimbldonski turnir je postao porodična stvar Vilijamsovih, i mnogi strepe da će to potrajati, ali ne mora da znači; jer svaki Golijat ima svog Davida

      Igralo se, tek, treće kolo Vimbldona kada sam se, sticajem okolnosti, našao pored Serene Vilijams u vimbldonskim prostorijama za igračice koje su, tih dana, čuvane bolje od Tonija Blera. Ćaskao sam sa Jovanom Savićem (28) koji je, inače, jedan od trenera sestara Vilijams. Onda je naišla Ona; da nije nosila reket Serena bi mogla da prođe i kao višebojac, bacač kugle, kladiva, diska, šaku ima kao drvoseča; malo je reći da je atletski građena.
       Gledao sam, tih vimbldonskih dana, sasvim izbliza, i jedan trening Francuskinje Ameli Morezmo; kad opali bekhend seva, kad zavali forhend grmi. Isto atletska, gotovo, muška građa. Posle petnaest minuta njen sparingpartner počeo je da plazi jezik, počelo je da mu kleca junačko koleno.
       U polufinalu će Serena Vilijams da pobedi Ameli Morezmo, a ova će besna, posle meča, da izjavi: Mnogo ljudi mi je reklo da ne žele sestre Vilijams u finalu. Već su im dosadili i njihovi prethodni mečevi, a sada će biti još gore.
       U finalu znamo šta je bilo - Serena pobedila Venus (7:6, 6:3) i zasela na prvo mesto svetske rang-liste.
      
       Da li će strahovlada Vilijamsovih, čega se svi pribojavaju, da potraje? I koliko to može da potraje?
       Prateći mečeve od jutra do mraka, od prvog kola do finala, može se reći da dinastija Vilijamsovih može da potraje dve do tri godine. Jer, na Vimbldonu, ko je hteo mogao je da vidi da nastupa ruska kaznena ekspedicija. (Dementijeva, Bovina, Saljnikova, Tatarkova...) Nastupa ešelon ruskih igračica sa atletskim performansima Vilijamsovih, pri tom, mnogo lepših od Kurnjikove koju britanski novinari počinju, po lepoti, da upoređuju sa - Jeljcinom. Pokvarenjaci su, zaista, našli neke fotografije na kojima Kurnjikova liči na eks Borisa. Ti isti pokvarenjaci su, već, Čehinjicu Hantučovu, onu koja je pobedila Jelenu Dokić, proglasili za mis najduže noge. Kurnjikovu, međutim, i dalje prate šest uniformisanih telohranitelja od svlačionice do terena, ali to se desi samo u prvom kolu, jer Ana, po pravilu, sve češće, velike turnire, pa i ovaj vimbldonski, završi u - prvom kolu.
       Zato se na Kurnjikovu više ozbiljno ne računa, ona od iduće sezone može slobodno u manekene ili fotomodele. Jer, ne može se na Vimbldonu samo vrckati guzom i šetati providne kostime na terenu, mora da se malo radi i - reketom.
      
       Zašto je ovo važno za priču o tiraniji Vilijamsovih?
       Samo što je pobedila stariju seku Venus, i osvojila Vimbldon, Serena je izjavila: “Mnogo se smejem, mnogo pobeđujem i veoma sam seksi.”
       E, sad, ovo za smejanje i pobeđivanje je tačno, ali ovo “seksi” - veliko je pitanje. To, ipak, treba da kaže neko sa strane. Ili, bar, novinari. Ali, taj cinik iz novinarske branše još se nije oglasio.
       Elem, ako samo Serena misli da je seksi, a pri tom priznaje da između gemova, u pauzi mora da čita ceduljice na kojima su uputstva šta treba da radi u narednom gemu meča onda znači da je kolos - ranjiv. Možda već na prvom sledećem turniru. Možda, baš, vižljasta Žastin Enan, četvrta na svetu, načne Serenu koliko da pokaže da svaki Golijat ima svog Davida.
       Tu je i šesnaestogodišnja Švajcarkinja Mirjam Kazanova koju smatraju naslednicom Martine Hingis ne samo zato što je u Vimbldonu odigrala tri kola kvalifikacija i stigla do trećeg kola glavnog turnira izgubivši tesno od Žastin Enan, 6:4, 6:4. Zatim, tu su Martina Hingis i Devenport koje će, valjda, do jeseni da zaleče svoje teške povrede.
       Prema tome, nije sve tako crno u ženskom tenisu.
       I na ovogodišnjem Vimbldonu igrali su - muškarci. Ali, muški tenis je, sve manje, gledljiv. Nema umetnika, nema ni bosova, nema persone. U muškom tenisu je bezvlašće, kao u Rimu posle Kaligule. Agasi i Sampras su ispali u prvim kolima, a za svetski tenis bilo bi bolje da je Tim Henman osvojio Vimbldon mada posle od Engleza ne bi moglo da se živi. Ovako, za šampiona Vimbldona imamo Lejtona Hjuita koji ima slabiji prvi servis od Venus Vilijams.
       Hjuit je samo australijska verzija Agasija, i, ako vam je to tenis, a vi gledajte, niko vam to ne može zabraniti.
       Vimbldon je odavno postao jedno uspešno visokoprofitabilno preduzeće, a ova godina bila je druga po uspešnosti od osnivanja ove firme stare preko sto godina. A ko nije bio na Vimbldonu, odonda kada je Boba Živojinović igrao polufinale sa Lendlom, taj teško da će i prepoznati ovaj teniski hram. Onda je centralni teren bio jedna drvena baraka ofarbana u divno vimbldonsko zeleno-plavo, a pored semafora bilo je gnezdo jednog detlića koji se često oglašavao u odsudnim trenucima nekog meča... Danas je centralni teren jedna moderna betonska građevina na kojoj preovladava neka boja stare rđe. Novi dizajni, ali i novi finansijski efekti.
       Ove godine je, naime, vimbldonski turnir posmatralo 469 000 gledalaca. Samo 26. juna kada je u Londonu zabeležen i najtopliji dan ovog leta, celih 26 Celzijusa, na Vimbldon je došlo 42 457 posetilaca... Tog dana, karta za centralni teren koštala je na berzi 360 do 900 funti, ali moglo je da se uđe i za pet funti, naravno, tek u 20 časova kada su se mečevi, polako, završavali. Pojedeno je 34 000 kilograma jagoda sa šlagom i ispijeno je 14 000 litara šampanjca. Koliko je ukupno zarađeno što od karata i sendviča i mineralnih voda, što od televizijskog prenosa, e to vam Englezi neće reći. O dobrom biznisu se mnogo ne priča.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ