Da li su domaći arentolozi bili kritičniji i objektivniji prema našoj “sramnoj prošlosti” i kako je prošao Žarko Puhovski sa tezama o “bezuslovnoj ljubavi”

      U beogradskom “Interkontinentalu”, od 3. do 7. jula bilo je gotovo sve interkontinentalno. Ne pamti se, naime, da je jednom filozofu, i to ženskom, u Beogradu odata tolika počast, gotovo glamur, praćen bilbordima po gradu i TV spotovima. Na spotu, Hana Arent puši i gleda nas gotovo mađioničarski crnim lepim očima, gotovo kao Ava Gardner. Pušila je Hana Arent i na velikoj fotografiji u kongresnoj sali “Interkontinentala” sva četiri dana međunarodne konferencije, ali ovog puta iz profila, zurila je u prazno, kao da je nije interesovalo šta će reći o njenom delu sav taj učeni svet koji se sjatio iz celog sveta u Beograd ne bi li Srbima, “zatočenicima zla”, njihovoj političkoj i intelektualnoj eliti, a i narodu kao takvom, objasnio da, konačno, mora da prihvati i ličnu i kolektivnu odgovornost za minule balkanske godine u kojima je proliveno toliko krvi i zla. Jer, neće biti velike vajde, poruka je međunarodne konferencije o Hani Arent, ako se i osudi Zatočenik iz Haga, a Srbi ostanu “zatočenici zla”.
      
       Teorijsko-politička lekcija
       Kada se malo bolje razmisli, međunarodni skup o Hani Arent bio je zamišljen i kao pomalo rigidna lekcija građanski neemancipovanom srpskom društvu. Rigidno se, valjda, i mora prema društvima u kojima još vlada “plemenski nacionalizam”. U Zborniku radova “Zatočenici zla”, koji je deljen i novinarima, i piše da skup o Hani Arent ima, pre svega, didaktičko-pedagoški karakter. U kratkom uvodu, koji potpisuju Daša Duhaček i Obrad Savić, inače glavni promoteri ovog skupa, doslovce se kaže: “Naša knjiga i sam skup o Hani Arent treba da budu javna TEORIJSKO-POLITIČKA LEKCIJA o tome da izgradnja demokratske kulture mora da stoji u vezi s javnom refleksijom o građanskoj odgovornosti. Drugim rečima, temeljan konsenzus u vezi sa demokratskom transformacijom i konsolidacijom naše države i društva, ne može se realizovati gotovo hermetičkim prećutkivanjem sramne prošlosti.”
       Za neke učesnike skupa taj dah “sramne prošlosti” osećao se i prošle nedelje u “Interkontinentalu”. Pisac Dubravka Ugrešić, strankinja iz Holandije, na tečnom engleskom, rekla je: “Nisam filozof i ne znam mnogo o Hani Arent i umesto da govorim o banalnosti zla, govoriću o banalnosti razmišljanja o zlu. Neki filmski režiser trilera bio bi zahvalan za ovaj prizor, za atmosferu ovog skupa o Hani Arent. Jer, u ovom hotelu je ubijen Arkan, a u hodniku ispred moje hotelske sobe stoje dva telohranitelja.” Onda je, valjda, ravnoteže radi, spisateljica Ugrešić ispričala kao dobar vic na svoj račun kako je, zbog griže savesti, što je izazvala rat u Hrvatskoj, htela da se spali, kao Jan Palah, na sred trga u Zagrebu. Tada joj je jedna zagrebačka novinarka rekla: “Super, spali se, napravićemo na tebi dobar roštilj.” Sve ovo je Ugrešićevoj trebalo da bude uvod za tezu da se “ovde desio fašizam u kome smo doživeli konclogore, genocid, a istovremeno i bratoubilački rat, zatim, velika pljačka, u kojoj se neko borio za stan, neko za bundu, neko za nečiji televizor, kuću”. Tako je to videla Ugrešićeva, ali ona je odmah rekla da nije filozof i da ne zna mnogo o Hani Arent.
       Kad smo već kod te vrste “svežih” stranaca, Žarko Puhovski je, i te kako, uznemirio one prave strance kad je, onako, anpasan, izneo ekstravagantnu pa i duhovitu tezu da smo se, ovih desetak godina, ubijali između sebe “zbog bezuslovne ljubavi prema domovini”. To je bila prilika da pedigrirani evropski epigoni Hane Arent pokažu i da su rigidni, koliko nemaju duha. Na Puhovskog su se obrušila kao što se na generalnoj probi simfonijskog orkestra svi naroguše kad neko iskoči iz zadate partiture. “Bezuslovna ljubav” Žarka Puhovskog nazvana je “patološkim sindromom”.
       Najglasnija je bila izvesna Antonija Grunerberg koja kao da je bila zadužena da “propegla” ne samo nestašluke Puhovskog već i sva ostala iskakanja. “O čemu ovaj čovek govori?” grmela je Antonija Gronenberg. Puhovskog je pokušala da spasi mlada Svetlana Bodžm tezom da i “Kundera ima koncept sentimentalnog ubice, vojnika koji su plakali vozeći tenkove na Prag”. Ali, nije vredelo. Koncept “bezuslovne ljubavi” nije bio predviđen u lekciji koju je Međunarodna konferencija o Hani Arent držala Srbima, a i Žarku Puhovskom. On se, međutim, nije predao. Pozivao se i na neka istraživanja engleskih magazina iz kojih se vidi da bi većina muškaraca lakše podnela da im voljena žena umre nego da ih prevari, ali to je vajne arentologe još više oneraspoložilo, tako da je Puhovski, na kraju, rekao: “Iz ljubavi se, gospodo, ne rade racionalne, već iracionalne stvari. To se mora imati na umu kada se posmatraju događaji oko nas.” Albreht Velmer je replicirao: “To ne odgovara duhu Hane Arent.”
      
       Slučaj Puhovski
       Tada je Puhovski, videvši, valjda, s kim ima posla, rezignirano zaključio: “Pokušao sam da objasnim argumente o bezuslovnoj ljubavi koji se ponavljaju od svetog Avgustina do francuskog republikanizma.” Ali, opet nije vredelo. Jer, arentolozi nisu došli u Beograd da slušaju o svetom Avgustinu, već da u Srbe uteraju ličnu i kolektivnu odgovornost za ono što su radili deset godina unazad.
       Puhovskog sutradan nije bilo, vratio se u Zagreb. Još nešto je bilo dirljivo tog prvog radnog dana međunarodne konferencije o Hani Arent. Name, Mari-Kler Kalaz-Čop, očigledno iritirana što se rad Konferencije vodi isključivo na engleskom, a simultano prevodi samo na srpskom, svoje izlaganje počela je rečima: “Pokušaću da govorim na engleskom.” Onda se poštapala i na svom francuskom. Naravno, ne zbog nedovoljnog znanja engleskog, već zbog francuskog prkosa. Sada su se i prevodioci sa engleskog na srpski našli u nebranom grožđu. I bilo je mučno. Jer, oni koji su došli da nas uče toleranciji nametali su nam i u sred Beograda jezičko nasilje, tzv. imperijalizam jezika.
       Kad je, valjda, shvaćeno da je to kontraproduktivno, drugog dana je beogradski profesor Vladimir Vodinelić probio led i progovorio na - srpskom!!?
       Tako je Vodinelić rekao da, i dan-danas, dakle, i posle 5. oktobra 2000. godine, ne uspevamo da savladamo nasleđeni totalitarizam, da “proizvodnja zla i dalje traje”, da se krše ljudska prava, vrše ubistva kao u miloševićevskom režimu. Prema Vodineliću, to je, između ostalog, i zato što su petooktobarski događaji kombinacija spontane sile ulice i klasičnog državnog udara na južnoamerički način i otud nepoželjan kontinuitet sa predstavnicima Miloševićeve vlasti. Miloševićevo vreme je, smatra on, “sličnije stanju Nemačke u vreme Hitlera nego li situaciji u staljinističkim društvima istočne Evrope” pa otud “Miloševiću nije bilo potrebno da davi ljude u delti Dunava kao što je to radio Čaušesku”. Vodinelić je, zatim, kao pravnik, upozorio da još nismo spremni čak ni za “pravno savlađivanje prošlosti” i podsetio da je i Hana Arent bila skeptična, često govoreći da “prošlost nacionalizma nije moguće savladati”, mada je naš zadatak da stalno savlađujemo prošlost ne bi li se začela, uvek, krhka demokratija. Profesor Vodinelić pak nije ostao dužan ni Hani Arent, podsećajući arentologe da se Hana Arent zalagala za smrtnu kaznu kada je trebalo suditi nemačkim nacistima za zločine nad Jevrejima, a danas je, u celoj Evropi, pa i u Srbiji, smrtna kazna ukinuta.
       Ovo tugaljivo pitanje arentolozi su, jednostavno, prećutali. I dr Vojin Dimitrijević je rekao da je ovaj skup zgodna prilika da “isprobamo Hanu Arent na miloševićevizmu”. Miloševićevizam nije bio jedan čovek, kaže Dimitrijević, već čitava struktura mišljenja i vladanja. Tu dijagnozu dali su danas i pisci grafita po Srbiji: “Sve je isto, samo njega nema”.
       To nije čudno, smatra Dimitrijević, jer je Milošević vladao duže od Hitlera i ostavio je dublji trag. Dimitrijević analizira ovako: “Kada hoćemo da sistematizujemo miloševićevizam postavljaju nam se pitanja. Da li je to bio totalitarizam? Nije. Diktatura? Možda. Jer, reči totalitarizam, diktatura jesu prejake za sve ono jadno i bedno što se dešavalo. Bilo je ubijanja, ali ne i genocida, bilo je proterivanja, ali ne i etničkog čišćenja. Čak, kada ozbiljno razmislite, vi i ne znate da li je Milošević sve to smislio, ili je samo apsorbovao iz naroda. Nije to bio ni plemenski nacionalizam, kako bi ga nazvala Hana Arent, a, opet, nacionalizam je pobedio ovu državu.
      
       Dimitrijevićeva analiza
       Zapanjujuće je da su i neki marksisti pružali podršku Miloševiću ne shvatajući da podržavaju nacionalizam, ideologiju krvi i tla. Srpski nacionalizam postao je pansrbizam koji se proširio i na Srbe u dijaspori, pa i na SAD. I taj miloševićevski pansrbizam, koji je podržavala i SPC, bio je okrenut u prošlost gde Srbin nije čovek koji je u direktnom odnosu sa bogom već to mora da bude preko srpstva. Najzad, Hana Arent upozorava da antisemitizam dolazi iz zavisti. Tako su Srbi postali i antisemiti, veći nego bilo gde. Tim pre što su Srbi u vreme Miloševića hteli da budu izabrani narod, zbog čega su se i sukobili sa Jevrejima, kao sa izabranim narodom, i tako smo se našli u beznadežnoj fatalnosti.”
       I možda bi neko od arentologa i polemisao sa Dimitrijevićem zbog njegove “nežne” analize miloševićevizma, ali profesor je napustio skup jer je imao “zakazano kod lekara”. I Mihajlo Mihajlov, okoreli protivnik totalitarizma, bio je, za arentološke uši, blag prema Miloševićevom režimu ocenjujući ga “autoritativnim, a ne totalitarnim”. On dalje kaže: “Miloševićeva diktatura nije bila klasična. Ovde je bilo slobode štampe, nijedna knjiga nije bila zabranjena. Štampane su i Đilasove i moje knjige. Ispašće da sam za Miloševića, ali tako je bilo.”
       Tako je ispalo da su naši ljudi bili i najkritičniji i najobjektivniji prema našoj “sramnoj prošlosti” i da nam onoliki strani arentolozi u “Interkontinentalu” i nisu bili potrebni. Sem ako je to nekome za nešto trebalo. Najzad, treba pomenuti i Bogdana Denića koji je branio tezu da su etničke države danas utopija, a o njima se sanja samo još ovde u Srbiji, te da je “američka zastava, posle 11. septembra, zastava i crnaca i Jevreja i Azijaca”. Neko je Deniću dobacio: “Da, ali ne i 40 miliona pobijenih Indijanaca!” Amerikanac Denić se na ovo žacnuo i burno reagovao: “Niko ne zna koliko je Indijanaca pobijeno! Preteruje se sa brojkama od 30-40 miliona. Ja ne želim da o tome raspravljam!” Denić će ostati zapamćen i po tome što je zahtevao da se u, već dobro ohlađenoj kongresnoj sali klima uređaj podesi na nižu temperaturu, tako da su neki od učesnika međunarodne konferencije o Hani Arent dobili lakše upale pluća.
       Hana Arent je, i poslednjeg dana, zurila u prazno, sa opuškom na kraju usana.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ