Sve nas koji smo otišli odavde povezuje jedna reč - nepripadanje. Svi smo tamo, i bez obzira koliko smo tamo, mi nikada nećemo biti stopostotno deo tog društva, u smislu, ja sam Amerikanac. I svi imamo isto osećanje, kad dođemo, da nismo više kompletno deo ovoga ovde. Svi nekud izmičemo

      Prošlo je osam godina otkad je napustila Beograd da bi se u njega povremeno vraćala. I kaže da joj uvek treba malo vremena da se navikne, kao kad ne vidite nekog veoma dragog, pa ste uzbuđeni i u strahu pred susret sa njim. Ovih dana je opet u gradu svojih najvećih glumačkih uspeha, sa njom je i sedmogodišnja kćer Nika. Suprug i tata Uliks Fehmiu je ostao u Njujorku, gde zajedno žive poslednje četiri godine. Prave življenje na Menhetnu, kako se zezaju naši tamo. Njihovo življenje je u gornjem, istočnom delu Menhetna, mirnom, porodičnom kraju, blizu reke, uz pomoć jedne celebritdž pekare u Njujorku.
       - Kad smo polazili u Njujork, niko nije mislio da će se Uliks baviti ovim što danas radi. Njegova velika pekara snabdeva najbolje restorane i hotele na Menhetnu. Uliks to radi maksimalno profesionalno, ali on je u tome i umetnik koji se bavi hlebom. Tu količinu energije koju ulaže u svoj posao, on bi jednako ulagao i u glumu. I ta pekara mu pruža toliko zadovoljstva, kao što bi mu pružala gluma. A u Americi, kad toliko ulažete u jedan posao, postoje veliki izgledi da vam se to dobro i vrati.
       Vi možete biti slavan kao pekar, jednako kao glumac. Kako što Robert de Niro drži svoju pekaru i restoran “Trebeka” u Njujorku i on to radi sa istim angažmanom i ljubavlju kao i svoj glumački posao. U jednom trenutku je avionom iz Pariza dopremao hleb kakvog nije bilo u Njujorku. Uostalom, on je Njujorčanin koji obožava svoj grad, svoj kvart Trebeka u kome živi i po kome mu se zovu restoran i pekara.
       Kako je glumici, dobitnici Zlatne arene u Puli (1989), čudesnoj Anki iz serije “Aleksa Šantić”, Elektri, Meg iz “Mačke na vrućem limenom krovu”... kad ne igra tolike godine?
       - Moj život u Americi je tekao u fazama. U jednom periodu sam intenzivno tugovala što nisam u svom poslu. Onda sam se toga sasvim oslobodila. Sada mislim da ima previše lakoće u toj oslobođenosti. Mada, s druge strane, imam intenzivniju potrebu da ponovo igram. Samo, bez grča, bez gorčine. I dobro se osećam dok odlazim na audiciju.
      
       I, kolika je mogućnost da se dobije uloga?
       - U Njujorku je sve moguće, ako nemate akcenat i ako imate dara, mislim na glumce, naravno. Kad je o pozorištu reč, tu je ovaj grad bez premca i sve drugo u Americi u odnosu na njega je provincijalno. Odlazak na audicije je neizbežan deo glumačkog posla. Uliksu i meni je to, u početku, predstavljalo stres, svaki put kao da idemo na ispit. Sada nam je jasno da je neophodno da imate puno audicija. Pred moj dolazak ovde bila sam nekoliko puta na audiciji kod jednog velikog pozorišnog reditelja, Pitera Selarsa, koji je za Ameriku vrlo progresivan, inače levo orijentisan. On će raditi jednu Euripidovu dramu. Imala sam jedan veliki monolog koji sam u kući dugo vežbala, a onda je jednog dana naša kći Nika, izgovorila sve to naizust. Bez akcenta.
      
       Pozorište u Njujorku je u znaku Brodveja, a Brodvej je u znaku mjuzikla. Koliko to vas privlači?
       - Ne preterano. Volim samo dobar mjuzikl, kao što je nedavno bio “Kabare” koji sam sa zadovoljstvom odgledala. Ali, ne promakne mi nijedna bolja dramska predstava.
      
       Ovde ste odgledali “Hazarski rečnik”?
       - Jesam, i oduševljena sam. To je ono što se u svetu zove elitni teatar. Kao što u Americi imate Boba Vilsona koji jeste alternativan u odnosu na klasično pozorište, ali on je došao do toga da pravi zapravo elitne predstave. I kad vidim takvu predstavu u Beogradu, meni je drago. Šteta je samo što se to tako kratko igra, što toga nema više.
      
       Vi i Uliks ste deo velike kolonije umetnika koji su otišli iz Jugoslavije tokom devedesetih godina. Šta vam je zajedničko?
       - Sve nas povezuje jedna reč - nepripadanje. Svi smo tamo, i bez obzira koliko smo tamo, mi nikada nećemo biti stopostotno deo tog društva, u smislu, ja sam Amerikanac. I svi imamo isto osećanje, kad dođemo, da nismo više kompletno deo ovoga ovde. Svi nekud izmičemo. Za to snosim svu odgovornost u smislu tuge, melanholije, ili rasterećenosti.
      
       Mislite li da je to nepripadanje svojstveno i jednom Nordijcu, na primer, kad poput vas dođe u Njujork?
       - Ne znam kakva je strast jednog Nordijca prema njegovom gradu, ne znam da li on to ispoljava kao mi, ali kada razgovaram sa nekim drugim ljudima u Njujorku, mislim da dele ovo naše osećanje. Njujork je prepun malih nacionalnih restorana, koje drže Grci prve ili druge generacije, Mađari, Poljaci, Česi... i oni se tamo nalaze i druže.
      
       Vaša kći Nika koja ide u američku školu, govori engleski bez akcenta i srpski s akcentom, neće imati tu dilemu jednog dana. Biće Amerikanka?
       - Meni je stalo da Nika bude dobra Zemljanka. Ne Amerikanka, ne Jugoslovenka, već dobra Zemljanka. I kad god me pita “šta sam ja”, ja joj kažem: “Ti treba da budeš dobra Zemljanka”. Do toga mi je mnogo stalo. Da oseti tu globalnost, da bude svesna koliko smo svi na planeti slični, mali, i da ima osećanje pripadnosti gde god da živi.
       Ja sam iz Beograda otišla po svom izboru, mene niko nije proterao, i to je bila samo moja prinuda. Kad prođe neko vreme, više nema razlike da li ste izabrali da negde odete svojevoljno ili ste to učinili pod prinudom.
      
       RADMILA STANKOVIĆ