“Moja knjiga “Na Bajram” je omaž ženama jer su one najpozitivniji deo rata”

      Italijanska novinarka i književnica Franćeska Kaminoli boravila je protekle nedelje u Beogradu i ovdašnjoj publici predstavila se kao autorka romana “Na Bajram”. U Beton hala teatru, o knjizi koju je nedavno objavila Feministička 94, a štampala prva ženska štamparija Galaktika svemirska krstarica, govorile su pored autorke, Valerija Gandus, novinarka “Panorame”, i Jasmina Tešanović, urednica izdavačke kuće i prevodilac.
       Iako je prvi put u ovom gradu, gospođa Kaminoli ocenjuje Beograd kao živahan, evropski grad prepun mladih ljudi, sa mnogo mesta gde mogu da se rade zanimljivi kulturni projekti. “Veoma je toplo pa je teško videti sve što sam želela. Ipak, videla sam mesta bombardovanja protiv kojeg sam inače bila, jer čovek mora da vidi neke stvari da bi mogao da ih shvati”.
       “Na Bajram” je prvi roman italijanske spisateljice; govori o ratu u Bosni, o potresnim sudbinama ljudi različitih nacionalnosti kojima je zajedničko to “što su se našli u nečemu što nikada nisu želeli i što još ne mogu da shvate”. Ne zauzimajući nijednu stranu, a imajući ih sve u vidu, Kaminolijeva je jednostavnim jezikom napisala priču o normalnim, običnim ljudima koji, kako sama kaže, najviše pate u ratovima: “Govori se samo o ljudima ‘sa imenom i prezimenom’, a mene oni ne zanimaju. Ja sam želela da dam glas onima o kojima niko ne govori, pravim herojima rata.”
      
       Prvi put - rat
       Upravo o njima Franćeska Kaminoli piše lako i ubedljivo, kao neko ko je rat doživeo iz neposredne blizine. “U knjizi su sve priče izmišljene, ali sve bi mogle da budu veoma istinite”, objašnjava za NIN autentičnost svog romana. “Za vreme rata u Bosni, kod mene u kući živela je devet meseci jedna žena izbeglica iz Sarajeva sa svojim detetom od četiri godine. Gledajući svaki dan vesti, rešila sam da ih više ne gledam, već da vidim na koji način sa svoje strane mogu da pomognem. Odlučili smo da pružimo dom jednoj izbeglici i tako je kod nas došla ta žena sa svojim detetom. U moju kuću ušla je nepoznata osoba, mogla sam da sumnjam da ćemo se dobro slagati. Međutim, od prvog trenutka osetila sam bliskost i stvorio se odnos s vrlo malo reči. Jasna nikada nije pričala o ratu. Ponekad, noću, odlazili bi do jednog radio-amatera, preko koga su stizale poruke žena izbeglica iz celog sveta. Nisam razumela nijednu reč, ali mogla sam da shvatim šta se njoj dešava iznutra. U jednom trenutku ona je rešila da ne bude izbeglica i vratila se u Sarajevo u koje je tada bilo vrlo teško ući. Ja sam joj obećala da ću doći da je posetim čim se rat završi. Dejton je potpisan, i marta ‘96. otišla sam u Sarajevo. Doživela sam ogroman šok kada sam videla kako je sve uništeno. Naravno, nikada u životu nisam videla rat ranije i to me je strašno pogodilo. Poslednjeg dana mog boravka bio je Bajram, prvi Bajram posle kraja rata i dogodio se onaj čuveni događaj - stari ljudi iz grada rešili su da odu na svoje groblje na koje nisu mogli da idu za vreme rata. I tada to nije bilo moguće zato što je to groblje bilo u srpskom delu. Ipak, misleći da postoje sve te internacionalne grupe koje će ih štititi, smatrali su da uz njihovu pratnju mogu bezbedno da idu. Išlo je mnogo autobusa, a međunarodne trupe nisu ništa učinile, nisu ih zaustavile, niti su išle sa njima. I desili su se incidenti, poginulo je više ljudi koji su bili u tim autobusima. Mislim da ih je bilo dvadesetak, ja sam u svom romanu koji je inspirisan tim događajem izmislila da je samo četvrto ljudi poginulo.
       Posle dva dana vratila sam se u Italiju i pokušala da tu vest nađem negde u novinama i nije je bilo; samo dva reda! To me je strašno naljutilo, bila sam besna na moju struku, na moj zanat. Zato što sam videla da vest više ništa ne znači. Ona je zaista bila velika, ali o zemlji koja više nikoga nije zanimala. Kao novinarka, znam vrlo dobro da za novine rat prestaje onog trenutka kada više nema predstave, spektakla. I odlučila sam da napišem jednu kratku priču, a ta kratka priča je postala prolog priče koju sam napisala kasnije. I tako je, iz osećanja besa, nastao moj roman “Na Bajram”.
      
       Psihološka rekonstrukcija
       Najupečatljiviji likovi u knjizi Franćeske Kaminoli su žene. Njihovi životi bivaju uništeni ratom, ali one, međusobno se pomažući, ipak nalaze snagu da idu dalje i počnu neke nove živote. Na pitanje da li bi se njen roman mogao opisati kao ženski roman o ratu ili kao viđenje rata iz ženske perspektive, autorka kaže: “Verovatno je ženska tačka gledišta što je to roman ne o herojima rata, muškarci su ti koji češće pišu o herojima i možda je u tom smislu to ženski roman. Zapravo, to jeste jedan omaž ženama, jer su žene zaista najpozitivniji deo rata. Iako su moja dva muška lika muškarci koji sebi postavljaju pitanja, žene su te koje nose i iznose život u teškim situacijama. To je bio moj utisak i kad sam otišla u Sarajevo.
       Duboku rekonstrukciju, psihološku rekonstrukciju zemlje radile su žene. Devedeset odsto izbeglica su žene koje žive daleko od svojih domova četiri, pet godina i njihova porodica je na taj način uništena. One se ili više nikada ne vraćaju kući, zato što nalaze nove partnere u zemljama u kojima žive da ne bi bile same, ili, ako se vrate, ne mogu da prepoznaju čoveka sa kojim su živele, a koji je učestvovao u tom ratu. Vrlo često žene ne uspeju da ponovo izgrade svoju izgubljenu porodicu. U takvim teškim situacijama one se neretko međusobno pomažu, jer u trenucima kada se radi o pitanjima života, smrti i ljubavi žene jesu solidarne.
       Dakle, žrtve novih ratova nisu samo oni brojevi mrtvih o kojima pišu novine, a mi to čitamo, već još stotine hiljada ljudi o čijim sudbinama ništa ne znamo. Iz tog rata u Bosni, koji sam ipak doživela na nešto neposrednije nego oni koji su ga pratili samo preko medija, shvatila sam stepen i vrstu razaranja koju proizvode ove nove vrste ratova. Jer, to su uvek ratovi nad civilima; oni ne uništavaju ljude samo fizički, već uništavaju čovekovu društvenu, porodičnu i emotivnu strukturu.
      
       OLJA NUŠIĆ