Posle šefa Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije Vladimira Popovića, šefica kabineta predsednika SRJ Ljiljana Nedeljković govori o prisluškivanju, poslovima i atmosferi u glavnim prostorijama Palate federacije

      Na jednom kraju konopca za takmičenje u izdržljivosti nalazi se Biro za komunikacije Vlade Srbije, a na drugom kabinet predsednika SRJ. Sukob između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, i njihovih partijskih programa, tako je, bar što se medija tiče, prebačen na liniju šef Biroa Vladimir Popović Beba - šef Kabineta Ljiljana Nedeljković (neki će dodati ime generala Ace Tomića), a čemu je naročito kumovao nedavni Pavkovićev slučaj. Mada, rekla je Nedeljković, “mi, ovde, sasvim sigurno ne vodimo nikakav rat, posebno ne propagandni rat”: “Koja je afera krenula od nas? Nikada s ove strane nije pokrenuta nijedna glupost tipa da je Koštunica leteo avionom u kojem se nalazi Brozov nameštaj. Zaista sam fascinirana količinom izmišljotina.”
      
       Doživljaj naroda
       Drugačijim rečima, oko ova dva, institucionalno potpuno različita tela koja su, sticajem srpskih okolnosti, dovedena u istu dramu, napravila se u trenutku odgovarajuća misterija. Iz određenih razloga i Vladimir Popović i Ljiljana Nedeljković, inače skloni sklanjanju od javnosti, rešili su da progovore za novine: u prošlom broju NIN-a, šef Biroa potrudio se i pokazao da, zapravo, ne postoje prepreke u dolasku do njega samog, kao ni do informacija o radu, ali i od Biroa. Za ovaj broj, Ljiljana Nedeljković priča o životu kabineta.
       Najpre: “Biro i kabinet nisu protivstavljeni jedan drugom. Kabinet je nešto što postoji na osnovu Zakona o državnoj upravi. U institucionalnom smislu, to je jedini aparat kojim raspolaže predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Biro je jedna od agencija, ustanova Vlade Srbije. Drugo, Biro je zadužen za odnose s javnošću, a u kabinetu je to samo jedan od segmenata delatnosti.”
       Koncepcijske razlike između gospođe Nedeljković, onomad zadužene za kampanju Vojislava Koštunice kao predsedničkog kandidata za savezne parlamentarne izbore, i gospodina Popovića, onomad medijskog savetnika Zorana Đinđića, tadašnjeg menadžera DOS-a, pojavile su se, dakle, na samom pragu pobede nad Slobodanom Miloševićem. Kampanje su, sećamo se, bile odvojene. “U suštini su se već tada ispoljile razlike, pa, ako hoćete, u marketinškom konceptu, ili nečem što zovem ‘doživljaj naroda’. Koncept DOS-a bio je sjajniji, zapadnjačkiji, menadžerskiji. Naš koncept je bio, čini mi se, mnogo bliži narodu, mnogo više od vrata do vrata, koncept ‘ljudima u pohode’, gde kandidat ne pokušava da se predstavi nečim što on nije”, kaže Nedeljković.
       S Vladimirom Popovićem razgovarala je dva puta u životu, telefonom: “Za vreme predizborne kampanje. Prvi put, kada me je ubeđivao da idemo sa spotovima na TV Pink, što smo mi odbili. Drugi put, kada je Voja, septembra 2000, išao u Crnu Goru gde je na televiziji trebalo da da intervju. Beba mi je sugerisao da Koštunicu ubedim da ne ide, zbog mogućih oštrih i neprijatnih pitanja. Odgovorila sam da i on i ja treba da imamo bolje mišljenje o intelektualnim sposobnostima ljudi koje savetujemo.”
       Dobar deo javnosti, ipak, smatra da se kabinet bavi stranačkom, DSS-ovskom, umesto državnom politikom - pored ostalog, u kabinetu dominiraju članovi Demokratske stranke Srbije, uključujući i sekretarsko osoblje preuzeto iz stranke (jedan od njih je ujedno i Koštuničin vozač). Nedeljković kaže: “Ne bih rekla da je kabinet DSS-ovski. Konkretno, ja jesam funkcioner DSS-a, jesam član Predsedništva DSS-a, ali stranku i kabinet veoma razdvajam.”
       Za optužbe iz Biroa smatra da “nema potrebe da se na njih odgovara” i na pitanje da li bi se sastala sa šefom Biroa odgovara sa “zašto da ne”. O, opet, navodnom prijateljstvu s bivšim šefom DB-a Radetom Markovićem kaže da priču treba vratiti malo unazad: kako se funkcionisalo do republičkih izbora? “Savezna vlada nije formirana odmah, a stvari su morale da funkcionišu, Kosovo je bilo jedan od ključnih problema. Prvi kontakt, moj i Gradimira Nalića, s Radetom Markovićem bio je kad je Flora Brovina puštena iz zatvora i, posle toga, kad se nedelju dana kasnije vratila (kraj oktobra, početak novembra 2000), kako bi pokušali da smirimo pobunu Albanaca u našim zatvorima. Šetali smo se s njom po zatvorima, a to je mogla da organizuje samo Služba DB-a.”
       I ponovo kasnije, s Gradimirom Nalićem išla je na Kosovo, “prva sam ostvarila kontakt s Kušnerom, kao lični izaslanik predsednika SRJ”. Trebalo je da Bernar Kušner bude ubeđen u ideju održavanja republičkih izbora i na Kosovu. “Sedam-osam puta - do tih izbora, išli smo na Kosovo i Služba DB-a, s jedne strane, i UNMIK i KFOR, s druge strane, organizovali su posete.” Ranije, znači, nije sarađivala s Markovićem, upoznali su se posle 5. oktobra, “nismo bili prijatelji”.
       Generala Acu Tomića Ljiljana Nedeljković upoznala je, objašnjava, 6. oktobra 2000, uveče, zahvaljujući zajedničkom prijatelju. “Ranije nisam mogla da ih znam, jer DSS nije imao kontakte s vlašću, Voja nije sedeo na kanabetu.” Upravo Tomić bio je čovek koji je omogućio čuvene susrete te noći, s Pavkovićem i potom s Miloševićem. “Nismo ni rođaci, niti smo iz istog mesta”, demantuje pojedina pisanja štampe. “Ali, veoma mi je drago što sam ga upoznala i mislim da mogu da kažem da smo prijatelji.”
      
       Prokleta Jerina
       Napadi neistomišljenika uglavnom padaju na Ljiljanu Nedeljković. Da fami i ovog puta nije doprinelo izbegavanje javnosti? Šefica našeg prvog kabineta smatra da je baš sklanjanje od javnosti omogućilo uspešne misije na Kosovu, na koje je naročito ponosna. “Prebacuju mi da sam prokleta Jerina. Zemlja Srbija, izgleda, prosto ima potrebu za prokletom Jerinom. Uz to, Voju je najlakše napasti tako što će biti napadnut neko ko mu je blizak.”
       Predsednik Koštunica ima više savetnika od kojih većina, pak, nije u DSS-u: Gradimir Nalić (GSS) jeste savetnik za ljudska prava, Rade Bulatović za bezbednost, Slobodan Samardžić za politiku, Aleksandar Tijanić za medije, Predrag Simić za spoljnu politiku, Danijel Cvjetićanin za ekonomiju, Petar Lađević (GSS) za izbeglice i humanitarna pitanja. Zamenik Ljiljane Nedeljković Aleksandar Nikitović nije u DSS-u. Nije ni generalni sekretar Filip Golubović.
       A posao šefa kabineta je, pre svega, priprema raznih predsednikovih aktivnosti, poseta - bilo da prima, bilo da ide u posetu, kontrola i delom održavanje njegove prepiske, susreti s diplomatama, održavanje kontakta s ambasadorima, pregled diplomatskih depeša, pošto “nema teorije” da predsednik stigne sve da ih pročita. “Često se pitam kako stranci neke stvari bolje razumeju i kako su spremniji da ih shvate od ljudi s kojima smo mi sve ovo zajedno radili, započeli.”
       Nikola Vujičić zadužen je za prepisku, pisma koja stižu od običnog sveta (stiže ih mnogo i na adresu stranke i na predsednikovu kućnu adresu). Stižu dirljiva pisma, stiže mnogo telegrama, a sad, u vezi sa upisom u škole i na fakultete, stiglo je i puno molbi da nečije dete “pređe crtu”. Na sve se redovno odgovara i, eventualno, upućuje na drugo državno telo koje, možda, može da reši problem.
       Ali, dok nije počeo sukob između vladajućih DS-a i DSS-a, da li je, hipotetički, u kabinetu mogao biti zaposlen član Demokratske stranke? Nedeljković smatra da bi, u svakom slučaju, prevagnule programske razlike. Kao ilustrativan primer, navodi jedno razmatranje loga DOS-a, dok je koaliciona ljubav još trajala, i kada su predloženi krugovi ispod skraćenice DOS nju asocirali na olimpijske krugove, Zorana Đinđića na “audi”.
       Ne računajući Generalni sekretarijat predsednika i Vojni kabinet u Palati federacije (Protokol je takođe odvojen), u kabinetu još rade i Neda Stanisavljević, viši saradnik za informisanje, koja “u stvari sama radi ono što radi Biro za komunikacije Vlade Srbije”. “Nemamo Internet centar, devojka iz Sekretarijata pomaže Nedi u tome.” Šef Protokola je Zoran Veljić, diplomata od karijere, jer “to mora da radi neko ko zna, neko ko je iz tih voda”. Tu su i prevodilac, sistem operater je otišao u vojsku, pa “eto, po njemu se može zaključiti da nismo kabinet starih”.
       Prebacuje im se, znači, da su “stari”, odnosno, prema nekim tumačenjima, samim tim i anahroni, spori. Vlada Srbije prepoznatljiva je po mladom kadru sa zavidnim entuzijazmom. “Ako tako gledate, kabinet nije mlad iz vrlo prostog razloga što bi bilo nelogično da savetnici budu mladi. Mladost ne mora da bude kvalitet sama po sebi. Treba imati i životno i poslovno iskustvo. Na kraju, i Srbija je stara zemlja... Svejedno, kabinetu se ne može spočitavati da je star, ne znam prosek godina, ali svi smo mlađi od predsednika.” Ljiljana Nedeljković naglašava i da su različite kategorije entuzijazam pre izbora 24. septembra i entuzijazam posle izbora 23. decembra 2000. godine.
       Ko piše govore? Stiže li predsednik sam da ih napiše? “To se nikad ne pita (smeh). Pišu ih svi pomalo, ja ih kontrolišem. Ideje su, naravno, Vojine. Znate, kod nas ne postoji institucija pisca govora kao u Engleskoj i Americi.” U Birou za komunikacije, da podsetimo, postoji posebna služba za praćenje izveštavanja medija o aktivnostima vlade. “Mi nemamo pravu analitiku. Postoje dve gospođe koje rade kod Tijanića i više nam pokrivaju elektronske medije pošto uopšte ne stižemo da ih gledamo. Štampu čitam, predveče dobijam sutrašnja izdanja, u dobroj sam kondiciji, jer sam često bila večernji urednik u Beti.” Koštunica čita novine ujutro i “stigne da pročita mnogo više nego što se misli”.
      
       Gavrilovićeva poseta
       Nego, kako, generalno uzevši, doći do Koštunice? “Nije teško. Samo treba napisati povod za traženi sastanak.” Koliko je pokojni Gavrilović čekao? “Javio se nekoj od sekretarica. Ne znam zaista koliko je vremena prošlo. Čovek koji je to znao, nažalost, nije više među živima (Laslo Sekelj).”
       Koliko često se podnose izveštaji tajnih službi? “Ne čitaju se svakog jutra. Čitaju se ne baš svake večeri, predsednik ih povremeno dobija i onda ih daje meni, ukoliko misli da su vojska i policija poslale nešto posebno interesantno. Doduše, iz vojske stižu ređe, jer kontakte s njima održava Vojni kabinet predsednika SRJ. Izveštaj DB-a MUP-a Srbije redovno dolazi budući da Državna bezbednost ne postoji na saveznom nivou.”
       Obezbeđenje predsednika SRJ čine predstavnici saveznog i republičkog MUP-a i vojske. No, Koštunicu do i od kabineta čuva jedan čovek, poznat je po insistiranju na minimalnom obezbeđenju. Kao što insistira na tome da ostane u svom stanu u centru Beograda, umesto da se preseli u predsedničku rezidenciju. Uostalom, nije se predsednik lako odvojio ni od svog “juga 60” (inače, vozač nedavno ukradenog “audija” nije dobio otkaz).
       Specijalna zdravstvena ekipa ne postoji, kao u stara vremena ostalih predsednika i pulena. Istina, lekarka i medicinska sestra dežuraju u Palati federacije, ali za sve zaposlene. “Uglavnom idemo na VMA. A na put ih ne vodimo pošto bi nas to mnogo koštalo.” U prilog štedljivosti kabineta, pored “retro” nameštaja, navodimo i detalj u vezi sa rezervacijom hotela u Njujorku, uoči septembarskog zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, kojem će prisustvovati i Vojislav Koštunica: umesto hotela preko puta zgrade UN, naša delegacija ići će u nešto udaljeniji “Interkontinental”, čime će biti ušteđeno 1 500 dolara za dva noćenja.
       Radi dalje demistifikacije, navešćemo još nekoliko scena i primera iz kabineta. Prvo, Koštunica zvanično prima mesečnu platu u iznosu od oko 25 000 dinara - u dve rate. Drugo, berberin dolazi jedanput mesečno u Palatu, ali kako nema tople vode, nema bojlera, snalaze se dopremanjem iz zajedničke kuhinje (limunada im je odlična!). Ne treba posebno isticati razliku između Biroa i kabineta na prvi pogled. Palata federacije je tolika, kabinet razbacan, da se ni uz najbolju volju ne može organizovati dinamika koja se može videti u Birou. A i u Birou je zaposleno tridesetak ljudi, u kabinetu ni 15.
       O njegovom imidžu, tzv. stajlingu niko se ne brine - do njega samog. I dalje se oblači i kupuje gde je i nekada pazario, izrazito se gnuša luksuza. U slučaju potrebe, iznajmiće smoking. “Za jedno 30 godina, možda će biti pristojno da se u ovoj zemlji na taj način postavljaju stvari. Nije reč, dakle, o predsedniku u ‘armani odelu, svilenoj košulji’, da li od šanera, ili regularno kupljenim. Srbija još nije spremna za to”, kaže Nedeljkovićeva.
       Posle detalja suvišnih - ili ne, da se vratimo na ozbiljnije teme. “Niko nije rekao da je bilo prisluškivanja od strane Biroa. Rečeno je da je bilo prisluškivanja. Bitna razlika. I to treba da ispita Anketna komisija Savezne skupštine. Lično sam gotovo sigurna da je prisluškivanja - bilo. Jer, bilo je suviše slučajnosti.”
       U međuvremenu je i Otpor zatražio od Koštunice i Đinđića da se precizno izjasne, bez vela demagogije, o aferi “četvorožilni kabl”. I Đinđić je ponovio da ni Biro, niti bilo koja služba republičke vlade nisu prisluškivali saveznog predsednika, ne rade to ni danas, neće ni u budućnosti, a i Koštunica je ponovio da nikada nije naredio upad u bilo koju ustanovu Vlade Srbije, da to nisu uradili ni njegovi savetnici i uz akcenat na situaciji kada postoje indicije da je predsednikova bezbednost ugrožena, “kao što su postojale u ovom slučaju”, da je Vojska Jugoslavije dužna da proveri sve okolnosti.
       Ubrzo se javio i Vuk Obradović s izjavom da je avgusta prošle godine “direktno ukazao na to da predsednik Koštunica biva prisluškivan”. U iščekivanju novih izjava, teza i pretpostavki naših političara, naravno pod štitom željenog epiloga rada Anketne komisije, jasno je da će izbori i(ili) vreme pokazati koji će kraj konopca popustiti i ko će pasti u pesak. Pa, kom’ olimpijada, kom’ “audi”.
      
       ANA VUČKOVIĆ