(“Statusna oznaka-proboj u dve kolone”, NIN br. 2687)

      Sve dnevne i nedeljne novine objavile su prikaz ili kritiku sa premijere “Hazarskog rečnika”, održane u Sava centru 29. juna. Bio je to svakako pozorišni događaj godine, kako god se kome dopadalo ili ne. Jedino su čitaoci NIN-a ostali uskraćeni, jer se njihov kritičar uvredio, proglasio kako i sam kaže “sitan incident” za “omalovažavanje publike”, napustio premijeru i nije napisao tekst.
       Šta se, naime, dogodilo: u gužvi koja se stvorila na južnom ulazu Sava centra neko je prilikom prolaska Zorana Đinđića (ne sa svitom i ministrima, kako tvrdi Stamenković, već sa porodicom, osim njega iz Vlade Srbije bio je samo Žarko Korać) navodno odgurnuo Vladimira Stamenkovića. To je toliko razbesnelo gospodina kritičara, da, ne samo da je napustio predstavu, već se pozabavio umesto kritikom, običnim pamfletom. Slučaj “odgurivanja” je od strane gospodina Stamenkovića proglašen maltene zaverom “u koju su umešani političari, telohranitelji i pozorišni producenti”, a pri tom je i “narušio regularnost premijere”?! Nije li malo mnogo za jedno “odgurivanje ramenom”? (Drugi novinari su uglavnom komentarisali “slučaj Stamenković”, naravno podržavajući kolegu. Učinili su to čak i oni koji su ušli na predstavu zajedno sa “kolonom” u kojoj je bila gradonačelnica Beograda i još nekoliko ljudi iz Skupštine grada). Gradonačelnica Beograda imala je samo malo “komforniji protokol” ne obezbeđenje, jer je sa njom bila gradonačelnica Ljubljane sa delegacijom i ambasadorom Slovenije.
       Ne pravdam, daleko bilo, ničiju grubost i agresivnost. I sama sam naglas psovala, jer me je neko zgazio, nisam videla da li je iz obezbeđenja ili nestrpljive publike. Ali - zavera, neregularnost!!!?? Zar zaista gospodin Stamenković misli da je bilo ko od prisutnih političara (Đinđić & Korać) naredio da se odguruju ljudi?
       Što se producenata tiče (Tomaž Pandur, Svetozar Cvetković, Branislava Liješević): jedan je bio na rediteljskom mestu (ne bila mu u koži pred premijeru), drugi se spremao za izlazak na scenu, jer igra u predstavi, a direktorka Sava centra je sticajem okolnosti bila baš sa mnom, jer smo se srele ispred ulaza i propuštajući gužvu ušle među poslednjima. Predstava je počela na vreme, što je neuobičajeno za naše prilike. Publika je odgledala predstavu, bilo je aplauza, bio je koktel, mnoštvo gostiju iz inostranstva. Toliko o regularnosti!
       A sad o telohraniteljima ili obezbeđenju. Osim što su učestvovali u “pomenutoj zaveri”, ti momci su po Vladimiru Stamenkoviću, “zlokobni simboli miloševićevskog vremena” i nimalo nisu slični onim prefinjenim i pristojnim Titovim telohraniteljima koje je V. S. viđao po predstavama u svoje i Titovo “veliko vreme”.
       E, pa žao mi je: Tito je umro. Milošević nije ni išao u pozorište pa je uglednom kritičaru valjda sve bilo potaman. Zoran Đinđić je išao u pozorište i pre nego što je postao premijer, ali pošto je bio “teška opozicija” retko je pozivan na premijere, već je dolazio na redovne predstave. Zato ga gospodin Stamenković nije viđao, jer je on uvek i u svim režimima bio privilegovana premijerna publika.
       Znam neke od tih momaka iz Đinđićevog obezbeđenja. Znam kako su se tukli po ulicama Beograda 1996/1997, znam kako su njih i Đinđića tukli na Brankovom mostu 1999. Bila sam tamo! Možda se još nisu opustili i uvežbali da budu fini kao Titovi.
       Jesu li ti Titovi bili baš tako pristojni, kako tvrdi Stamenković, ili se tada nije smelo ili nije htelo, baš ništa reći, još manje napisati.
       Iz tog, Titovog vremena, ostao je i sindrom - neprikosnovenosti. Tada se i zapatila ta neprikosnovenost raznih veličina, pa i pozorišnih kritičara. Zbog te neprikosnovenosti znam da će i meni mnogi prigovarati: “Ko je neka g. Mojović da polemiše sa jednim VLADIMIROM STAMENKOVIĆEM.” Ti nekad i uvek neprikosnoveni, nose kao zastavu svoje nezadovoljstvo, jer je: “najkrupnija greška političara koji su posle oktobarskog prevrata došli na vlast u tome što u obnovu zemlje nisu odlučno uključili pravu elitu nacije, dobronamerne i politički nekompromitovane ljude sa znanjem, životnom mudrošću i socijalnim taktom”. (V. S.)
      
       O tome je dakle, ovde reč!
       To što u svom tekstu V. Stamenković pominje neke ugledne profesore reditelje, selektore, a oni su pri tom predsednici upravnih odbora, međunarodnih komisija i slično, to nije TO! Vlast su finansije, socijala, struja. Te probleme bi verovatno ti “mudri sa životnim iskustvom” bolje rešili od Đelića, Kori Udovički, Gordane Matković. I ne bi se gurali da uđu na pozorišne premijere, ili možda ne bi trebalo ni da dolaze, kad unose toliko uzbuđenje i izazivaju prigovore. Premijere su rezervisane valjda samo za neprikosnovene kritičare i njihove urednike.
       Jeste kao što kaže gospodin Stamenković pozorišna kritika sastavni deo predstave. Ali, predstave nema bez zgrade, bez opreme, bez para. To obezbeđuje država, političari su njeni reprezenti. Šta je loše u tome da osim svesti o potrebi ulaganja u kulturu ostvare i neposredni uvid, pa time i veće razumevanje za kulturu. Pa i da vide tu pozorišnu elitu sa besplatnim kartama. Te karte takođe dotira država. Inače, ne bi bile besplatne. Ne bi se tako lako odbacile kao što je to učinio gospodin Stamenković na premijeri u Sava centru. Toliko je njih ostalo bez karata, a hteli su da vide predstavu.
       Nije teško da se složimo da se obezbeđenje u Sava centru ponelo vrlo neprofesionalno prema gospodinu Stamenkoviću. Nije li se gospodin Stamenković takođe vrlo neprofesionalno poneo prema pozorištu i čitaocima. Nije li svoju ličnu sujetu izdigao iznad važnosti jednog pozorišnog čina? Postigao je cilj: O tome se priča, kao i o pozorišnoj predstavi.
       Uostalom, ako mu je bilo stalo do pozorišta mogao je doći narednih dana. Subota, nedelja, bilo je vremena i za tekst u NIN-u! Nije došao! Premijera je prošla, a on ide samo na premijere. Živelo pozorište!
       Živeće pozorište i bez Tita i bez grubih telohranitelja i bez uvređenih kritičara.
      
       GORICA MOJOVIĆ,
       Beograd