NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Da li je postojao "Plan potkovica"

Jirgen Elzeser: Orvel, NemaČka, Kosovo (3)

       PROTIVUREČNOSTI PRI "POTKIVANjU": Već na prvi pogled su mnoge Šarpingove izjave o planu "Potkovica" neubedljive i lako se daju demantovati, ako ne jasnim činjenicama, onda izjavama njegovih sopstvenih generala ili drugih zapadnih izvora.
       Već sam naziv navodnog plana pokazuje da se radi o nespretnom falsifikatu: u orginalu se koristi reč Potkova, što je hrvatska ili bugarska reč, dok na srpskom ona glasi Potkovica.
       Što se tiče mapa, koje je general-inspektor Bundsvera Hans-Peter fon Kirhbah dao novinarima 8. aprila 1999, i koje su objavile mnoge novine, a prikazivale su navodne srpske planove napada, veoma je interesantna izjava tadašnjeg austrijskog ministra odbrane Vernera Faslabenda data u julu 1999. U jednom odgovoru austrijskim zelenima, Faslabend piše da taj materijal "ne predstavlja plan operacije 'Potkova' (org.), već grafičko prikazivanje poznatih događaja od januara do aprila 1999." I dalje: "Podatke, koje je dao nemački ministar odbrane, o jugoslovenskim vojnim i snagama bezbednosti su netačne i protivureče svim javno dostupnim informacijama s tim u vezi". (Odgovor Faslabenda od 16.7.1999)
       Potpuna konfuzija vlada u vezi sa vremenom nastanka i početka navodnog plana. Po Šarpingovom dnevniku od 7. aprila, planiranje je počelo "već u decembru", a prva faza je počela "u januaru". Tog istog 7. aprila Šarping je na jednoj konferenciji za novinare govorio o tome, "šta se to sve desilo na osnovu operacionog plana 'Potkovica' još od oktobra 1998. na Kosovu". Ministar spoljnih poslova Fišer je dan pre toga izjavio da je operacija "Potkova" "planirana paralelno uz proces u Rambujeu" i da je "počela 26. februara 1999". Šarping je 16. aprila tvrdio da je plan "donet u novembru/decembru prošle godine", da bi samo tri dana kasnije objavio da je plan "razmatran u decembru od vojnog i političkog vrha Jugoslavije" (reči istakao autor). Tokom rasprave u Bundestagu aprila 2000, Šarping je rekao da "su sve informacije ukazivale da je taj plan postojao još u kasnu jesen 1998". I ovde ga austrijski ministar odbrane opovrgava svojim pomenutim odgovorom: "Pošlo se od jedne dugotrajne operacije, koja je trebalo da bude sprovedena u malim koracima od oktobra 1998. dok su stručnjaci iz mog resora uvek zastupali tezu da će operacija 'Potkova' biti jedna zatvorena, velika akcija od marta do maja 1999, što se potvrdilo i u stvarnosti". Čak se i ovo relativno kasno otpočinjanje operacije "Potkova" osporava, i to čak od stručnjaka iz nemačkog Ministarstva odbrane. Neposredno pred početak vazdušnih udara NATO-a, iz jednog odeljenja Ministarstva je objavljeno: "Ne postoje naznake za otpočinjanje jedne velike ofanzive protiv OVK." I dalje: "Vojska i policija još nisu spremne za veliku ofanzivu protiv OVK na celoj teritoriji Kosova." Shodno tome, nagli porast broja izbeglica nakon tog datuma ne može da bude rezultat tog plana i dokaz za "Potkovu". Londonski "Tajms" je iz ove neverovatne zbrke pronašao elegantan izlaz: "Plan 'Potkovica' svoje korene ima u jednom dokumentu, koji je napisan pre više od 60 godina."
       Šarping tvrdi da je plan imao za cilj etničko čišćenje celokupnog Kosova. Ali u izveštaju generala fon Kirhbaha može da se pročita: "Glavni cilj operacije 'Potkovica' je po ovdašnjem mišljenju razbijanje, tj. neutralisanje OVK na Kosovu." U daljem tekstu se pre svega govori o operacijama protiv OVK i o organičenim proterivanjima civilnog stanovništva kako bi se oduzela "baza i oslonac" OVK.
       Šarping već u fazi II (februar 1999) govori o značajnom jugoslovenskom pojačanju na Kosovu; u izveštaju Fon Kirhbaha se tek za mesec mart pominju "neka pojačanja vojnih snaga" na Kosovu.
       Jedini krunski svedok, koga je Šarping do sada predstavio, jeste u stvari "golub preletač" Dragan Vukšić. Nekadašnji saradnik jugoslovenskog generala armije Momčila Perišića, koji je smenjen Miloševićevom naredbom krajem 1998, govorio je 18. marta 2000. na jednoj sednici austrijskog Ministarstva odbrane stvarno o "Planu potkovica", shodno manuskriptima. Međutim, tri meseca kasnije, kako je javio tadašnji opozicioni Radio B2-92, Vukšić se ispravio: "Vukšić je objasnio da nije tačno da je bečkom dnevniku 'Prese' izjavio, kako je pre početka intervencije NATO-a postojala 'Operacija potkovica'". Vukšićev raniji pretpostavljeni, Momčilo Perišić, koji je po Šarpingu smenjen, jer je odbio plan "Potkovica", nikada se povodom ove teme nije izjasnio.
       Hajnd Loke je svoja istraživanja zaključio ovako: "Tokom jednog iscrpnog razgovora o planu 'Potkovica' u Ministarstvu odbrane, rečeno mi je da nije postojao plan, već samo opis operacija srpske policije i srpske vojske." Njegov zaključak: "Mogu samo da kažem da ministar odbrane Šarping, kada govori o planu 'Potkovica', ne govori istinu."
      
       ŠARPINGOV POTKIVAČ: Podstaknut ovim Lokeovim otkrivanjima, novinar Franc-Jozef Huč iz lista "Hamburger abendblat" istraživao je direktno u Ministarstvu odbrane kako je to Šarping mogao da inscenira ovu prevaru. "Tri oficira sećaju se razgovora, koji su u jesen prošle godine vodili sa pukovnikom Karlom Gunterom fon Kajdačijem, vođom odeljenja štaba oružanih snaga. Tada im je pukovnik rekao da je on izmislio naziv 'Potkovica' za plan, koji mu je Šarping neposredno pre toga doneo iz Ministarstva inostranih poslova Nemačke. 'Za mene je on bio Šarpingov potkivač', izjavio je jedan od oficira."
       Da ovu izmišljotinu stvarno nisu smislili u NATO-u, vidi se iz činjenice da je glavnokomandujući NATO-a Vesli Klark prilikom gostovanja na Bi-Bi-Siju 19. aprila 1999. odbacio sve optužbe. "... NATO nije prihvatio, kada su mu u Briselu dostavili plan 'Potkovica' iz Bona. 'To nikada nije ušlo u našu ocenu jugoslovenske strane", pisao je "Hamburger abendblat". I Haški tribunal nije bio spreman da podrži Šarpingovu podvalu. "Kada bi se radilo o dokumentu sa naslovnom stranom, datumom i potpisom, to bi bilo fantastično. Ali u većini slučajeva tako nešto izgleda kao zapisan razovor ili su to raznorazni aključci", objasnila je glavna tužiteljica Luiz Arbur, nakon što je dobila navodni plan od Šarpinga.
       Kada su ga prilikom rasprave u Bundestagu početkom aprila 2000. podsetili na to, Šarping je pokušao da sakrije svoje tragove uz pomoć Fišera i poslanika SPD-a, Gernota Erlera. Njegova opravdanja: Kao prvo, nije mogao ništa da kaže o poreklu tog plana, jer mora da zaštiti svoje izvore. Kao drugo, Vesli Klark je "nedavno" u jednoj emisiji Bi-Bi-Sija izjavio da mu je plan "svakako poznat". (Čak i ako je to tačno, time se ne demantuje da u aprilu 1999. plan još nije bio "poznat" Klarku.) Kao treće, londonski "Tajms" je 8. aprila 1999. - znači dva dana nakon Fišera, ali istog dana kao i Šarping - pisao o tom planu: "CIA je još u jesen (1998) saznala za plan pod nazivom 'Operacija potkovica' čiji je cilj da se mesecima Albanci masovno ubijaju i proteruju."
       "Tajms" je ovo, doduše, zaista i objavio. Da li je CIA dala podstrek Šarpingu, još je nejasno. Jedan članak u nedeljniku "Ju es njuz" od 12. aprila 1999. protivureči ovome. U njemu piše da je Bela kuća imala saznanja o Miloševićevom "brižljivom planu napada". "Zaista su dva službenika CIA, koji su bili članovi delegacije u Rambujeu, bili toliko ubeđeni u tu činjenicu, da su napustili pregovore. Jedna evropska obaveštajna služba je saznala čak i naziv plana napada: 'Operacija potkovica'". Očigledno je da je CIA došla do određenih saznanja, ali da ona nije izmislila naziv. Važno je da je američka obaveštajna služba iz ovih saznanja izvukla sasvim drugačije zaključke od Šarpinga. Bi-Bi-Si je u vezi s tim razgovarao sa jednim članom komisije obaveštajne službe američkog poslaničkog doma: "U februaru 1999. šef CIA Džord Tenet održao je brifing sa partijskim liderima, nakon što je doneta odluka o pripremama za rat. On je izjavio da bi vojna akcija mogla da dovede do etničkog čišćenja... 'Ako bi dirnuli u to osinje gnezdo, moglo bi da bude samo još gore.'" Dok su za Šarpinga saznanja obaveštajnih službi bila opravdanja za rat, za šefa CIA ona su bila povod za upozorenje da bi vojno angažovanje učinilo sve još mnogo gorim.
      
       NEMAČKA I AUSTRIJSKA OBAVEŠTAJNA SLUŽBA, BND i HNA: Svetlo u tami upalila je pre svega diskusija u Austriji o fabrikaciji "Potkovice". On lično (naveo je Šisel, tadašnji ministar spoljnih poslova), usmeno je prosledio informaciju, do koje je došla obaveštajna služba o 'Operaciji potkovica' tokom Konferencije ministara inostranih poslova Evropske unije", javio je bečki nedeljnik "Profil" krajem aprila 1999. Doduše, ova "informacija, do koje je došla obaveštajna služba" nije bila ni plan niti neki konzistentan dokument. Tadašnji austrijski kancelar Klima izjavio je "Profilu": "A što se tiče pomenutog tajnog dokumenta, želim samo da kažem: Ja ga lično do danas nisam video." Tadašnji ministar odbrane Faslabend objasnio je u svom izveštaju iz leta 1999, šta je to Šisel mogao da prenese svojim partnerima iz EU - a šta ne: "Pripreme i sprovođenje operacije 'Potkova' prikazivane su od sredine januara t.g. u nedeljnim izveštajima (HNA); specijalni izveštaj, koji bi se odnosio isključivo na operaciju 'Potkova' nije napisan... Kao što je i pomenuto, ne postoji poseban 'izveštaj HNA' o ovoj operaciji."
       Znači nije postojao ni srpski plan niti dosije austrijske obaveštajne službe HNA. "Sigurno je samo jedno: da je HNA iz Beča bila nosilac ove - za Zapad ne tako nebitne - informacije", zaključili su austrijski zeleni. U maju 2000. to je priznao i Šarping: "Između ostalog to je došlo iz... to je javno poznato, zato o tome mogu da govorim, to je došlo iz austrijske obaveštajne službe, predato je ministru spoljnih poslova, a od njega sam dobio dokumenta 4. ili 5. aprila 1999."
       Šta su znači Fišer i Šarping dobili iz Beča? HNA je na Balkanu bila veoma angažovana i uvek je dobro sarađivala sa BND-om. Austrijska obaveštajna služba se između ostalog može osloniti na veliku mrežu obaveštajaca sa druge strane Karavanki. "Još od ranih pedesetih se austrijska služba koncentrisala na svog južnog suseda. Jedan obaveštajac: 'Nama su još kao mladim oficirima utuvili u glavu da bi za nas mogla da postoje dva i po polja delovanja: jedna polovina je bio zapad; a po jedno celo polje predstavljali su istok i Jugoslavija.'" HNA se nikada nije osećala privrženom pravilu neutralnosti, propisanom u Ustavu. "Oduvek je austrijska obaveštajna služba svoje antene držala usmerene prema jugoistoku. Opremu za to su plaćali Amerikanci. Već krajem pedesetih je uz pomoć američkog novca izgrađena jedna moderna stanica za osluškivanje na istočnoj granici Austrije kod Hainburga... Austrija je dobijala finansijsku pomoć, a za uzvrat se obavezala da informacije prosleđuje 'prijateljskim' zapadnim službama. Tako se sve i odvijalo: tokom niza godina odgovarajuće trake su slate u Frankfurt, a da ih u Austriji niko nije ni preslušavao."
       Veze Austrije sa Nemačkom imaju dugu tradiciju. Tako u jednom zapisniku iz 1957. godine o razgovoru predstavnika BND i HNA piše: predstavnik BND "je ukazao... da odeljenje za radio-izviđanje BND uprkos dovoljnom ljudstvu i materijalnim sredstvima nije u mogućnosti da obradi sve oblasti, za koje je zaduženo. Naročito se "Oblast jug-istok" (npr. Jugoslavija, Rumunija, Bugarska, delovi Mađarske itd.) veoma teško ili uopšte ne može obuhvatiti, delom iz prijemnotehničkih razloga, delom zbog ljudstva." Problem je rešen - i to kako! "Upućeni znaju da naše službe svoje zadatke dobijaju manje od samih Austrijanaca, a više iz Pulaha. Nemali broj oficira HNA radi prikriveno za BND", pisao je 1979. jedan zaposleni iz HNA tadašnjem ministru odbrane Otu Rešu. Beogradski "Nedeljni telegraf" pisao je: "Obaveštajne službe SAD, Savezne Republike Nemačke i Austrije sklopile su još 1989. godine ugovor o saradnji na Balkanu."
      
       OPERACIJA "JUŽNI VETAR":U jugoslovenskoj krizi početkom devedesetih, HNA je funkcionisala u korist secesionista, koje su podržavali Bon i Beč. Jednu važnu ulogu u svemu tome igrao je jedan austrijski nacista iz funkcionerskog kadra Hajderove Slobodarske partije Austrije. O tom čoveku iz Slobodarske partije i austrijske obaveštajne službe, Helmutu Štubneru, pisao je "Profil" u avgustu 1995. "Štubner je deset godina bio oficir zadužen za podučavanje novih kadrova. 21 godinu se taj čovek kretao u ekstremno desnim krugovima. Prvo je podržavao akciju 'Nova prava', onda se na Bečkom univerzitetu spojio sa desnim studentskim udruženjima - među njima je bio i Franc Radl, optužen za podmetanje pisma-bombe... U godinama koje slede Štubner je sa jednom grupom tvrdolinijaša delovao u okružnim odborima Slobodarske partije..., povremeno je radio i u partijskoj centrali u Beču, u okruženju predsedavajućeg Rajnera Pavkovica... Nemačkog nacionalistu Štubnera naročito zanimaju pitanja o evropskim manjinama; on se zajedno sa Austrijskim udruženjem zemljaka zalaže za nemačke manjine u Erdelju i drugim mestima. Njegov diplomski rad iz oblasti međunarodnog prava obrađuje 'zaštitu manjina u Sloveniji i Hrvatskoj'."
       Kada je 1. jula 1991. u Beču osnovano Austrijsko-slovenačko društvo, Štubner je bio jedan od protagonista koji su se zalagali za priznavanje secesionističke države. Osnivači su većinom bili iz Slobodarske partije, između ostalih i Ginter Encensdorfer, referent za nacionalna pitanja u partiji. Iz zapisa jednog funkcionera Slobodarske partije saznalo se da je Štubner vodio nekoliko razgovora lično, sa Hajderom. U jednom pismu, upućeno tadašnjem generalnom sekretaru Slobodarske partije Valteru Majšbergeru, Štubner se u februaru 1992. hvali da je sa uspehom "smislio velikodušnu akciju" za "put samoopredeljenja Slovenije i Hrvatske". Šta li je time mislio? Nekoliko meseci kasnije Štubner je otkriven pri pokušaju stvaranja privatne vojske u južnom Tirolu. Njegovi tadašnji partneri u Bolcanu preneli su državnom tužilaštvu u Insbruku ono što im je rekao: "Ako Slovenija većim delom bez borbe uspe da dobije nezavisnost, onda je to rezultat višegodišnje dobre vojne pripreme, koju je sprovela austrijska obaveštajna služba. Za dan X (građanski rat ili ratni sukob sa Srbijom), on je, Štubner, po nalogu HNA, sa drugim austrijskim oficirima u Sloveniji izgradio baze za sopstvenu teritorijalnu odbranu, a ljude podučio, pripremio i snabdeo ih oružjem. Samo zahvaljujući ovim dobrim pripremama, Slovenija je danas nezavisna." Prilikom kućnog pretresa je na hard-disku Štubnerovog kompjutera pronađen "Nacrt jednog scenarija za političko pronalaženje cilja u aktuelnom secesionističkom sukobu u Jugoslaviji". Ime fajla: "Južni vetar". U jednom adresaru pronađeni su ime i adresa slovenačkog šefa obaveštajne službe Renata Krajnca.
       Da Štubner nije hvalisavac ili usamljen slučaj, pokazuje između ostalog i okolnost da je jedan njegov bliski prijatelj i saradnik uhvaćen pri krijumčarenju oružja u Hrvatsku, ali ga je austrijsko pravosuđe ipak oslobodilo. I saznanja o HNA, do kojih je došla jedna konkurentska organizacija, državna policija ili Stapo, prikazuju Štubnera kao deo koji je "smislio velikodušnu akciju". (Treba naglasiti da je HNA tradicionalno privržena Austrijskoj narodnoj partiji i Slobodarskoj partiji, dok je Stapo više pod uticajem Socijaldemokratske partije Austrije. "U Stapou se tačno sećaju da su u slučaju napada od strane JNA, činovnici HNA u džepu imali spreman plan evakuacije za slovenačku vladu. U datom slučaju bi Slovenci u Austriji osnovali vladu u egzilu. Supruge slovenačkih najviših političara već su bile smeštene u jednom skrovištu u Gradišću", pisao je dnevni list "Kurijer". Još tada je Stapo pretpostavljao da se radi o "grupi agenata, koji su upadljivo bliski sa Slobodarskom partijom". Pored Štubnera, ovoj grupi su pripadali ili je trebalo da pripadaju HNA-brigadiri "Nj". i Volfgang Jung. "Nj". po "Kurijeru", ima "odlične veze sa ministrom odbrane Vernerom Faslabendom", Jung je vođa Hajderovog "sigurnosno-političkog radnog kruga" i zamenik predsednika odeljenja spoljnih poslova u HNA. "Preko pisaćeg stola ovog visokog oficira prolaze najveće tajne republike" - znači i saznanja o špijunažama iz Jugoslavije iz zime 1998/1999.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Jirgen Elzeser je uočio tragove ostvarivanja Orvelovog proročanstva iz kultne knjige "1984" u svojoj zemlji - ujedinjenoj Nemačkoj. Na taj trag ga je navelo tumačenje ratova u bivšoj SFRJ u nemačkim medijima. "Od svoje osamnaeste, devetnaeste godine angažovao sam se protiv nemačkog militarizma... Kad je postalo jasno da će Jugoslavija biti prvi test za nemačku armiju posle 1945. počeo sam time da se bavim... Želeo sam da dignem svoj glas protiv toga. I ja to nisam uradio zbog Srba ili Jugoslovena, već zbog sebe."
       U Elzeserovom profesionalnom angažmanu (dugogodišnji urednik u jednim berlinskim dnevnim novinama, sada urednik hamburškog mesečnika "Konkret") beskompromisna borba se meša sa rezignacijom da su mnogi "pacifistički orijentisani" Nemci postali ljubitelji "humanitarnih intervencija" - "jedan od 'nas' Joška Fišer postao je ministar spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke".
       Iz knjige "Ratni zločini - bestidne laži i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu" ("Jasen", Nikšić, 2002, prevod sa nemačkog Saša Milić) čitalac će saznati toliko toga o licemerju, odomaćivanju laži, profanisanju javne reči u zemlji koju mi svakako doživljavamo kao najviši ideal. Delom će razumeti i zašto je haška optužnica protiv Slobodana Miloševića tako tanka. Jer, najvažniji događaji kao da se nisu ni dešavali na Kosovu, nego negde na Zapadu u kabinetima političara i redakcijama moćnih medija, gde, paradoksalno, stvarne činjenice, one "na terenu", u ključnim situacijama uglavnom postaju od drugorazrednog značaja.
       Izvode iz ove zanimljive knjige NIN će objaviti u nekoliko nastavaka. Feljton je priredio Slobodan Reljić.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu