"Moramo se zajedno suočiti s istorijom objektivno i nepristrasno da bismo predupredili subjektivne interpretacije istorijskih činjenica, i tako postigli rušenje predrasuda koje, nažalost, traju duže od onih koji ih prouzrokuju. Ne može se okrenuti Bogu, a istovremeno okrenuti leđa svom bližnjem", kaže kardinal Kasper

      Prvi put u svojoj istoriji Vatikan je pozvao grupu srpskih novinara u zvaničnu posetu. Bilo je to ne manje iznenađenje od posete koju su Vatikanu učinili 1993. godine episkopi Srpske pravoslavne crkve Irinej Bulović i Amfilohije Radović. Desilo se to prvi put u istoriji SPC.
       Prva poseta srpskih novinara Vatikanu u sklopu je velike i kapilarno razrađene inicijative Svete stolice na razvijanju i jačanju dijaloga među hrišćanima ali i među različitim religijama. Srpskim novinarima domaćin je bio kardinal Valter Kasper, predsednik Papskog veća za jedinstvo među hrišćanima.
       Srbiju su u toku ove godine posetila, verovatno, tri najznačajnija kardinala: kardinal Martini, doskorašnji nadbiskup Milana, kardinal Kasper i kardinal Tetamanci, sadašni nadbiskup Milana i najozbiljniji kandidat za budućeg papu. Komentator italijanskog "Espresa" Sandro Magister napisaće početkom jula: "Imenovanje Tetamancija, nadbiskupa Đenove za nadbiskupa Milana, poseban je izuzetak. Pamti se samo jedan sličan slučaj za vreme pontifikata Jovana Pavla II, kada je nemački kardinal Joahim Majsner, biskup Berlina, promovisan za nadbiskupa Kelna, ali neophodno je imati u vidu da se to desilo 1988. godine kada je Berlin još bio podeljen i kada nije bio sedište nadbiskupije. Najnoviji slučaj je potpuno drugačiji s obzirom na činjenicu da je Đenova sedište nadbiskupije... Pouzdani izvori iz Vatikana kažu da sigurno postoje jaki razlozi za takvu odluku." Takođe, nedavno je u poseti patrijarhu Pavlu bio i vašingtonski nadbiskup, kardinal Teodor Mekerik, član borda Katoličke službe za pomoć. "Hvala na svemu što ste učinili i što je zaista sveto i čestito", bile su reči patrijarha kojima je odao poštovanje kardinalu Mekeriku koji se od početka balkanskih stradanja javno suprotstavljao agresiji i nasilju.
      
       Dolazak pape u Srbiju
       Dakle, golim okom je vidljivo da se želi ostvariti dolazak Svetog oca u Beograd. Kada je o papinoj poseti reč, neophodno je pomenuti angažman pape kao i vatikanske diplomatije u sprečavanju bombardovanja i na okončavanju sukoba u Jugoslaviji (uskoro će biti i kod nas objavljena knjiga dokumenata "Sveta stolica i kriza na Kosovu"). Bivši nuncije u Beogradu Santos Abril i Kostelo, koji je sve vreme bombardovanja delio našu sudbinu, uskoro bi trebalo da primi visoki jugoslovenski orden. Što je priznanje njemu, ali i Vatikanu.
       Elem, odavno nije tajna da papa Jovan Pavle II želi da dođe u Beograd. Čak su pre šest godina agencije objavile da je izvesno da će papa posetiti Srbiju, da bi to trebalo da bude pastoralna "usputna posjeta" kada bude posećivao Hrvatsku i Sloveniju. Međutim, tada se to nije desilo.
       Papa Jovan Pavle II nesumnjivo je jedna od najmarkantnijih ličnosti dvadesetog veka ("novi papa je žestoki antikomunista", Boris Aristov sovjetski ambasador u Varšavi), ličnost koja je nemerljivim uticajem doprinela padu komunizma i koja je svojim aktivnostima i putovanjima dala odlučujući impuls dijalogu među hrišćanima kao i sa drugim verskim zajednicama.
       Naime, on je prvi papa koji je posetio Grčku posle šizme 1054. godine. Teško se može poreći da je na taj način bar simbolično uspeo da ublaži velike razlike u shvatanjima. Papa je zatražio i oproštaj od pravoslavaca "za prošle i sadašnje prilike, kada su sinovi i kćeri Katoličke crkve činili grehe akcijama protiv pravoslavne braće i sestara". Uzdržanost poglavara Grčke pravoslavne crkve tokom razgovora u Atini bila je više nego očigledna, ali je i uprkos tome susret završen zagrljajem, uz izjavu: "Veoma sam srećan. Papa je bio fin prema nama, iako, naravno, i dalje postoje problemi između naše dve crkve, sa kojima se moramo suočiti." Ova izjava indirektno potvrđuje da je papa ipak postigao cilj - došlo je do razgovora.
       Papina poseta Siriji imala je veliki značaj u stvaranju uslova za dijalog katoličkih i islamskih teologa. Naime, njegova prva poseta poznatoj Omajadskoj džamiji (izgrađena 795) u Damasku predstavljala je izraz poštovanja prema muslimanskoj bogomolji, kaže teolog Mahmud Masri, i dodaje: "To je velika čast bez obzira da li se iza toga krije i nešto drugo. Reč je o gestu dobre volje i mi to cenimo."
      
       Kontakti sa pravoslavnima
       Papino obraćanje jevrejskim liderima u Strazburu 1988. godine ostalo je zapamćeno kao izuzetan gest: "Ponovo, zajedno sa vama osuđujemo antisemitizam i rasizam koji su protiv hrišćanskih principa. Katolička crkva odbacuje svako progonstvo protiv naroda bilo koje ljudske grupe, bilo gde i uvek. Ona apsolutno osuđuje svaku vrstu uništenja... Gledajući vekovima unazad, duboko smo ožalošćeni zbog nasilja koje je obuzelo grupe ljudi i zemalja. Posebno se sećamo pokolja u Jermeniji, bezbrojnih žrtava u Ukrajini 1930. godine, genocida nad Ciganima, što je takođe bilo rasistička ideja, i sličnih tragedija u Americi, Africi i Balkanu ne zaboravljajući žrtve totalitarističkog režima u Sovjetskom Savezu, Kini, Kambodži i druge. Ne možemo zaboraviti dobro poznate elemente drame na Bliskom istoku. Čak dok razmišljamo, mnoga ljudska bića još su žrtve svoje braće..." "Posle dve hiljade godina mržnje između Crkve i jevrejskog naroda, ovo je nešto novo, nova atmosfera zbiva se pred našim očima", izjavio je glavni jevrejski rabin u Evropi, Meir Lau, ne mogavši a da ne osudi papu Pija XII - "Njegovo ćutanje koštalo nas je milione žrtava."
       Papina intenzivna putovanja i insistiranja na dijalogu i pomirenju danas se jedino po značaju mogu porediti sa odlukama Drugog vatikanskog koncila. Očigledno je da su i papa kao i Sveta stolica svesni toga, kao i činjenice da na tom putu postoje velike prepreke.
       Tokom boravka u Vatikanu bilo nam je jasno da, pozivajući srpske novinare u posetu i praveći svojevrstan presedan, Sveta stolica želi da pospeši i na ovaj način dijalog između Katoličke i Srpske pravoslavne crkve kako bi se doprinelo da u Beogradu dođe do susreta srpskog patrijarha Pavla i pape Jovana Pavla II.
      
       Senke prošlosti
       "Kontakti Katoličke crkve sa pravoslavnim crkvama postoje", kaže za NIN kardinal Valter Kasper, "i odvijaju se na dva nivoa. Prvi je teološki dijalog, započet 1980, koji vodi Međunarodna komisija za teološki dijalog između Katoličke crkve i pravoslavnih crkava u svom zajedništvu. U tome su sve pravoslavne crkve. Drugi nivo kontakata je bilateralni dijalog koji se tiče praktične saradnje. Kontakti sa pojedinačnim pravoslavnim crkvama imaju veliku važnost jer promovišu odnose između dveju strana, koji su jedinstveni i neponovljivi zbog konteksta u kojem živi svaka pojedinačna crkva. Za sve je dijalog velika potreba, a ne luksuz. Iz sopstvenog iskustva mogu reći da je svaka poseta koju je Sveti otac obavio u različitim zemljama, učinila da padnu senke sumnje koje su ranije postojale. Možda nam svima danas nedostaje malo jevanđelskog radikalizma koji Gospod predlaže: oprostite ne samo sedam puta, već sedamdeset puta sedam. Ovaj zahtev se odnosi svakodnevno ne samo na vernike, već i na njihove pastire - biskupe i vladike."
       Nesporno je da upravo jedan od osnovnih problema u približavanju SPC i Katoličke crkve predstavljaju teške senke prošlosti. Može li se doći do istinskog dijaloga i razumevanja, ostvarivanja bolje budućnosti ukoliko se te senke ako ne rasteraju, ono bar konstatuju u meri da onemoguće probleme u budućnosti? Kardinal Kasper za NIN objašnjava: "Ono što danas najviše utiče na stanje odnosa između Katoličke crkve i SPC jesu razumevanje i interpretacija - tumačenje istorijskih fakata. Te 'senke', premda se odnose na prošlost, i danas se doživljavaju kao aktuelnost. Ne može se negirati da su kroz istoriju počinjene nepravde. Istinite ili ne, one ne smeju da određuju naše odnose danas, niti sutra. Kao hrišćani, poznajemo vrednost oprosta, oproštenje koje dozvoljava novi početak, novi put za budućnost. Stoga moramo nazvati nepravde pravim imenom, ali ne možemo prebacivati odgovornost jedni drugima za prošlost. Tačno poznavanje i prava procena prošlosti bi nam mogla pomoći da izbegnemo činjenje sličnih stvari kako danas tako i sutra. 'Pročišćenje sećanja' je jedan od uslova radi stvaranja onog što je izgubljeno: međusobnog poverenja jednih prema drugima. Zato se moramo zajedno suočiti s istorijom objektivno i nepristrasno da bismo predupredili subjektivne interpretacije istorijskih činjenica, i tako postigli rušenje predrasuda koje, nažalost, traju duže od onih koji ih prouzrokuju." Jer, dodaje, kardinal Kasper "svi hrišćani veruju u jednoga Boga i Trojstvo, koje međusobno spaja... Ono što nas razlikuje su dogmatsko-ekleziološke interpretacije. Ne može se okrenuti Bogu, a istovremeno, okrenuti leđa svom bližnjem".
      
       Božja promisao
       Namera i Srpske pravoslavne i Katoličke crkve da dođe do dijaloga je očigledna. Gotovo da nema spora da bi papina poseta Srbiji imala i te kako važnu ulogu i u razvijanju dijaloga i sa ostalim pravoslavnim crkvama, posebno sa Ruskom pravoslavnom crkvom (papa jedino nije posetio Srpsku i Rusku pravoslavnu crkvu). Međutim, poseta pape bilo kojoj od "pravoslavnih zemalja" izaziva kod ovih, najblaže rečeno, snažnu dozu suspekcije. Ekumenske težnje koje Vatikan podržava čini se da su u izvesnoj meri dovedene u pitanje deklaracijom iz avgusta 2000. "Dominus Iesus", koju je izdala Kongregacija za nauk vere, nekada poznata i kao Sveta inkvizicija. Stav da je Katolička crkva "jedina Hristova crkva" izazvao je upitanost mnogobrojnih hrišćanskih crkava. U kolikoj meri ova deklaracija može predstavljati korak nazad u ostvarivanju ekumenskih težnji, kako su neke hrišćanske crkve to i stavile do znanja Vatikanu, pitali smo kardinala Kaspera: "Deklaracija 'Dominus Iesus' vezana za Jedinstvenost i Univerzalnost spasenja Isusa Hrista i crkve niti je dovela u pitanje ekumenske napore crkve niti predstavlja korak nazad u ekumenizmu ni u potrazi za jedinstvom hrišćana. Uprkos jeziku koji je korišćen i koji može zvučati grubo, u suštini Kongregacija za Doktrinu vere nije izrazila novu poziciju Katoličke crkve u odnosu na Drugi vatikanski koncil i Dogmatsko utemeljenje o crkvi 'Lumen gentium'. Katolička crkva veruje da punina Crkve Hristove koju je spasilac osnovao posle uskrsnuća postoji (subsistit in) u Katoličkoj crkvi, koju vodi Petrov naslednik i biskupi u zajedništvu sa njim. Ipak, i bar što se pravoslavnih crkava tiče, što Drugi vatikanski koncil (Decreto Unitatis redintegratio br.14 i 15) u vezi sa pomenutom Deklaracijom priznaju ih kao prave posebne crkve koje, iako nisu u potpunom zajedništvu sa Katoličkom crkvom, ostaju ujedinjene sa njom bliskim sponama kao što je apostolska sukcesija i valjanost Euharistije. Dakle, i u tim crkvama postoji i deluje Crkva Hristova premda nedostaje potpuno zajedništvo sa Katoličkom crkvom, jer ne prihvataju katoličku doktrinu Petrove službe."
       Nema sumnje da je papa svestan kontradiktornosti sadašnjeg sveta, mogli smo čuti u Vatikanu, da su poruke o jedinstvu još želja, ali i da je u ovom trenutku najbitnije da ih čuje što više vladara, crkvenih velikodostojnika kao i običnih vernika.
       Kardinal Kasper nije mogao konkretno da odgovori kada će poglavar Katoličke crkve posetiti Srbiju. "Siguran sam da bi papa rado došao u Srbiju, rado bi zagrlio patrijarha Pavla i blagoslovio srpski narod. A da li je moguć dolazak Svetog oca u Srbiju, to moramo prepustiti Božjoj promisli."
       Stiče se utisak da je - da parafraziramo jednu ironičnu misao češkog katoličkog filozofa Jana Patočke - hrišćanstvo na dobrom putu da mu se dogodi ono što mu se još nije dogodilo - a to je upravo hrišćanstvo.
      
       LUKA MIČETA