Nikad me nećete poraziti! Nikad, čak i da dođete svi zajedno iz celog sveta i pozovete sve đavole da budu uz vas, poručio je Sadam Husein Amerikancima na proslavi 34-godišnjice iračke revolucije

      Američki vojni planeri sad veruju da se Sadam Husein može skinuti sa vlasti samo silom. Nažalost, Kurdi, narod koji živi u Iraku i na koga računaju, previše su slabi, kao i iračka opozicija, da bi se suprotstavili Sadamovoj Republikanskoj gardi, stoga će vojnu akciju morati da preduzmu oni sami. Velika je verovatnoća da će napad na Irak početi krajem ove godine ili početkom sledeće.
       Amerikanci, kao i uvek, sve brižljivo pripremaju i čekaju trenutak kada će razlog za napad biti barem malo "opravdan" i "očekivan".
       Amerikanci, od Džordža Buša Starijeg, do Buša Mlađeg, ne odustaju od ideje da sklone sa vlasti iračkog predsednika Sadama Huseina i uspostave demokratski režim u Iraku. Već "cure" izvesni podaci, slučajno ili što je verovatnije namerno, kako će se to dogoditi. Veruje se da će vrlo brzo biti spremno između 200 i 300 hiljada američkih vojnika da napadnu Irak i sigurno 30 hiljada britanskih vojnika koje im "ustupa" njihov najbliži savetnik, britanski premijer Toni Bler (uprkos ostalim državama EU koje nisu nimalo srećne sa američkim idejama i koje čak i u NATO-u čine izvesnu opstrukciju).
       Kako je londonski "Gardijan" otkrio (kažu, imajući uvid u dokumenta), Amerikanci planiraju da iskoriste Jordan kao bazu za napad. Pored Jordana usluge Amerikancima bi pružili i Saudijska Arabija, Turska, Kuvajt i maleni Katar.
      
       Nevoljnost
       Veruje se da bi Jordan tu bio najpogodniji zbog mogućnosti stacioniranja velikog broja vojnika i zbog, za bliskoistočne uslove, dobrih puteva i komunikacija. Aman, glavni grad Jordana, povezan je autoputem (shvatiti to uslovno) sa Bagdadom, udaljenim hiljadu kilometara, i prolazi preko pustinjskog zemljišta, što je odličan teren za američke tenkove i ostalo teško naoružanje.
       Irački disidenti koji žive u Amanu javljaju da su stotine američkih "savetnika" stigle u Jordan. U ovom slučaju Jordan bi trebalo da odigra ulogu Pakistana u američkom ratu protiv talibana. Jordanska privreda je isprepletena sa iračkom; međutim, ovo kraljevstvo je povezano vojno i ekonomski sa SAD. Mnogi na Bliskom istoku misle da će Jordan platiti veliku cenu ako pruži "dobre usluge" Amerikancima. Napad Amerikanaca na Irak povećao bi uticaj radikalnih snaga u Jordanu i to bi moglo jako da uzdrma kraljevstvo, čak i da ga sruši.
       Zato su u Jordanu odbili svaku mogućnost da napad na Irak počne sa njihove teritorije. Rečeno je da neće dozvoliti američkim trupama da budu stacionirane na teritoriji Jordana, a njihov ministar informisanja Mohamed al Advan rekao je da Jordan odbija svaki princip mešanja u unutrašnje poslove svoje braće, pod bilo kojim opravdanjem.
       "Odbijamo da budemo bilo kakva odskočna daska u ratu protiv naše bratske države Iraka i da se naša teritorija koristi kako bi se postigli američki ciljevi", zaključio je Al Advan.
       To je stvarno lep i pošten odnos prema bratskoj državi, ali kraljevini Jordan je obećana pomoć od 550 miliona dolara, a američki Kongres sada razmatra dodatnu pomoć od 100 miliona dolara.
       Za napad na Irak Amerikanci moraju da pronađu unutrašnje saveznike. Opozicija u Iraku je slaba da bi na nju mogli da se oslone, tako da im ostaju jedino Kurdi na severu Iraka, koji takođe bez Amerikanaca ništa ne mogu da urade.
       Već je napravljen plan, kako svedoči, opet, londonski "Gardijan", po kome bi Kurdi za svoje učešće u svrgavanju Sadama dobili svoju autonomnu oblast na teritoriji Iraka. Irak bi trebalo da se podeli na dve federalne jedinice, veću centralnu i južnu u kojoj bi živeli Iračani i manju severnu u kojoj bi živeli Kurdi. Svaka federalna jedinica imala bi svoj parlament i vladu, ali bi Bagdad ipak ostao administrativni centar koji bi kontrolisao unutrašnju sigurnost i federalnu armiju.
      
       Divljim Kurdistanom
       Sve do trenutka kada se ovaj predlog pojavio, Kurdi nisu bili voljni da učestvuju u bilo kakvoj akciji protiv Sadama čemu ih je podučilo dugogodišnje iskustvo, odnosno nagovor Amerikanaca da se uključe u borbu protiv Sadama, koji ih je skupo koštao 1991. godine u Zalivskom ratu.
       Nacrt ustava sačinila je Kurdistanska demokratska partija koju predvodi Masud Barzani, jedan od vođa dve glavne grupe Kurda, koji kontroliše nezavisno područje u severnom Iraku.
       Međutim, sa ovom američkom idejom, o stvaranju nezavisne države Kurda, iako bi samostalnost bila u okviru Iraka, protivi se i veliki saveznik SAD na rubu Bliskog istoka - Turska. Oni se boje da bi takva nezavisnost Kurda mogla da dovede do pobune u njihovoj državi gde takođe živi velika populacija Kurda, uvek spremna da traži samostalnost i muči Tursku koja se svim snagama trudi da uđe u Evropsku uniju i da ostane američki prijatelj.
       U jeku tih priprema, i spekulacija svih strana, u sredu, 17. jula 2002. godine, Sadam Husein proslavio je 34- godišnjicu iračke revolucije koja ga je dovela na vlast.
       "Temuz (Julska revolucija) vraća se da kaže svim zlim tiranima i tlačiteljima sveta: Ni ovaj put me nećete poraziti! Nikad! Čak i kada bi svi došli zajedno iz celog sveta i pozvali sve đavole da budu uz vas!" - poručio je Sadam Husein.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ