NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srpski grizli

Ubistvo mačetom i, po svemu sudeći, za dlaku izbegnut lančani masakr, prodrmao je i valjevsku i širu domaću javnost

      U 21. veku, u Srbiji se i dalje ubija orijentalnim oružjem. Pored manastira Ćelije, na reci Gradac, opština Valjevo, krajem prošle nedelje ubijen je tamošnji radnik "Elektrodistribucije" Svetomir Stefanović (29). Glavni osumnjičeni, takođe iz Valjeva, zove se Dragan Milošević Zec, star 41 godinu. Pritvoren je, osnovano se sumnja da je Stefanoviću mačetom naneo smrtonosne povrede glave, ali i jednom od njegovih mlađanih ortaka (20 godina prosek), "slučajno, u mraku", napravio krvavu lentu, od ramena do pasa. Milan Lepojević pušten je u utorak iz bolnice, dok se mnogi još pitaju kako je Milošević uspeo da zamahne tako i toliko kad se grupa napadača navodno dogovorila i da svi budu goli do struka kako bi se raspoznavali u tmini.
       Istraga praktično tek počinje i zato istražni sudija Dušan Živković ništa nije hteo da izjavi do ranije šturo rečenog. Po gradu se priča svašta. Da su napadnuti kamperi, inače zaposleni u "Elektrodistribuciji" Valjeva, danima pripremali teren uoči uobičajenog petrovdanskog praznovanja, odnosno da su šator postavili nekoliko dana pre tragedije. Priča se da je tuča bila masovna, da su korišćene mačete, metalne šipke, lanci, drvene motke i kočevi, da je bilo krvi do kolena i da bi je bilo mnogo više da nije bilo divlje šume i vode pogodnih za beg. "Seci redom, ne biraj", čulo se, kažu. Priča se i da je glavni osumnjičeni posle ubistva uredno ušao u svoj šator i zaspao snom jagnjeta. Priča se i da su vinovnici bili pod dejstvom alkohola, pa i drogirani, da su pripadnici satanističke sekte, kasnije u verziji crnog humora - "satarističkoj"... Svašta se priča.
      
       Zmije
       Otkud mačeta, zašto mačeta? Mediji su digli prašinu povodom ovog događaja za koji Valjevci - uz, naravno, sućut zbog Stefanovićeve smrti - uveliko smatraju da je prenaduvan. Tim pre što Valjevo važi za relativno miran grad (oko 60 000 stanovnika, bez sela), što će reći da po broju ubistava, ipak, zaostaje za drugim srpskim gradovima. Nesreća se dogodila u zabiti, daleko od betona, u gotovo neprohodnoj prirodi poznatoj i po poskocima.
       Kamperi, među kojima i maloletni, našli su se na meti sada uhapšenog Miloševića koji se evidentno osećao odgovornim da odredi ko će gde i da li će podići šator. Navodno, nije trebalo da se ulogore tamo gde su hteli, jer, ispostaviće se, "zauzeli su mu mesto". Mesto koje je, prema rečima njegove "ekipe", ali i "leđa" u tragičnom obračunu, Zec na vreme raskrčio, uredio, sredio i očistio od zmija i drugih gamadi, te je zato, dodaju, mislio da zapravo ničija zemlja jeste - njegova zemlja.
       Dragan Milošević odavno je poznat policiji, i onoj u Valjevu i onoj u Zaječaru, gde je nekada živeo. "Sklon je vršenju krivičnih dela", kaže načelnik valjevskog SUP-a Milan Janković. Dosije mu je punjen u više navrata. Nema stalni posao, nema porodicu, nije bio na ratištu, kako bi većina odmah pretpostavila. No, sva je prilika da bi psihijatar imao nalaz. Trenutno se brani "nesećanjem".
       Roditelji ne i zvaničnog ubice, iako isprva veoma, veoma nepoverljivi i ljuti, uglavnom na novinare, rekoše nam da su "sve to gluposti" i da napišemo "šta hoćete, jer to inače radite". "Ako je kriv, neka odgovara", kivno će žena Miloševićevog brata. Otac Borislav, potpuno ogorčen, rekao je kroz zube i tek pri zatvaranju dvorišne kapije da "svi lažu, oni su njega hteli da oteraju".
       Nekoliko koraka dalje, tik iza ćoška nalazi se jedna porodična kuća u čijem prizemlju se nalazi "Kasper", iznajmljeni lokal za lokalnu razbibrigu, igrice, flipere. Zatvoreni Milošević navodno je radio u "Kasperu", provodio sate s navijačima nižerazrednog Fudbalskog kluba Radnički i - bio im drug. Tako kažu. Ali, pre nego što pređemo na tumačenja družine, treba reći da taj deo Valjeva, naselje Peti puk (po pešadijskom puku kralja Milana), mnogi građani smatraju prokletim naseljem i na pomen nedavnog incidenta odgovaraju s "ma, taj Peti puk je baksuzan". Najpre, šuškaju, zbog mnogobrojnih grobnica nepoznatih, neopojanih protivnika prvih partizana. Ne osvrćući se na ostale incidente, zadržaćemo se samo na istoj kući, na prošlogodišnjem ubistvu iz nehata: vlasniku kuće gde se nalazi "Kasper" rodio se unuk, deda je od radosti pucao u park koji se nalazi preko puta i ubio slučajnog prolaznika.
       Zečevi pajtosi iz komšiluka, pratnja za tuče i nešto teže delikte, danas osumnjičeni za nasilništvo, ne žele da se predstave, pogotovo ne nadimkom. Tvrde da su za ubistvo Stefanovića čuli "dole, u gradu", kada su povređenog Lepojevića odveli u bolnicu, dok je Milošević ostao na mestu zločina. "Ja sam samo gledao da mi Japi ostane živ", opravdaće se jedan od njih (Japi je od Japanac, nadimka Milana Lepojevića). Kao kategorični su u tanušnom, uglas objašnjenju da ništa nisu videli i da se nisu tukli. Mada, ostaje nejasno kako je lada niva, kojom su napadnuti stigli do Gradca, ulubljena od udaraca. Istraga je u toku, nećemo se u nastavku baviti poslom istražnog sudije. Vratićemo se na Peti puk i "Kasper".
      
       Drugari
       Grupa mladića i ćutljiva devojka, za koju kažu da je Zečeva, podsetili bi laika na navijače beogradskog FK Rad. Ne toliko po izgledu, iako nekolicina odgovara fizičkom profilu, koliko po nastupu. Po svemu ostalom pre liče na klasične momke iz kraja, sklone uličnim izgredima, što im se, inače, i pripisuje (navodno su i oni poznati policiji). S Miloševićem se ne druže baš godinama, no znaju ga, a od prošle godine se viđaju svakodnevno. "Zimi ovde igra 'soni' s nama. Čim otopli, ide da kampuje." Mačeta je u ličnom vlasništvu, nije se odvajao od nje i služila mu je za lakšu borbu protiv divljine.
       Nego, uporni su u iskazu da nisu prisustvovali ubistvu. "To ti je, bre, bio najgori horor film. Ništa se nije videlo, bili smo bar 50 metara udaljeni od Zeke i tih ljudi." Priznaju, Milošević ih je zvao u pomoć, jer "oni nisu hteli da se sklone s njegovog mesta". A "on je prirodnjak, zanesenjak, zaljubljen u planine, sam kampuje od 1978. godine". Ide tako, krči, rasteruje, čisti prirodu od otpadaka (đubre ga je, viču, naročito iznerviralo tragične noći), jede zmije. "Mi ne bismo ni pošli da ne znamo koliko voli Gradac." "U prirodi su ga uvredili. To je za njega najveća uvreda." Razgovor s desetak učesnika, upečatljiv po međusobnoj, značajnoj razmeni pogleda, završen je patetičnim zaključkom da su, eto, "krive ove ratne godine".
       Istražni postupak je, dakle, tek počeo. Valjevo se koliko-toliko umirilo, uz komentare da je strašno zbog pokojnog Stefanovića, ali da je sreća u nesreći bila iskorišćena mogućnost trke u šumu. Ko zna šta bi se desilo da su bili negde na čistini. Drugo, znaju, kažu, vrlo dobro da je Milošević očigledno patološki slučaj i da je greška što se o njemu nije preventivno vodilo računa, kad mu je dosije već poprilično debeo. "Detalj" koji ih, međutim, posebno nagoni na razmišljanje jeste moguća veza s prošlogodišnjim ubistvom sugrađanina Gorana Gvozdenovića. Slučaj stoji nerazjašnjen, ali je poznato da je iskasapljen hladnim oružjem, kažu - mačetom. Našu javnost čeka amanet preispitivanja o svim uzrocima koji su doveli do tragedije kampera u Valjevu, ali i da li su mačeta i holivudski scenario razlozi da se o "srpskom grizliju" govori više i značajnije od drugih, svakodnevnih krvoprolića u zemlji.
      
       ANA VUČKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu