Tužilaštvo je do sada dosta uverljivo dokazalo da su se na Kosovu desile deportacije i zločini koje su počinile srpske snage: preostaje da se Slobodan Milošević lično dovede na ubedljiv način, i za srpsku i za međunarodnu javnost, u direktnu vezu sa tim zločinima. Za tako nešto su neophodni insajderi

      (Od specijalnog izveštača NIN-a iz Haga)
       S jeseni 1998, usred žestoke borbe protiv albanskog terorizma, kada je Slobodan Milošević još verovao da se rat za Kosovo može dobiti, njegove vojskovođe ispijale su viski u britanskoj ambasadi u Beogradu i tračarile protiv drugova po oružju. Generali Vojske Jugoslavije, bivši načelnik Generalštaba Momčilo Perišić i njegov glavni kontraobaveštajac Aleksandar Dimitrijević, žalili su se Britancima na Miloševićevog mezimca Nebojšu Pavkovića koji je, navodno u želji da se dopadne šefu, na Kosovu kršio Ustav, zaobilazio redovnu liniju komande i referisao isključivo Miloševiću i Nikoli Šainoviću. Usput su se izgleda vajkali da bi oni umeli da izađu nakraj sa Oslobodilačkom vojskom Kosova, ali ih je Pavkovićevo udvorištvo Miloševiću, sa sve pogrešnom strategijom i taktikom borbe protiv terorizma, sputavalo.
       Tako je, bar, na klupi za svedoke u Hagu ove nedelje tvrdio Džon Kroslend, bivši britanski vojni ataše u Beogradu. Teško je reći da li je za Slobodana Miloševića ovo generalsko intrigarenje po ambasadama bilo novost, a još teže jesu li mu ove denuncijacije Perišića i Dimitrijevića bile poznate u vreme kad ih je najurio sa armijskih položaja. Tek, ovde u Hagu se pretvarao da Kroslendu ni reč ne veruje, i otvoreno mu se rugao: pa da li je tako nešto uopšte moguće, pa gde to ima da se general ne povinuje naređenju Generalštaba, pa može li to biti da u nekoj vojsci ne bude sačinjen dnevni izveštaj Generalštabu...
      
       Hrpa svedoka
       To je moralo biti čisto prenemaganje, jer malo je ko poput Slobodana Miloševića imao prilike da se uveri u varljivost političke sreće i prevrtljivost ljudske prirode. A i kada bi po prirodi bio neverovatno lakoveran, kao što nije, Milošević opet ne bi mogao da zažmuri na gomile papira vrlo slične sadržine što mu u poslednje vreme dnevno stižu iz Tužilaštva Haškog suda. Reč je o stotinama i stotinama stranica iskaza što su ih neki od njegovih bliskih saradnika dali istražiteljima i tužiocima Haškog tribunala kako bi izbegli da se i sami nađu na optuženičkoj klupi.
       Milošević se svojevremeno otvoreno rugao haškim tužiocima što za zvanje "prvog srpskog svedoka protiv Miloševića" nisu umeli da nađu boljeg kandidata od sitnog prevaranta Ratomira Tanića. Sada mu se ta parada sa kamatom vraća. Za poslednju sedmicu uoči avgustovskog raspusta, tužioci su za svedoke spremili insajdere kojima Milošević ne može osporiti ni poznavanje predmeta spora, ni bliskost sa prvooptuženim (reč je o Zoranu Liliću, bivšem predsedniku SRJ, i Radomiru - Radetu Markoviću, bivšem šefu Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije), a na jesen po svoj prilici idu isto tako teške šarže (Aleksandar Vasiljević i možda Aleksandar Dimitrijević, bivši šefovi Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije).
       Tužilaštvo Haškog suda je u prilici da bira svedoke iz galerije likova prošlog režima koji posle 5. oktobra više nisu odbijali (a izgleda ni izbegavali) kontakte sa sudom. Tužilaštvo je sve doskora bilo izuzetno diskretno i nije se hvalisalo svojom "šoping listom" svedoka, pa se tek sada ispostavlja da su se sva vrata na koja je u Beogradu zakucalo otvorila. Haški tužioci ili istražitelji su, čini se, razgovarali sa svim Miloševićevim šefovima Generalštaba (Života Panić, Momčilo Perišić i Nebojša Pavković), kao i sa šefovima njihovih kontraobaveštajnih službi (Vasiljević, Dimitrijević, Nedeljko Bošković i Geza Farkaš), sa svim Miloševićevim šefovima Službe državne bezbednosti (Jovica Stanišić i Rade Marković), sa njima potčinjenim komandantom "beretki" Frankom - Frenkijem Simatovićem, kao i nizom drugih državnih službenika i političkih ličnosti.
      
       Iznuđena dobrovoljnost
       Svi su oni sa Tužilaštvom govorili "dobrovoljno", ako se u slučaju ljudi kojima nad glavom visi optužnica Haškog tribunala može govoriti o slobodnoj volji. Svi su oni bili svesni da se nalaze na spisku znanih i neznanih "učesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu" iz haške optužnice protiv Slobodana Miloševića. (U optužnici su na tom spisku poimence navedeni i neki ljudi koji odavno više nisu među živima, poput Radomira Stojčića Badže i Željka Ražnatovića Arkana, ali i likovi poput Vojislava Šešelja, za koga Tužilaštvo ne ispoljava nikakvo vidljivo interesovanje, mada se šef radikala Hagu nudio i kao optuženi i kao svedok, a na kraju i kao turista. Tu su i Bora Jović, čija je knjiga uvršćena kao dokazni materijal u optužnici za Hrvatsku i Bosnu, Momir Bulatović, Blagoje Adžić i drugi.) To znači da je svaki od potencijalnih svedoka znao da je istovremeno i potencijalni optuženi, što znači da je pred njima bio sasvim jednostavan "izbor".
       No kada takvi ljudi potpišu iskaz koji su dali za haško tužilaštvo, time pristaju i na pojavljivanje u klupi za svedoke. Teško je verovati da to nije jasno objašnjeno Zoranu Liliću, i zato je teško objašnjiva njegova galama da na klupu za svedoke ide protiv svoje volje. Njegova ambivalencija je karakteristična za sve svedoke ovog tipa, koji sa stanovišta Tužilaštva nisu idealni jer se u brizi za svoju kožu (kako se sudijama 31.maja javno žalio tužilac Džefri Najs) preko svake mere dovijaju: žele da kažu taman toliko da se spasu optužnice, ali ne toliko da sebe preporuče za svedoke protiv Miloševića. Zato je Najs nekako tugaljivo primetio: "Ratomir Tanić, šta god da su ljudi o njemu govorili, bio je jedan od retkih koji su imali hrabrosti da dođu u ovaj sud i daju iskaz." Drugim rečima, Najs ni Najsovi Taniću nisu morali da "zavrću ruku" da svedoči: sam se ponudio.
       To nikako nije slučaj sa Jovicom Stanišićem (u razgovoru za NIN on je tvrdio da je tako malo zadovoljio tužioce svojim iskazom da veruje kako će ga radije dovesti u Hag kao optuženog nego kao svedoka) i njemu sličnima. Oni se po pravilu čuvaju da ne terete previše Miloševića već i zbog toga što bi time teretili i sebe. Taj strah svi osećaju uprkos činjenici da u haškom pravilniku o postupku i dokazima lepo piše da se "svedok može usprotiviti davanju svake izjave koja bi ga mogla teretiti. Međutim, sudsko veće može prisiliti svedoka da odgovori na pitanje. Svedočenje dobijeno pod ovakvom prinudom ne može se upotrebiti kao dokaz u kasnijem krivičnom postupku protiv svedoka za bilo koje krivično delo, osim za lažno svedočenje". Prinuda, dakle, može da oslobodi svedoka od kasnije krivične odgovornosti, osim u slučaju da laže pod zakletvom, i tu možda treba tražiti odgovor na pitanje kako to da je sud najednom prisiljen da pod "subpoenom", odnosno prinudom, dovodi nekadašnje "dobrovoljce" na klupu za svedoke. Sudovi, inače, često koriste "prinudu" kako bi u stvari zaštitili svedoka od okoline i od njega samog, odnosno njegovog "dugog jezika", kako bi "autsajderi" mislili da nije imao nikakvog izbora.
       Iduće sedmice ćemo videti kako će bivši predsednik SRJ Lilić proći u toj igri mačke i miša sa Tužilaštvom tribunala. Činjenica je, međutim, da je Liliću možda manje nego drugima pretila opasnost od optužnice, i da on izgleda spada među one koji su, na dobrovoljnoj deonici puta, dali najviše izjava Tribunalu.
      
       Šta će reći Lilić
       Idealni svedok bi, sa stanovišta Tužilaštva, bio čovek koji bi priznao da je po direktnom Miloševićevom naređenju izvršio ratni zločin. Za sada Tužilaštvo ima u vidu samo jednog takvog "dobrovoljca za ratnog zločinca", sa kojim pregovara o imunitetu od krivičnog gonjenja u zamenu za svedočenje protiv Miloševića. Svi ostali svedoci iz galerije "učesnika u ZPP-u" (Zajednički Zločinački Poduhvat) dali su sve od sebe da i vuk bude sit i ovce na broju, da Tužilaštvu bace poneku mrvu kako ne bi navukli gnev gospođe Del Ponte, ali i da na sebe ne preuzmu previše tereta kad je odgovornost u pitanju. Džefri Najs je 31.maja "priznao" sudijama da je sa insajderima glavni problem taj što se Tužilaštvu sviđaju pojedini delovi njihovih iskaza, ali im se neki drugi delovi ne sviđaju. Sada se ispostavlja da je Lilića Najs još tada najavio kao važnog svedoka, ali ga je onda još označavao zaštitnom oznakom K-33.
       Lilić je, mada ne svojom zaslugom i verovatno protiv svoje volje, čovek koji se izvrsno uklapa u optužnicu protiv Miloševića. Na suđenjima tužioci ne izvode dokaze o tome "šta se stvarno desilo", već nastoje da, tačku po tačku, dokažu svoju optužnicu. A u optužnici protiv Miloševića jedan od ključnih navoda je taj da je on "kontrolisao, de facto i de iure", srpsku vojsku i policiju; drugi ključni navod je da je on pri tom zaobilazio normalni lanac komandovanja i kontrolu vršio preko Nikole Šainovića. Ko god je u prilici da tako nešto potvrdi u sudnici, za Tužilaštvo je više nego dragocen svedok. Zato je bio dragocen i Džon Kroslend, ali kako je ovo ipak "proces stoleća", Slobodanu Miloševiću odgovornost valja dokazivati na ubedljiviji način nego što je ovaj Kroslendov iskaz iz druge ruke, o tome šta je njemu navodno rečeno 5. oktobra i 3. novembraá 1998. godine. (Džefri Najs to 31. maja pred sudijama formuliše na sledeći način: "Mi smo spoznali potrebu da javnost prihvati ono što se ovde događa.") Lilić se, naravno, na tome neće u iskazu zadržati - on je tužiocima ispričao sve što je unazad dve godine pričao i jugoslovenskoj javnosti (ne obazirući se ni najmanje na potrebu čuvanja državne tajne, o kojoj sad tako mnogo priča) o svojoj velikoj i konstruktivnoj ulozi u državnim poslovima, i o svojim nastojanjima da se rat okonča uz političko posredovanje. (Upravo je zabavno to koliko se insajdera u iskazima Tužilaštvu, kako se u Hagu saznaje, vajka da je predlagalo "političko" rešenje. Ni jedan od njih izgleda nikad nije bio za to da se bilo šta u borbi protiv terorizma "lomi preko kolena". Što je pravo čudo s obzirom na prilično brutalne metode korišćene u stvarnom životu, na terenu.)
      
       Uverljivo Tužilaštvo
       Deo onoga što će on govoriti optuživaće Miloševića, no deo će ga amnestirati od krivice. To je tanka žica po kojoj će po svoj prilici hodati maltene sve i jedan insajder. Zato za Tužilaštvo uvek postoji izvesna doza rizika sa ovim nevoljnim svedocima. Da ne govorimo o tome da je prilikom davanja više od jednog iskaza (što je slučaj sa gotovo svim insajderima) svedoku, odnosno ispitanome, teško da ostane uvek savršeno konzistentan. General Aleksandar Vasiljević, na primer, kaže da je u Beogradu dao tri iskaza, odnosno tri puta razgovarao sa ljudima iz Tužilaštva. Međutim, beogradski novinari su pre dva meseca u Hagu sasvim slučajno sreli Aleksandra Vasiljevića kako se šeta ulicom Fridrihhendrik, u neposrednoj blizini Suda. Koliko je iskaza Vasiljević dao u Hagu, ako je tri dao u Beogradu?
       Tužilaštvo je do sada dosta uverljivo dokazalo da su se na Kosovu desile deportacije i zločini koje su počinile srpske snage: preostaje da se Slobodan Milošević lično dovede na ubedljiv način, i za srpsku i za međunarodnu javnost, u direktnu vezu sa tim zločinima. Za tako nešto su neophodni insajderi. Ako je Milošević zaista vodio zločinačku politiku i naređivao ratne zločine, on je ta naređenja nekome morao direktno davati: na suđenju će ostati senka ukoliko Tužilaštvo te osobe ne pronađe i ne dovede, bilo na klupu za svedoke, bilo na klupu za optužene. Miloševiću se osuđujuća presuda možda i bez toga može izreći, gledano usko pravnički, ali bez toga će se ljudi u Srbiji uvek pitati kakva je bila prava priroda Miloševićevog načina vladavine, i zašto je u Hagu svake godine trošeno 100 miliona dolara na pravosudno-birokratski aparat od 1000 ljudi koji bi to raskrinkao.
       Oni koji posmatraju, prate ili na drugi način učestvuju u suđenju Slobodanu Miloševiću nalaze razonodu u pogađanju ko bi mogao biti svedok kome Tužilaštvo nudi imunitet u zamenu za svedočenje o najtežim zločinima (Tužilaštvo citirano u njujorškom časopisu "Njujorker", iz pera Džozefa Lelivelda, doskorašnjeg glavnog i odgovornog urednika "Njujork tajmsa" i čoveka sa dobrim vezama u američkoj administraciji). Kao kandidati u takvim nezvaničnim spekulacijama pominju se Milan Milutinović, Nebojša Pavković i Rade Marković. Što se poslednjeg tiče, u krugovima bliskim Tužilaštvu se saznaje da Tužilaštvo ne deli utisak Markovićevog advokata Dušana Mašića da njegov klijent neće biti od velike koristi u dokazivanju optužnice protiv Miloševića. Od Markovićevog svedočenja Hag, naprotiv, mnogo očekuje.
      
       Miloševićeva taktika
       Nepoznanica je zasad i Miloševićevo buduće držanje prilikom unakrsnog ispitivanja insajdera. Milošević je Tanića tretirao s najvećim prezirom, ali se tako po svoj prilici neće ponašati sa pravim insajderima. Iz dosadašnjeg Miloševićevog držanja vidi se da on preuzima na sebe, i vatreno brani, svaki postupak vojske i policije na Kosovu. Po načinu na koji se maltene uvredio kada je Kroslend svedočio da su njegovi generali usred građanskog rata u britanskoj ambasadi radili nešto što veoma nalikuje veleizdaji, može se zaključiti da će Milošević negirati njihove navode i kad oni sami sebe, tu pred njim, budu teretili. Milošević žestoko na sudu brani svoju političku zaostavštinu u Srbiji ne vodeći računa o pravnim uglovima i ne pokazujući želju da izbegne odgovornost tako što će se lično distancirati od postupaka svoje vojske i policije. Drugim rečima, umesto da podvrgne insajdere oštrom unakrsnom ispitivanju kakvo je demonstrirao na M. Bakaliju, Milošević će verovatno i pred generalima braniti "svoju" vojsku i policiju od njihovih iskaza. To će teže ići sa običnim vojnicima i policajcima koji donose priče sa terena, od kojih se grlo steže. Jedan takav svedočio je kao zaštićeni svedok ove nedelje, a sličan se, izgleda, očekuje i u septembru.
       Teže će verovatno ići sa insajderom druge vrste, sa one strane Atlantika. Ričard Holbruk je toliko pregovarao sa Miloševićem da se verovatno slobodno može reći da je imao više uvida u njegova različita politička i socijalna stanja nego velika većina jugoslovenskih građana, kojima se predsednik u ono vreme nije toliko u javnosti prikazivao kao sad. Ukoliko se Tužilaštvo nagodi sa Stejt departmentom i američka administracija pusti Holbruka da javno svedoči (Del Ponte je ocenila da joj je samo javni Holbruk od koristi), Holbruk bi trebalo da svedoči u prvoj ili drugoj nedelji suđenja posle avgustovske pauze.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ